ШЕЗДЕСЕТ ХИЉАДА ПОБИЈЕНИХ У ИМЕ „СРЕЋНИЈЕ БУДУЋНОСТИ“: ТРИЛОГИЈА О БУТОВСКОМ ПОЛИГОНУ

УВОД ПРИРЕЂИВАЧА 

Мени је јасно да има оних који мисле попут Раскољникова – постоје обични и „необични“ људи, они који морају да слушају и трпе и они којима је све дозвољено. Такав, „необичан“, био је, за Раскољникова, Наполеон – он је газио милионе, и остао упамћен као велики. И Раскољников је хтео да буде велики, па је убио бабу зеленашицу и њену, благо ментално заосталу, сестру Лизавету. Учинио је то да би доказао да је „необичан“. Када се Раскољниковљев начин мишљења преноси у историју 20. века, каже се да су комунистички великани, попут Лењина, Стаљина или Тита, били велики јер су се усудили да хитају ка победи револуције – имали су велике идеале. Направили су велике земље. То што су се те земље распале у прах и пепео, многима није никакав доказ да они нису велики. Велики су јер су се „усудили“.

За хришћанина, та логика је срамна. И у историји Српства, које је Тито сабио у црну земљу, и у историји Русије ( јер, како каже професор  Мило Ломпар, ако је Совјетски Савез био тако добар, зашто Одеса није више у Русији? ) Нико не спори да је Стаљин био врховни командат совјетске војске у Другом светском рату, и да је СССР победио Хитлера, као и да је Совјетски Савез у Стаљиново доба добио атомску бомбу да се штити од НАТО пакта, као што је неоспорно да је Тито командовао партизанским одредима, углавном српским, који су ратовали против Хитлера. Али, смемо ли заборавити и оно друго, оно страшно и мрачно, због чега се ни Руси, ни Срби још нису опоравили?

А то је комунистички терор у име „светлије будућности“.

Терор чије жртве до дана данашњег нису ни идентификоване, ни достојно сахрањене.

Зато читаоцу нудимо три текста о полигону НКВД- а Бутово, на коме је, пре и после Другог светског рата, стрељано око шездесет хиљада људи, од ситних криминалаца до светаца. То је место где је побијено највише Руса, али и људи других народа. То је место на коме су убијане читаве породице.

Највише сам запањен кад видим ближње који су православни хришћани, који величају Стаљина ( неки га сматарју чак и „крипто-свецем“ ), у чије време и са чијим знањем се све ово десило. То је као када би неко величао цара Диоклецијана, највећег гонитеља хришћана у историји ране Цркве, зато што је учврстио Римску империју и направио добре путеве, па се хришћанство брже ширило. 

Понављам: свакоме припада његово место у историји, али злочини, а нарочито убијање хришћана за то што су Христови, не сме се и не може заборавити.

Три текста о Бутовском полигону јасно кажу зашто се заборавити не сме. 

БУТОВО ЊИМ САМИМ: ПРАВОСЛАВНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА 

Стрелиште Бутово налази се на некадашњем имању Дрожино, познатом од 16. века. Последњи власник имања био је И. И. Зимин, старији брат С. И. Зимина, власника Московске приватне опере. Након Октобарске револуције, имање и његова ергела су конфисковане од стране државе; фарма је снабдевала коњима милицијске трупе. До средине 1930-их, у Бутову се налазила пољопривредна колонија ОГПУ-а. Године 1934, скоро сви су исељени из тог подручја. Крајем 1935. и почетком 1936. године, на земљишту некадашњег Зиминовог имања, основано је стрелиште Бутово, где су одмах почела погубљења и сахрањивања репресираних лица. Од августа 1937. до октобра 1938. године, овде је стрељано и сахрањено 20.765 људи.

Масовна погубљења 1937-1938. били су резултат одлука Политбироа Свесавезне комунистичке партије (бољшевика) од 2. јула 1937. године и наредби Народног комесара унутрашњих послова Н. И. Јежова бр. 00439, 00447, 00485 и 00593 од 25. и 30. јула, 11. и 20. септембра о борби против „непријатеља народа“, укључујући и „црквењаке“. Погубљења на Бољшој тачки вршена су по наређењима вансудских органа: „тројке“ Московске дирекције НКВД-а, и, што је било ређе, комисије коју су чинили Народни комесар унутрашњих послова и Генерални тужилац СССР-а – „двојка“. Наредбе за погубљења потписивао је начелник Дирекције НКВД-а Московске области. (Комесар државне безбедности 1. ранга С. Ф. Реденс (15. јул 1934 – 20. јануар 1938), комесар државне безбедности 1. ранга Л. М. Заковски (20. јануар – 28. март 1938), виши мајор државне безбедности В. Е. Цесарски (28. мај – 15. септембар 1938)). Извршење казни надгледали су командант и начелник административно-економског одељења Дирекције НКВД за Московску област И. Д. Берг и његов заменик и истовремено начелник Дирекције радничко-сељачке милиције М. И. Семјонов.

Осуђеници су довођени на стратиште из московских затвора: Таганског, Сретењског, Бутирског, као и из окружних затвора Московске области, као и из Дмитлага, огромног логорског комплекса пројектованог за изградњу канала Москва-Волга (затвореници Дмитлага су такође изградили стадион Динамо, Јужну и Северну (Химкијску) луку Москве, стамбене комплексе и још много тога). По доласку у Бутово, осуђени су одвођени у касарну, наводно ради деконтаминације. Непосредно пре извршења, изрицана им је пресуда, проверавани су детаљи и доступност фотографије. Дешавало се да је извршење одложено због неких неслагања у документима, а понекад (у изолованим случајевима) чак и отказано. Извршење је вршио један од „стрељачких водова“ – група од 3-4 официра специјалних одреда, „људи са искуством“, који су служили у органима ОГПУ-НКВД још од грађанског рата и добили државне награде; у данима посебно масовних стрељања, број џелата се очигледно повећавао. Џелати су изводили своје жртве из касарне једну по једну, сваки је водио своју жртву до ивице јарка, пуцајући им у потиљак са удаљености не веће од једног метра и бацајући тело у ров. Лекар и тужилац нису увек били присутни. У почетку су погубљени сахрањивани у малим гробним јамама ископаним ручно; од августа 1937. године, када су погубљења у Бутову достигла размере без преседана у светској историји, багери су копали ровове ширине и дубине три метра и дужине 150 метара. Ретко је у Бутову било погубљено мање од сто људи у једном дану; било је дана, као што је 28. фебруар 1938. године, када је погубљено 562 људи. Понекад су осуђеници погубљени у московским затворима и довевени у Бутово само ради сахране. Већина погубљених на бољшевичким губилиштима били су сељаци и радници из Москве и Московске области, укључујући млађе малолетнике и старце. Огромна већина жртава били су непартијци, што значи да су били далеко од политике и имали мало или нимало школског образовања. Приближно четвртина погубљених на бољшевичким губилиштима били су криминалци, од којих је велика већина погубљена због ранијих осуда за које су већ одслужили казну. Категорије „друштвено опасних“ и „друштвено штетних елемената“ осуђених и погубљених на бољшевичким губилиштима обухватале су широк спектар људи: рођаке претходно осуђених појединаца, бивше царске министре, просјаке, уличне продавце, врачаре и коцкаре. У јануару 1938. године, уз одобрење власти, почео је тајни покољ инвалида: у фебруару и марту те године стрељано је 1.160 инвалида. Већина погубљених у бољшевичком логору били су Руси (више од 60%), затим Летонци, Пољаци, Јевреји, Украјинци, Немци и Белоруси – укупно више од 60 националности, укључујући грађане других земаља: Немачке, Пољске, Француске, САД, Аустрије, Мађарске, Румуније, Италије, Грчке, Чехословачке, Турске, Јапана, Индије, Кине и других.

Међу сахрањенима у бољшевичком логору су људи који су оставили трага. У руској историји: председник друге Државне думе Ф. А. Головин, бивши генерал-губернатор Москве В. Ф. Џунковски, један од првих руских пилота Н. Н. Данилевски, члан експедиције О. Ј. Шмита, механичар летења Ј. В. Брезин, праунук М. И. Кутузова, професор црквеног певања и композитор М. Н. Хитрово-Крамској, уметник А. Д. Древин, као и спортисти који су поставили темеље совјетског планинарења. На терену Бутова почивају представници руских племићких породица: Ростопчин, Тучков, Гагарин, Шаховски, Оболенски, Олсуфјев, Бибиков, велика група бивших царских генерала (генерал-потпуковник Е. И. Мартинов, генерал-мајор М. Ф. Кригер, генерал Б. И. Столбин, носилац седам високих ратних одликовања, и други).

Укупно 739 свештеника Руске православне цркве умучено је баш овде: 1 митрополит, 2 архиепископа, 4 епископа, 15 архимандрита, 118 протојереја, 14 игумана, 52 јеромонаха, 363 свештеника, 60 ђакона (укључујући 4 протођакона и 1 архиђакона), 10 монаха, 58 монахиња (укључујући 3 великосхимнице), 14 искушеника и 8 свештеника (неодређеног чина). Због своје вере, на стрелишту Бутово погубљено је 219 лаика (псалмопојци, чтеци, диригенти хорова, хористи, црквени старатељи, иконописци, чланови парохијских савета, чистачи цркава и црквени чувари). Међу погубљенима у Бутову било је 59 старовераца, 9 обновљенца, више од 60 баптиста, хлистоваца, антиратних активиста, евангелиста, секташа (без навођења којој секти су припадали; понекад су истражитељи користили овај термин за представнике „катакомбне“ цркве или истинских православних хришћана), као и 4 муле и 1 рабин.

Први православни хришћани погубљени на стрелишту Бутово били су били су свети мученици протојереји Алексеј Воробјов и Алексеј Касимов, и свештеномученик ђакон Јелисеј Штолдер († 20. август 1937). Највећи број свештенства страдао је у септембру и децембру 1937. и фебруару и марту 1938. (502 особе су стрељане 17. фебруара 1938, од којих 75 свештеника и монаха). 

Скоро свима се судило по 58. члану Кривичног законика РСФСР-а, а оптужбе су могле бити засноване на различитим основама: „очување цркве и успостављање тајног монаштва“, „кућно богослужење“, „непријављивање“, „помагање прогнаном свештенству“, смештај бескућника или, на пример, тако апсурдна оптужба као што је „клевета да се цркве затварају и свештеници хапсе“. Већина оних који су били под истрагом, мучених или преварених од стране истражитеља, признали су да су криви за „антисовјетску агитацију“ и „контрареволуционарну делатност“, али у питањима вере, црквени људи су се показали неустрашивим. Ни мучење ни претње смрћу нису могле натерати вернике да се одрекну Бога или да хуле на Цркву. Трудили су се никога да не издају. Од средине Великог отаџбинског рата, у Бутову се налазио логор за ратне заробљенике који су радили на изградњи Симферополског аутопута и у фабрици цигле. Од 1949. до почетка 1950. године, у близини стрелишта изграђено је насеље од три куће, од којих су две заузимали официри НКВД-а, а у трећој се налазила специјална школа за официре служби безбедности источноевропских земаља. Средином 1950-их, „специјална зона“ је ликвидирана. Само стрелиште, где се налазио највећи део побијених, било је окружено чврстом дрвеном оградом са бодљикавом жицом на врху. Дуж ивица „зоне“ настало је насеље са викендицама чланова НКВД-а, у којем су биле дозвољене само лаке, једноспратне даче без темеља и подрума. Почетком 1970-их, у источном делу насеља Бутово засађен је јабучњак, а трошна ограда је обновљена. До 1995. године, подручје је било под надзором Федералне службе безбедности (ФСБ) и пажљиво је чувано.

Почев од 1992. године, Московска група за очување сећања на жртве политичке репресије (група М. Б. Миндлина), уз помоћ официра ФСБ-а, почела је да ради на истражним досијеима оних који су стрељани на Бутову, састављајући кратке биографске податке за будућу „Књигу сећања“. У пролеће 1993. године, рођаци жртава су први пут посетили стрелиште, а у јесен те године, у његовом јужном делу је постављена гранитна спомен-плоча. Од 1997. Године се изводе свеобухватни радови на одређивању локације гробних ровова, а спроводе се историјска, археолошка, геоботаничка и геоморфолошка истраживања. Године 1997, отворен је један од гробних ровова: на површини од 12 квадратних метара откривени су трагови сахрањивања у пет слојева, са остацима 149 људи. У периоду 2001-2002, стручњаци су идентификовали и мапирали 13 гробних ровова.

У пролеће 1994. године, у насељу Бутово подигнут је Велики поклонички крст (освештан 8. маја 1994. године), који је пројектовао вајар Д. М. Шаховски, чији је отац, свештеник Михаил Шик, погубљен на Бутову. 25. јуна 1995. године, на Бутову је одслужена прва литургија у покретној цркви-шатору Свих Светих који су просијали у Руској земљи, која припада Православном Свето-Тихоновом богословском институту. Ректор института, протојереј Владимир Воробјов, руководио је црквом. Почев од 1994. године, игуманија Серафима (Чернаја), унука свештеномученика Серафима (Чичагова), који је тамо погубљен, играла је активну улогу у очувању сећања на оне који су страдали у Бутову. Годин 1995. подигнут је храм. Дрвена црква посвећена новомученицима и исповедницима руским подигнута је према пројекту Шаховског (освештана 1996. године). Њен старешина био је јереј Кирил Каледа, унук свештеномученика протојереја Владимира Амбарцумова, који је тамо погубљен.

27. маја 2000. године, служена је велика служба на отвореном, коју је предводио Његова Светост патријарх московски и све Русије Алексеј II. Служена је Божанска литургија и парастос за убијене — последњи пре њиховог прослављања на Јубиларном архијерејском сабору Руске православне цркве 2000. године. На Јубиларном сабору је канонизовано 120 новомученика погубљених у Бутовском логору; у наредним годинама, број канонизованих бутовских новомученика се удвостручио. Сабором бутовских новомученика началствује шест епископа: митрополит лењинградски и гдовски свештеномученик Серафим (Чичагов), можајски свештеномученик Димитриј (Добросердов) и суздаљски свештеномученик Владимир. Николај (Добронравов), епископ бежецки, свештеномученик Аркадије (Осталски), епископ нижњетагилски, свештеномученик Никита (Делекторски), епископ велижски, свештеномученик Јона (Лазарев). Многи свештеномученици погубљени су на Бутову: браћа Агатоников – Александар, Василије и Николај, Владимир Амбарцумов, Владимир Медведјук, Зосима Трубачов, Јован Артоболевски, Сергеј Лебедев, Сергеј Махајев, Петар Петриков и многи други. Сваке године се на гробним местима у Бутову служи се Света архијерејска литургија, којом началствује патријарх. Учествују десетине епископа и стотине свештеника из Москве и Московске области, а хиљаде присуствује на хиљаде поклоника. 

Документи из архиве Државне безбедности указују на постојање неколико великих гробница за жртве репресија у Москви и Московској области. Од 1921. до касних 1920-их, погубљени су сахрањивани у центру Москве – на земљишту Јаузске болнице, под јурисдикцијом ОГПУ; од 1926. до 1936. године, на Вагањковском гробљу; од 1936. године, на Донском гробљу, или су кремирани у Донском крематоријуму. Постоје докази о појединачним сахранама на гробљима Калитниковско, Голјановско и Рогожско; масовна гробница је откривена у близини зидина Новоспаског манастира. Веома велико гробно место, друго по величини после Бутово., налази се на територији бивше даче шефа НКВД-а, Хенриха Јагоде, у близини државне фарме Комунарка у Московској области (тамо је стрељано више од 6.500 људи). Тренутно се на овој територији налази скит манастира Свете Катарине у Видном (од 1939. до 1953. године, у манастирским зградама се налазио тајни политички затвор централне субординације „Сухановка“), и освештана је црква у част Новомученика и Исповедника руских.

https://www.pravenc.ru/text/153701.html

ОПЕТ О БУТОВУ

Први пут у животу сам посетио стрелиште Бутово. Искрено, нисам разумео шта може бити толико занимљиво у шетњи међу гробовима. Сада, након шетње по полигону, размишљам другачије. Мислим да би свако од нас требало да посети Бутово, како бисмо избегли, како је старешина бутовске цркве прикладно рекао, „да поново станемо на исте грабуље“.

Најмлађи, Миша, имао је 13 година. Дете са улице које је украло две векне хлеба. Старосна граница за погубљење била је 15 година, па су му променили датум рођења. И погубљен је. Људи су стрљани за безначајне преступе, попут тетоваже Стаљина на нози. Понекад су убијане целе породице од 5-9 људи.

Комбији за транспорт затвореника, сваки са око 30 људи, стизали би на полигон са Варшавског шосеа око 1:00 ујутру. Простор је био ограђен бодљикавом жицом, а стражарска кула је подигнута на дрвету близу места за истовар. Затвореници су одведени у касарну, наводно ради „санитарног третмана“.

Непосредно пре погубљења, њихова лица су упоређивана са фотографијама у досијеу предмета, а затим је изрицана казна. Поступак је настављен до зоре. У међувремену, џелати су пили вотку у оближњој кући од камена. Осуђеници су им извођени један по један. Сваки џелат је узимао своју жртву и водио је дубље у полигон, према траншеји. Траншеје дубоке три метра и дугачке по стотинак метара или више посебно су копане булдожерима током интензивирања репресија, како се не би губило време копајући појединачне гробове. Затвореници су ређани на ивици траншеје и стрељани, првенствено службеним оружјем, метком у потиљак. Мртви су падали у траншеју, облажући дно рова. Увече је булдожер покривао тела танким слојем земље, а починиоци, обично већ потпуно пијани, одвожени су у Москву. Следећег дана се понављала иста ствар. Нажалост, имена свих погубљених и сахрањених на стрелишту до данас су често непозната. Тачни подаци постоје само за кратак период од августа 1937. до октобра 1938. Током овог периода, погубљено је 20.761 људи.

У ископаној површини од само 12 квадратних метара, стручњаци су открили остатке 149 људи.

Већина погинулих живела је у Москви или Московској области, али има и људи из других региона, земаља, па чак и континената који су, својом слободном вољом и наивношћу, дошли у Совјетски Савез да граде комунизам. На пример, извесни Џон из Јужне Африке. Овде су сахрањени представници апсолутно сваке друштвене класе и групе, од сељака и радника до истакнутих личности прошлости. Бивши генерал-губернатор Москве, Џунковски, председавајући Друге Думе, Головин, неколико царских генерала; и значајан број свештенства, првенствено православних хришћана – према тренутним информацијама, више од хиљаду људи, укључујући активне лаике који су страдали због своје исповедане православне вере. Од њих је 330 прослављено као светитељи. „Наравно, Божја благодат се не може мерити бројевима, али ипак, унутар канонске територије Руске Православне Цркве, нису позната места где почивају мошти већег броја Божјих угодника“, објашњава протојереј Кирил Каледа, старешина цркве Новомученика и исповедника руских.

Мноштво бутовских новомученика предводи митрополит Серафим (Чичагов) из Санкт Петербурга, човек из древне аристократске породице која је земљи дала неколико поларних истраживача и адмирала. Ратни официр, одликован златним оружјем са ктиторским натписом од стране цара за храброст током Руско-турског рата приликом јуриша на Плевну у Бугарској 1877. Касније је постао духовно чедо Светог Јована Кронштатског, добивши његов благослов и поставши обичан парохијски свештеник. Будући митрополит Серафим познат је и по писању Серафимо-Дивејевске хронике, која је довела до прослављања Светог Серафима Саровског. У знак захвалности за писање хронике, митрополиту Серафиму је даровано виђење Светог Серафима. Године 1937, када је погубљен, митрополит Серафим је имао 82 године. Да би га превезли у затвор, морала је бити позвана хитна помоћ и коришћена сз носила – више није могао сам да хода. Био је најстарији по чину и годинама од оних који су погубљени на Бутову. Према сведочењима, сахране погубљених и оних који су умрли у московским затворима обављане су на полигону до почетка 1950-их.

Крајем 1980-их донето је неколико декрета о обнављању сећања на оне који су погинули током репресија, укључујући и резолуцију Врховног совјета. Њоме је предвиђено да локална већа народних посланика и добровољне организације треба да помажу рођацима жртава у обнови, заштити и одржавању гробних места. На основу ових декрета и закона о рехабилитацији, почетком 1990-их у различитим регионима спроведене су акције за обнављање сећања на репресиране. Ове акције су укључивале архивска истраживања, проналажење гробница и њихову рестаурацију. Закон није предвиђао механизам финансирања, па је различито примењен (или није примењен) у различитим регионима.

Године 1992, у Москви је основана јавна група за овековечење сећања на жртве политичке репресије под вођством Михаила Миндлина. Провео је укупно преко 15 година у затворима и логорима и само захваљујући свом изузетном здрављу и снажном карактеру преживео је. На крају живота (већ је имао преко 80 година), одлучио је да овековечи сећање на жртве терора.

Захваљујући Миндлиновим апелима, у архиви КГБ-а откривено је 11 фасцикли са потврдама о погубљењу. Информације су биле прилично кратке: презиме, име, патроним, година и место рођења и датум погубљења. Место погубљења није било назначено у потврдама, али су листови носили потписе одговорних извршилаца. По налогу Јевгенија Савостјанова, шефа Управе КГБ-а за Москву и Московску област, спроведена је истрага ради проналажења места сахрањивања. Неколико пензионера НКВД-а који су радили крајем 1930-их још су били живи у то време, укључујући и команданта Економске дирекције НКВД-а за Москву и Московску област. Командант је потврдио да је стрелиште Бутово било главно место погубљења и да су се тамо обављала и сахрањивања. На основу потписа починилаца, утврдио је да су радили у Бутову. Тако је било могуће повезати спискове са стрелиштем. Подручје гробља (приближно 5,6 хектара у централном делу стрелишта) у то време припадало је ФСБ-у и било је под 24-часовним обезбеђењем. Подручје је било ограђено бодљикавом жицом и чувано, а унутар њега је било засађено неколико леја јагода и јабучњак. Ту си биле викендице припадика НКВД-а. На иницијативу Михаила Миндлина, уз подршку московске владе, на територији полигона је подигнут камени споменик.

У пролеће 1994. године, група је Цркви проследила информације о постојању полигона. Ова информација је пренета преко Варваре Васиљевне, унуке митрополита Серафима. Током совјетске ере, Варвара Чернаја (Чичагова), доктор техничких наука и професорка, радила је на скафандерима. Она је створила материјал за скафандер који је носио Јуриј Гагарин током свог свемирског лета. Варвара Васиљевна се касније замонашила под именом Серафима и постала прва игуманија поново отвореног Новодевичјег манастира.

Након што је прочитао извештај о Бутову, патријарх Алексеј II га је потписао са својом одлуком да се тамо изгради капела. 8. маја 1994. године, на стрелишту је освештан спомен-крст, а одржан је и први саборни парастос за жртве. Убрзо су се рођаци жртава из Бутова обратили патријарху Алексију II за благослов да оснују заједницу и почну изградњу цркве. Године 1995, место гробља је пренето у цркву.

Сада се тамо налазе две цркве – једна дрвена и једна камена. „Године 1989, када смо сазнали да је мој деда погубљен (раније се веровало да је умро у логору током рата), никада нам није пало на памет да ћемо моћи да саградимо цркву на његовом гробу и да се молимо у њој“, каже отац Кирил Каледа. „Чињеница да је ово место пренето Цркви је несумњиво знак Божје милости, дате нам за херојска дела која су починили новомученици.“ Од 2000. године, службе се служе на отвореном стрелишту, привлачећи неколико хиљада верника. То се дешава четврте суботе после Ускрса, дана када се обележавају новомученици који су страдали у Бутову.

Камена црква је такође део меморијалног комплекса. У њеној унутрашњости се налази реликвијар који садржи личне ствари погинулих: одећу, молитвенике и писма. У подруму цркве отворен је музеј: фотографије снимљене пре њихове смрти, заједно са предметима пронађеним у гробном јарку. Ципеле, појединачни делови одеће, гумене рукавице, чауре и меци – све, наравно, у трошном стању. Али фотографије говоре много. Тешко је разазнати стварне животеу документима тајне службе. Али када погледате у очи ових, на чудесан начин још увек живих људи, тада историја прелази из апстрактне у личну. Сајт садржи више од 20.000 таквих личних прича.

Око 10.000 људи годишње посети Бутово као део поклоничких група. Буде и појединаца. Укупно гледано, укупан број је прилично скроман. „Ако ово упоредимо са милион људи који годишње посете једно француско село које су Немци спалили, можемо извући разочаравајући закључак“, каже протојереј Кирил Каледа. „Нисмо се покајали и нисмо разумели лекцију историје коју нас је, Божјом милошћу, научила у двадесетом веку. И та лекција је била веома јасна.“

До стрелишта се може доћи са метро станице Булевар Дмитрија Донског. Аутобус број 18 иде директно до стрелишта. Овај аутобус саобраћа од 6:20 ујутру, сваког сата. 

МИХАИЛ ВАСИЉЕВИЧ ФРОЛОВ: АРХЕОЛОГИЈА ПОГУБЉЕЊА

30. октобра 2007. године, наш председник Путин је посетио стрелиште Бутово. Сви су га видели, на сваком каналу. Свима је испричана прича: шта, како, зашто… Али ниједан коментар није поменуо да масовна погубљења у Бутову нису почела 1937. године, већ 1935. године, и да се нису завршила крајем 1930-их. Нити је ико поменуо да су се тамо сахрањивања обављала почетком 1950-их, нити да је стрељалиште пажљиво чувано до 1993. године.
31. године сам први пут видео ово место, стигавши тамо сасвим случајно, не знајући ништа о њему и не слутећи да ћу се неколико година касније професионално бавити археологијом 20. века. Тада је то била ужасна депонија, немогуће јој је било чак ни прићи без ризика да се заувек заглавим у блату. Али депонија, за разлику од многих других, била је са свих страна окружена двометарском бетонском оградом са бодљикавом жицом на врху. Нисам се тада удубљивао у ситуацију, брзо сам отишао, само да бих се вратио, по истој свемоћној судбини, осам година касније.

За то време, много тога се догодило, много тога се променило. На том месту су подигнути спомен-плоча и крст, појавила се црквена општина, а подигнута је и дрвена црква посвећена Светим новомученицима и исповедницима руским. Коначно, издат је званични закључак којим се стрељачки полигон Бутово признаје као место масовних погубљења и сахрана, па чак  је објављена и мапа места сахрана, коју је представио сам ФСБ. Одмах су се појавила питања о њеној аутентичности (мапе, наравно, не службе). Сматрало се да је неопходно лоцирати ова места сахрана, приказана на мапи као прилично широки и дуги јарци, и обележити их на терену. Године 1996, геоморфолози, геоботаничари и геофизичари су вредно радили на лоцирању ових траншеја и разликовању од затрпаних јаруга и јама за смеће. Наравно, није све било успешно. Много наде је полагано у геофизику, али иако она може да открије физичке аномалије, не може увек да објасни њихову природу. Археолошке методе су биле једина опција: лопата је, на крају крајева, најпоузданији алат.

Године 1997, археолошким истраживачким рововима откривене су три траншеје. Њихове локације делимично су се поклапале и са мапом ФСБ-а и са мапом геофизичких аномалија. У једном од ровова, на дубини од 2-2,2 метра, дошли су до гробова, али даље копање је било немогуће – подземне воде су биле превисоко. У другом рову, успели су да испумпају воду и истраже гробове са површином ископа од 12 квадратних метара.

Овде ризикујем да одступим од принципа наведеног у овом одељку: без парафразирања. Нисам био тамо лично. Али покушаћу да ходам по танкој линији, ослањајући се на сведочења учесника ископавања, мојих колега и пријатеља – московских археолога Сергеја Алексејева (Истраживачки институт и Музеј антропологије Московског државног универзитета), Јурија Смирнова (Институт за археологију Руске академије наука) и Ивана Ершова (КРОМ ДОО). Такође треба напоменути да су ископавањима присуствовали и археолог из Санкт Петербурга А. Ј. Разумов, московски антрополог Г. П. Романова, специјалиста за текстил и обућу Т. С. Алешина, научни сарадник у Државном историјском музеју, форензички вештак В. И. Гужеедов из Руске медицинске академије, специјалиста за ватрено оружје В. О. Прокопов из Музеја оружаних снага, као и истраживачи са Геолошког факултета Московског државног универзитета и Центра за електромагнетна истраживања М. Ј. Кац, Т. Б. Соколова, М. Л. Владов, В. В. Агејев и И. Н. Модин. Без њиховог преданог труда, овде ништа не би било могуће.

Резултат је следећи. Замислите типичну дневну собу у малом стану: површине 3 x 4 метра, висине 2,2 метра. Није тешко, зар не? Сада замислите да је све то било нагомилано високо, од пода до плафона, лешевима. 150 људи, сви нагурани заједно, у неколико нивоа. То је оно што је откривено ископавањем. Можете ли ТО да замислите? Видео сам нешто слично само једном раније: током ископавања масовне гробнице направљене након што је Бату-кан освојио Рјазањ. Гомила скелета, и ниједан није био анатомски нетакнут – сви исечени на комаде. То је било пре седамсто година, и овде, у Бутову, ова гробница је сачувала меко ткиво (најстрашнији део), остатке одеће, обуће и окренуте гумене рукавице, очигледно одбачене од стране џелата. Ту је била и глава одсечена од торза, умотана у јуту, и поломљено дрвено буре бачено на врх, заједно са огромним храстовим пањем који је згњечио остатке сахрањених… Према речима Г.П. Романове, сви пронађени остаци припадали су мушкарцима старости између 25 и 55 година. Према речима судског вештака В.И. Гужедова, упуцани су аутоматским оружјем калибра 7,62 и бачени у јарак сви одједном, одмах након смрти или у року од 8-10 сати након смрти. Могуће је да су поред оних упуцаних директно на ивици јарка, овде бачена и тела људи убијених у Москви, донетих на Бутово. То се догодило у касну јесен или зиму 1937. или 1938. године. На зидовима јарка остали су трагови кашике багера (претпоставља се да је то био багер за каменоломе марке Комсомолец, произведен од стране труста Мосвокстрој 1936. године). Користећи исто гвоздено чудовиште, са кашиком ширине 4 метра, чудовишта у људском облику одмах су затрпала јарке.

Резултати рада су објављени: Кирил Каледа, свештеник, С.Н. Алексејев, А.Ја. Разумова, Л.А. Головкова. „Истраживање последњих година на стрелишту Бутово.“ // БУТОВСКА ПОЉА. 1937-1938. Књига сећања на жртве политичке репресије. Број 3. Москва, „Алзо“, 1999. стр. 6-16.

Током тих година, истраживањем су руководили Кирил Каледа, доктор геолошких и минералошких наука, виши истраживач у Геолошком институту Руске академије наука, и Сергеј Алексејев, археолог и истраживач у Истраживачком институту и ​​Музеју антропологије Московског државног универзитета. Кирил Георгијевич Каледа, чији је деда, свештеник Владимир Амбарцумов, погубљен на стрелишту 1937. године, постао је старешина цркве Светих новомученика и исповедника руских. До данас, он остаје инспиратор и вођа свих радова на проучавању и унапређењу стрелишта Бутово, које је од тада стекло надимак „Руска Голгота“.

Године 2000, Архијерејски сабор Руске православне цркве прославио је „свете новомученике који су пострадали у Бутову“ – 130 свештеника чија су имена идентификована. Укупно је тамо умрло око девет стотина – само руских свештеника. А такође и више хиљада обичних Московљана и грађана из целе Русије, стотине представника московских националних дијаспора: Летонаца, Пољака, Немаца, Корејаца.

Не знам тачно ко је дошао на идеју о стварању руског меморијалног комплекса у Бутову нити када је то било. Знам да су је подржале московска градска власт и московска регионална власт. Године 2001. постављен је задатак: побољшати територију локалитета и, пре свега, лоцирати све гробне траншеје. То је била моја одговорност. Сергеј Алексејев није могао да учествује због свог згуснутог распореда. Јура Смирнов и Вања Ершов, који су били заиста потресени ископавањима 1997. године, били су, уз велике потешкоће, убеђени да наставе. Чак и за нас, тројицу професионалних археолога, овај задатак се показао као изузетно тежак. Заједно са Институтом Леспроект, провели смо четири године на томе, од 2001. до 2005. године. Истовремено, успели смо да разјаснимо неке детаље о распореду некадашњег имања Дрожино.

Признајем, био сам помало збуњен када сам почео овај посао. То јест, нисам имао искуства са овом врстом посла. Моја област су била гробља из разних епоха, и земљана и хумкаста, ископавања, цркве и манастири од 13. до 18. века. Копао сам, и копао сам имања и из 18. и 19. века. Али шта је са гробним рововима из 20. века? Није сасвим јасно када геофизика закаже, а гробови се, у међувремену, више не могу дирати. Након прослављања новомученика, отварање самих гробова је могуће само уз благослов Архијерејског сабора или Патријарха.

Постојала је само једна могућност: ослонити се на искуство наших колега, на сопствену интуицију, на наше професионално око које примећује и најмање удубљења на терену, на чуда археолошке методологије и на труд младих копача. Колико сам им захвалан, овим момцима! Прве сам пронашао, 2001. године, на мрежи ФидоНет. Радо ћу их навести, школарце и студенте тог времена: Александар Фишченко, Иван Иванов, Александар Тумаркин, Матвеј Хорошенков, Сергеј Аристов, Алексеј Сурајев. Љоша Сурајев ме је једноставно задивио својим радом и упорношћу: момак инвалид од рођења, а ипак је копао заједно са свима осталима.

2002. године, људи из труста Мосзеленхоз су радили. Тада су се истакле „таџикистанске специјалне снаге“ – тим Таџика који су радили као луди. 2005. године, копали су млади момци из Молдавије. Дакле, многи, многи наши бивши сународници допринели су стварању овог руског споменика…

Заједно смо пронашли све траншеје – оне приказане на мапи ФСБ-а и оне које нису правилно приказане, укључујући и оне који се протежу изван ограде депоније. И не само да смо их пронашли, већ смо и одредили ширину и дужину сваког од њих. То је захтевало копање око 250 пробних јама. На једном месту (посебно за оне који су сумњали у то), ископали су пробну јаму и јасно су показали кости десне руке које леже близу зида јарка, на дубини од 1,9 метара, и расуте истрошене чауре. Овај јарак је био заиста посебан: откривен је испод темеља од цигле, за који се раније сматрало да је или остатак штале на имању Дрожино, или касарна у чијем су подруму били смештени осуђени на смрт. Испоставило се да овде није било штале, а није било ни подрума. Јарак за егзекуције је једноставно камуфлиран изградњом касарне тачно на његовом врху. Можда су тамо држали затворенике, можда су их тамо погубили, или су можда тамо били затворени неки официри тајне службе – непознато је. Али судећи по темељу од цигле, изграђен је 1940-их, не раније, и ограђен је армиранобетонским стубовима 1950-их.

Још један јарак, ископан у природној удубини или јарузи, такође је пажљиво и мукотрпно камуфлиран: прекривен је слојем смећа дебелим један метар, укључујући разноврсни индустријски и кућни отпад из 1940-их до 1960-их: стаклене флаше и бочице, порцеланске тегле и боце, гвоздене чиније и шерпе, гумене ципеле, филмске касете, пластични отпад, итд. Неколико траншеја у југозападном делу полигона није било баш скривено, већ полупокривено, чак донекле улепшано: стабла јабука су била засађена дуж ивица. Судећи по старости дрвећа, датирала су из касних 1930-их или раних 1940-их.

Оно што ме је највише погодило: средином 1950-их, када је полигон престао да се користи по својој намени, део је дат НКВД-овцима за викендице. Није их било много, можда 12-15. Нису биле изграђене директно на траншејама, већ у низу, на два или три метра размака. Ове летње кућице нису уклоњене све до 2003-2004. Један посебно тврдоглави власник гараже издржао је до краја 2005.

Оно што нас је све погодило током тих година рада била је језива, загушљива атмосфера. Често сам се осећао физички лоше – било од мочварних испарења у овој низији, било од „даха“ депрезије (страшне пошасти која је прожимала цело место), било од смртоносног запаха који је извирао из десетина хиљада закопаних тела… Сваког дана сам морао да се натерам да се вратим на место и наставим да радим.

Шта је крајњи резултат? Пронађено је четрнаест траншеја. Једна од њих није приказан на мапи ФСБ-а (остале нису приказани баш прецизно), а шест нису очитали геофизичари. Просечна ширина јарка је 5,5 метара (у распону од 4,7 до 6,5 метара на различитим местима), укупна дужина свих јарака је 900 метара, а укупна површина сахрањивања је приближно 5.000 квадратних метара. Лако је израчунати: константним темпом (150 тела на 12 квадратних метара), овде је сахрањено најмање 60.000 људи.

Шта је следеће? Стрелиште Бутово је дуго било место богослужења, али како можемо учинити ово место достојним, претворити га у прави споменик? Уклањање смећа, чишћење корова, обнављање храстових алеја имања (храстови стари 150 година су остали) – то се подразумева. Али шта је са траншејама? За почетак, одмах након завршетка ископавања, обележили смо их клиновима и конопцима. На неким местима, отац Кирил је успео да подигне чврсту ограду – стубове са гвозденим ланцима. Али после размишљања, отац Кирил, главни архитекта Леспројекта Људмила Калинина, и ја смо једногласно одлучили: подићи јарке изнад земље и изградити видљиве насипе преко њих, попут „дугих хумки“, са погодним прилазима. Када је овај пројекат коначно одобрен, и када смо пронашли последњи „реп“ једног јарка иза ограде депоније (то је већ било у јесен 2005. године), сви ископи и уређење пејзажа су завршени за само месец и по дана. Нисам могао да верујем својим очима. Свих ових година нисам се ни усуђивао да се надам таквој трансформацији. Не знам шта се десило са одводњавањем подземних вода (пројекат одводњавања и његова поставка су такође завршени), али изглед депоније се променио до непрепознатљивости. Ах, немам више фотографија из 2001-2002; све осим једне су ушле у извештај о ископавањима. Могу вам показати шта је урађено у септембру-октобру 2005; процените сами, или још боље, идите и видите. По мом мишљењу, све је испало прилично добро.

Али… питања и даље остају. Шта се налазило у шуми, северно и западно од депоније? Нико не зна. И да ли се неко од бивших на власти покајао за оно што је урадио? Нисам чуо ништа слично…

https://zhurnal.lib.ru/f/frolow_m_w/butovo.shtml

ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ