СИНИША КОСТИЋ: Ја, дођош…

 

   Поделе до почетка  деведесетих на Лиманце, Салајчане, Подбарачане и ине староседеоце ” новосацке” постале су и њима , модерно речено, “аут”, па  је део њих Бога молио и домолио да им пошаље неке друге,  да их “не воледу”.  

 Бога домолили да им дођу најпре млађи потомци њихових предака, који дошли возом, па онда и ми – који на време послали патријарха Арсенија Чарнојевића да нам у мочварама тадашње Хабсбуршке монархије обезбеди место кад нас, не Османлије, него они са Дивљег запада,  протерају са Косова,Метохије, Шар и Голеш планине, Проклетија…

Огромна већина изгнаних, протераних и нас, како нас из ”милоште” назваше интерно расељених са Косова и Метохије, није својом вољом постала ”дођошка ” популација. Многи су се потуцали од немила до недрага, тачније, постали су бескућници. Најпре смештени у колективним центрима, затим муку мучили као подстанари, да би временом, полако поново градили и свијали нова огњишта.

Стараоседоци су у у највећем броју гледали (и гледају) избеглице , кроз неколицину оних који су развили ”бизнис”, па почели и да се размећу својим новостеченим иметком, не ретко бахато газећи све пред собом.

   Није вредело објашњење да нисмо сви исти.

   Потписник ових редова је ратно пролеће 1999. године, провеo у рову, на Паштрику, на југословенско-албанској граници. За неупућене, тамо су бомбе НАТО агресора падале малтене 24 часа дневно.

  Било је и удара из Албаније, а тај део је и највише , почетком јуна, гађан осиромашеним уранијумом. Уследили су после тога избеглички дани и ноћи, смештај ноћни понекад у возовима око београдске станице, затим боравак у једном манастиру, па две и по године на Фрушкој гори, нешто мање од годину дана у Шајкашу, да би коначно постао ”новонасађени” становник Сателита.

 Било је свега. И овога и онога, али никада лично није било неких већих провкација на дођошко-староседелачкој линији. Можда и зато што су пре нас са Косова и Метохије, стигли невољници преко Дрине, па са углавном они били на мети тзв. староседеоца. Мада , обично се може чути да у Новом Саду, па и шире у северној српској покрајини, нема правих домородаца, већ су сви однекуд дошли, ко раније, ко касније.

 Ратови су (ваљда) за нама, а бољи , пре свега, еконмски живот пред свима нама(ваљда). Онај ко је попут нас дошао у овај град јест постао Новосађанин, свиђало се то неким усијаним главама или не….

  Из обе популације,

 Када човек не мења место живљења својом вољом, већ га на то натера сила јача од њега, свакако да је то једна врста трауме, која у њему остаје до краја живота. Место одакле је дошао, завичај, остаће увек у њему, а како време полази, биће и све више идеализовано. Место у коме је стигао постаће место у коме живи, ради, ствара породицу,стиче нове познанике и пријатеље.

  Међутим увек   ће остати само резервни завичај.