СИНИША КОСТИЋ: Прилог за дијалог о Косову , а и Метохији

Још која година и утулиће православна свећа која је у мојој цркви, посвећеној Светом Николи, у селу Драјчићу, на Шар планинини, горела и у у време највећег зулума Отоманске империје. На улазу у цркву је и у време титоизма остало да пише да је подигнута у 13. веку, а обновљена у 19. веку. Не пише, али у темељу је остало, црвеном фарбом означено када је први Србин из мог села постао потурица..

.. није било лако, јер село малено, за време турског ваката свега 15 породица. Старије мушке главе се некако сналазиле, бежали у гору, а село на 1.200 надморске, а врхови Шаре на више од 2.000, „свега“ пар сати хода.

Мајке су онда одлучивале који ће прст да одсеку, које ће дете натерати да превери. Избор тежак, као туч, а питање је било опстанка. Мајка Ружица тад, у 18. веку, донела неку тешку одлуку. Ко у оној староспрској песми о мајци која брата моли да дође на вечеру, а да ће „најмладото“ дете жртвовати на име крвне освете.

У мом селу, стара мајка одлучила и та се муслиманска/потуричка/бошњачка махала и дан данас зове – Ружићи. По мајци која дете натерала да не буде више Српче, него ..

Село има име и презиме , малено је, али имамо гробова и гробишта, иако неки од нас нисмо тамо веч 18 година , зову. Онако, не плаше, нису вампири, ни лептирице, него зову преци..
Насловљено је као прилог.

Не уз јело. Око Малишева и Србице. Места на Космету где ни до 1998. није било Срба…
.. у ствари, једини Србин око Малишева био старац, који је убијен лета те године у Малишевској бањи. Актуелни преговарачи командовали, именом и презименом, реон Јакупа Краснићија и Фатмира Љимаја. И наравно, тим делом „капо ди капи“ био Хашим Тачи. Има доказа.

У Србици, једини од ретких српских душа исте те 1998. био поштар, убијен док је радио свој посао. Није имао ни пушку, ни пиштољ. Исте те године, и сестра му отета, „нестала“ и она убијена.
Није мерило Космета Малишево и Србица, него питање зашто нема Срба у пет до 1999. највећих градова и седишта округа, или их има само у траговима- Приштина,Призрен, Пећ, Гњилане и Косовска Митровица?

То је питање свих питања, јер је тамо живела интелектуална елита јужне српске покрајине. Не у Партешу, Гораждевцу, Великој Хочи, Грачаници, Липљану, Штимљу…
Синиша Костић