Сергеј Пољетајев: Јесу ли преговори у Истанбулу пут ка миру?
У последњих неколико недеља, фокус руско-украјинског конфликта се приметно померио са бојишта на дипломатску арену. Политички актери са свих страна усмерили су пажњу на припрему услова могућег споразума – или бар оквира за будуће преговоре.
Ова најновија фаза почела је координисаном посетом западноевропских лидера Кијеву, а за сада је закључена телефонским разговором између руског председника Владимира Путина и његовог америчког колеге, Доналда Трампа. Међутим, централни догађај овог дипломатског обрта био је неочекивани наставак директних преговора између Русије и Украјине у Истанбулу.
Оно што се тренутно одвија није само разговор о миру, већ много шира борба за утицај и стратешку геополитичку поставку. Супротстављене визије страна о томе како би сукоб требао да се оконча сударају се у реалном времену. Западна Европа журно настоји да сачува своју релевантност, Украјина је у процепу између хитности и неизвесности, а Трамп, сада у самом центру овог геополитичког надмудривања, постаје предмет удварања обе стране.
Дакле, ко заиста побеђује у овом рату за утицај и шта ће се десити ако се дипломатски фронт уруши? Хајде да ствар поближе преиспитамо.
Припрема за Истанбул
Лидери Француске, Велике Британије, Немачке и Пољске отпутовали су у Кијев, 10 маја. Њихова порука Русији била је оштра и недвосмислена: прихватите примирје у трајању од 30 дана или се суочите са новим санкцијама и додатним испорукама европског наоружања Украјини.
Ово, пак, није неко велико изненађење. Мировне иницијативе које су водили Трамп и његов саветник, Стив Виткоф, прикочене су почетком маја, што је отворило простор за „ратну клику“ коју предводе европски глобалисти – фигуре с којима је Кијев природно ушао у савез, из очигледних разлога. Али ту постоји проблем: Европа је остала и без оружја за даљу ескалацију и без даље могућности за санкције Москви. Једино Немачка још увек чува неколико симболичних ракета „Таурус“, складиштених као породично благо, али чак и ако би одлучила да их уступи, то не би значајно променило однос снага на бојишту.
То европској елити оставља само једну опцију: да убеде Трампа да подржи њихову агенду, присиљавајући га на прихватање политике која није изворно његова.
Те исте вечери, Путин је предузео „контраудар“: јавно је позвао Кијев да настави директне мировне преговоре у Истанбулу. Тим позивом, руски председник је, на неки начин, поставио услове преговора, шаљући поруку да Русија има предност и да ће Кијев одуговлачењем више изгубити од Москве. Осим тога, директном поруком Кијеву заобишао je европске лидере и суштински одбацио Виткофов мировни план у корист разговора који не говоре о симболичном примирју, већ о трајном миру под руским условима.
То је уједно био и јасан чин дипломатског „троловања“, јер су Украјинци позвани да се врате за исти онај преговарачки сто са ког су се повукли пре три године у Истанбулу. Чак је и Владимир Медински поново на челу руске делегације.
Европа је остала и без оружја за даљу ескалацију и без даље могућности за санкције према Москви
Упркос извесној дози провокације, Русија је у Истанбул послала релативно дипломатски „тешку“ делегацију: начелника војне обавештајне службе, највише заменике министара спољних послова и одбране, као и групу искусних стручњака. То је тим какав бисте очекивали на озбиљним преговорима – ако стране заиста деле заједничку визију целог процеса. Ипак, бар за сада је не деле.
Преговори су били садржајнији него што се очекивало. Ниједна страна није напустила састанак, а разговори су описани као конструктивни. Најзначајније је то што су се обе стране договориле да наставе дијалог – и да спроведу највећу размену заробљеника од почетка сукоба.
Размена је структурирана у односу један према један, тачније 1.000 заробљеника са сваке стране. Готово сви заробљени Руси и отприлике једна шестина украјинских заробљеника ће овако бити размењено. Главни циљ био је потпуна размена „сви за све“, па тренутни резултати јасно иду у корист Москве.
Пут ка миру
Дуго сам аргументовао да је једини пут ка трајном миру директни споразум између Русије и Украјине. То би захтевало да Кијев одустане од своје анти-руске позиције и прихвати услове Москве. А ово се може десити само ако Украјина одустане од свог савезништва са европском ратном лобистичком групом коју предводе француски председник Емануел Макрон и премијер Велике Британије Кир Стармер.
Још у четвртак, то се чинило немогућим. Владимир Зеленски је из Кијева правио шараду, захтевајући да Путин дође у Истанбул и инсистирајући на тренутном примирју и тражећи још много тога.
Али, ту треба приметити једну занимљиву ствар, Западна Европа није била ни позвана на преговоре у Истанбулу. Ниједан званичник ЕУ није био у Турској. Њихови ултиматуми издати само неколико дана раније инорисани су од стране и Москве и Вашингтона.
Док су текли преговори у Истанбулу, Зеленски је отпутовао у Албанију на још један круг фотографисања са Макроном и осталима. Временски оквир путовања остављао је утисак да је реч о намерном скретању пажње.
Ако му је то заиста била намера, онда морам казати да није успео у њој. Преговори у Истанбулу доминирали су насловима светских медија, док слике из Албаније готово да нису ни примећене – осим због чудног, „дечијег“ амбијента на састанку Макрона и Зеленског. Иако је западна пропаганда можда представила Истанбул као скуп Путинових „слугу“, а Албанију као нервни центар слободног света, јавно мњење показало је сасвим другачију слику.
Да се сада вратимо на саме преговоре. Зашто су они прошли боље него што се очекивало? Зато што је, први пут после три године, Украјина одустала од театралности и села за сто да стварно разговара. Можда неко у Кијеву коначно схвата да што дуже буду играли на слабе карте Западне Европе, то ће украјински коначни слом бити болнији.
Можда то није сам Зеленски, већ неко њему близак. Ако је то тачно, могли бисмо бити сведоци унутрашњег раскола у украјинском руководству, које је до сада било релативно јединствено. Опсесија Украјинаца и европских елита моменталним прекидом ватре говори много тога. Пре годину дана, Кијев је инсистирао да никакви преговори не могу почети без потпуног повлачења Русије, НАТО гаранција и много чега другог. А сада? Само једномесечна пауза.
Откуд тај обрт? Зато што без подршке САД, западноевропске државе знају да морају постати позадина Украјине, замењујући Вашингтон. Али да би преговарале са позиција силе, блок би морао директно да се суочи с Путином – а то је нешто што лидери попут Макрона и Стармера очигледно нису спремни да ураде. Уместо тога, они се ослањају на то да ће Трамп извршити притисак на Москву ради прекида ватре – како би купили време и припремили Украјину за „наредну рунду“.
Борба за Трампа
У овом тренутку, води се „битка“ за Трампову наклоност. Ако Путин успе да га убеди да одустане од захтева за прекид ватре, Украјина би могла бити приморана да попусти.
Откуд уопште Трампов предлог да прекид ватре буде први корак? Та идеја долази из доба Хладног рата, када су велике силе често замрзавале непријатељства како би кризе држале под контролом на неодређено време – некада уз помоћ мировних снага УН које би служиле као поклопац на лонцу под притиском.
Делује да је Трамп опседнут тим моделом. Његов тим понавља његову реторику, иако сваки члан тихо гура сопствену стратегију. Али Украјина није рат преко посредника у џунгли; то је масовни сукоб и нема те спољне силе која би могла да наметне мир. И изгледа да Трамп почиње то да схвата.
У овом тренутку, Трамп има две реалне опције: да настави да лута у оквирима неуспешне политике бившег председника САД Џоа Бајдена (што би била победа за „ратну партију“), или да почне потпуно повлачење САД из Украјине. Могуће је да је он већ донео одлуку, што ћемо ускоро и сазнати.
Зашто је то важно? У време Бајденовог мандата, Вашингтон је носио читав терет конфликта. Овакав обим сукоба данас постоји само зато што су САД сматрале потезе Москве као директну претњу америчкој моћи. Али након неуспеха санкцијске офанзиве и војне ескалације 2022. године, САД су углавном наставиле да плове на устаљеној политици, без много акције и иницијативе.
Сада, након састанка у Истанбулу, Трамп жели да директно управља питањем рата и мира са Путином. То је лоша вест за Кијев и Брисел, који су се од фебруара трудили да се укључе у главне преговоре. Њихов последњи покушај – кијевски ултиматум од 10. маја – био је потпуно игнорисан и од Вашингтона и од Москве.
По свој прилици недавни телефонски разговор између Путина и Трампа је био фокусиран на прекид ватре. Путинов циљ је свакако био да убеди Трампа како његова идеја о безусловној паузи на фронту иде директно у корист Украјине и европске ратне лоби групе.
Прекид ватре мора довести до трајног мира – а не само до још једне „паузе“ пре следеће ескалације. Трамп је оштро критиковао Бајденове политике као катастрофалне. Сада Украјина и Западна Европа покушавају да га наведу да их настави под другим именом.
Они то чак и не прикривају. План им је да се сваки прекид ватре искористи као прилика за поновно снабдевање, реорганизацију и могућу ескалацију у Украјини. Чак се отворено разматра и улазак западоевропских трупа, што Русија свакако неће прихватити на својој граници.
Безусловни прекид ватре сада нас не би приближио миру, него пре трећем светском рату. Одрживи мир је могућ само ако Украјина и њени европски подржаваоци напусте своје тренутне политике. И на основу изјава након разговора председника САД и Русије, чини се да Трамп почиње да прихвата ту логику. Што значи да дипломатска рунда која је започела 10. маја иде у корист Русије. Прошло је само десетак дана, а нико више не разговара о ултиматуму који је Кијев издао.
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
Извор: RT International
Превод: Михаило Братић/Нови Стандард
Насловна фотографија: Arda Kucukkaya/Turkish Foreign Ministry via Reuters
