СИЈАЊЕ ХАОСА: Суморни биланс америчког интервенционизма

ИСКРА на Фејсбуку

Ујка Сем се враћа кући; илустрација: politikus.ru

„Асад мора да оде, каже Обама“. Тако је гласила насловна страна Вашингтон поста дана 18. августа 2011. године. У чланку се налазио и директан цитат предсједника Барака Обаме: „Будућност Сирије мора да одреди њен народ, али предсједник Башар ал Асад му стоји на путу. (…) Дошло је вријеме да се предсједник Асад склони“. Никола Саркози из Француске и Дејвид Камерон из Британије су се придружили Обамином ултиматуму: Асад мора да оде!

Након седам година и 500.000 мртвих Сиријаца, Обама, Саркози и Камерон су ти који су отишли. Асад и даље влада из Дамаска, а 2.000 Американаца се враћа кући из Сирије. Ускоро, како каже председник Доналд Трамп.

Сирија, Авганистан, Ирак…

Али не можемо да „одемо сада“, инсистира сенатор Линдзи Грејем, „иначе ће Курди бити масакрирани“. Питање гласи: Ко нас је гурнуо у сиријски грађански рат и управљао нашом интервенцијом тако да, уколико након седам година одемо кући, наши непријатељи буду побједници, а наши савезници „буду масакрирани“?

Прије седамнаест година САД су напале Авганистан како би уклониле покрет Талибан који је пружао уточиште Ал Каиди и Осами бин Ладену. Амерички дипломата Залмеј Халилзад данас преговара о миру са истим тим талибанима. А ипак, према бившем директору ЦИА Мајку Морелу који је писао за данашњи Вашингтон пост, „остаци Ал Каиде и даље тијесно сарађују“ са талибанима.

Изгледа да су нам након 17 година борбе у Авганистану остале сљедеће алтернативе: остати тамо и борити се заувијек како Талибани не би ушли у Кабул, или се повући и допустити талибанима да прегазе град. Ко нас је увалио у овај дебакл?

Након што је Трамп одлетио у Ирак за Божић и просто одлучио да се не састаје са ирачким предсједником, парламент ове земље је то назвао „америчким игнорисањем суверенитета других земаља“ и националном увредом, након чега је услиједила дебата о томе треба ли протјерати 5.000 америчких војника који се и даље налазе у тој држави.

Џорџ Буш млађи је покренуо операцију „Ирачка слобода“ како би Садаму Хусеину одузео оружје за масовно уништење које није имао, а све да би конвертовао Ирак у демократију и бастион Запада у арапском свијету. Петнаест година касније, Ирачани дебатују о нашем протјеривању. Муктада ал Садр – клерик са америчком крвљу на својим рукама којим се борио против нас прије једне деценије – у првим је редовима иницијативе за наше истјеривање. Он је вођа странке са највећим бројем чланова у парламенту.

Хајде да размотримо Јемен. Три године су Сједињене Државе авионима, „паметном“ муницијом, ваздушном допуном горива и обавјештајним подацима подржавале саудијски рат против Хута, што се претворило у једну од најужаснијих хуманитарних катастрофа 21. вијека.

Сада се Конгрес са закашњењем покренуо у намјери да пресијече америчку подршку овом рату. Архитекту овог рата, престолонасљедника Мохамеда бин Салмана, Конгрес је осудио због саучесништва у убиству новинара Џамала Кашогија у саудијском конзулату у Истанбулу. САД траже примирје између зараћених страна. Ко нас је увалио у овај рат? И како су године убијања Јеменаца – у чему смо били саучесници – допринијеле да Американци буду безбједнији?

Плодови интервенционизма

Осврнимо се на Либију. Године 2011. САД су напале војску диктатора Муамера Гадафија и помогле реализацију његовог свргнућа с власти, што је довело до његовог убиства. Када су јој рекли за вијест о Гадафијевој смрти, тадашња државна секретарка Хилари Клинтон се нашалила: „Дођосмо, видјесмо, он умрије“.

Либијски конфликт је од тада произвео на десетине хиљада мртвих. Производња нафте, која је од круцијалног значаја за Либију, је колабирала до мрвице онога што је некада била. Године 2016. Обама је рекао да то што се није припремао за пост-гадафијевску Либију вјероватно представља „најгору грешку“ његовог мандата.

А цијена свих ових интервенција за Сједињене Државе? Неких 7.000 мртвих, 40.000 рањених и хиљаде милијарди долара. За арапски и муслимански свијет, цијена је далеко већа. Стотине хиљада мртвих цивила и војника у Авганистану, Ираку, Сирији, Јемену и Либији, погроми хришћана, масакри, милиони отјераних из својих домова… Како су сва та освајања, бомбардовања и убијања учинила Блиски исток бољим мјестом, или Американце безбједнијим? Једно истраживање јавног мнијења омладине на Блиском истоку и у Сјеверној Африци маја 2018. је открило да више њих сматра да је Русија близак партнер, него да су то САД. Плодови америчког интервенционизма?

Говоре нам да ИСИС није мртав него жив у срцима десетина хиљада муслимана; да ће, уколико одемо из Сирије и Авганистана, наши непријатељи превладати, а наши пријатељи бити масакрирани; да ће, уколико престанемо да помажемо Саудијцима и Емираћанима да убијају Хуте у Јемену, Иран забиљежити побједу.

Својом одлуком да оде из Сирије и повуче половину од 14.000 војника из Авганистана, Трамп је разбјеснио наше спољнополитичке елите, иако милиони Американаца сматрају да нема тог датума који би могао бити преурањен кад се ради о напуштању тих мјеста.

У понедјељак је, у редакцијском коментару који је писан као похвала водећим фигурама спољње политике у протеклих пола вијека, Њујорк тајмс објавио сљедеће: „Док се ови лидери повлаче са позорнице, на новим генерацијама остаје задатак да пронађу пут кроз хаос који је господин Трамп већ успио да направи“.

Исправка – требало би да стоји „кроз хаос који је господин Трамп наслиједио“.

Пише: Патрик Бјукенен

in4s.net, Нови Стандард

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.