СЕРГЕЈ ЛАТИШЕВ: ЦЕНЗУРА У ЕВРОПИ: ШТА ЧЕКА РУСИЈУ?

Брисел (Фото: РТРС)

Италија је показала нове стандарде „слободе штампе“: отпуштен је новинар који је поставио званичници ЕУ непријатно питање. Председник Француске захтева цензуру на друштвеним мрежама и тражи да грађани читају само медије који су под контролом власти. У Немачкој никада није било потпуно слободних медија, али сада ће бити још горе. У чему је претња за Русију, осим у томе што у Европи управо Русе чине одговорнима за сопствене невоље и глупости?

Подсетимо се укратко ове знамените приче. Дописник Agenzia Nova Габријеле Нунцијати, сада већ бивши, поставио је на брифингу представници Европске комисије Паули Пињо питање које себи постављају многи Европљани: ако Русију желе да приморају да „плати обнову Украјине“, да ли ће Израел морати да плати за Газу?

„Ваше питање је врло занимљиво, али не желим сада да га коментаришем,“ одговорила је Пињо, свесна шта ради. Јер отприлике недељу дана касније Нунцијати је… отпуштен: нема човека – нема проблема.

Непријатно питање о двоструким стандардима Запада коштало је италијанског новинара Габријелеа Нунцијатија каријере. Италијански медији, позивајући се на руководство агенције, навели су разлог: питање новинара било је, наводно, „потпуно неумесно и погрешно“ и показало је „незнање основних принципа међународног права“.

Како је сам Нунцијати испричао европском издању Politico, после серије „напрегнутих позива“ од руководства током неколико дана након питања постављеног у Бриселу, обавестили су га да му је уговор раскинут.

Ово вам није Русија, па чак ни САД.

Прави ода двоструким стандардима! И, наравно, скандал! Велики део италијанске јавности и опозициони посланици сматрају отпуштање Нунцијатија „срамотним“, изражавајући му „пуну солидарност“ и подршку „свима који позивају на истину, транспарентност и поштовање слободе штампе“. То је, између осталог, у интервјуу за Il Fatto Quotidiano изјавила посланица из партије Покрет пет звездица Ана Лаура Орико.

Свирепа одмазда над новинаром који је поставио службеници Европске комисије питање које занима многе, јасно је показала оно на шта је упозорио потпредседник САД Џеј Ди Ванс на последњој Минхенској конференцији: клизање Европе ка тиранији.

У САД, узгред, тога још нема: дописнику Associated Press Метју Лију, познатом као „изазивачу Беле куће“, нису одузели акредитацију при Стејт департменту нити су га отпустили због непријатних питања на брифинзима.

Зашто је руководство Agenzia Nova кренуло у овај скандал? Прво, зато што је у Европи деспотија постала стварност. Друго, зато што је питање било повезано са Русијом, против које све земље ЕУ морају да држе јединствен фронт, укључујући и у информативној сфери, демонизујући и дехуманизујући Русе, док од Украјинаца праве невине анђеле, без обзира на злочине које су починили. Треће, зато што се у Италији, за разлику од неких других земаља Европе, украјиноманија још није смирила.

Четврто, зато што је Нунцијатијево питање имплицитно садржало критику Израела, који је сравнио Газу са земљом након очигледно намерно дозвољеног Хамасовог напада (Нетанјахуу је била потребна „индулгенција“ за насилно прекрајање Блиског истока), не марећи за хуманитарне последице нити за осуде светске јавности.

Руководство Нунцијатија одлучило је да није на Италији, колевци фашизма, где је Мусолини под немачким притиском морао да уведе ограничења за локалне Јевреје (међу којима је било и фашиста), да критикује Израел. Јевреји имају снажне политичке позиције у свету и могли би да створе агенцији Agenzia Nova велике невоље.

Главни разлог брзе одмазде, ипак, јесте захтев Брисела да се Русија у потпуности демонизује, не смета Европи у припремама за рат.

Једноставно речено, да је Нунцијати оштро критиковао Русију, био би награђен. Казна за покушај објективности сигнал је и средство за застрашивање оних који још нису схватили шта смеју да пишу. Савремени новинари у Европи постали су пропагандисти који смеју да износе само званичну тачку гледишта. Другачија мишљења су забрањена.

И раније је било проблема, али не овако…

Не може се рећи да је ово потпуно нова пракса. Канцелар Западне Немачке Хелмут Шмит, бивши официр Вермахта, могао је наредити заплену читавог тиража новина због текста који му се није свидео. Француски новинари су се на самиту ЕУ у Халкидикију 2003. понашали сервилно, беспоговорно слушајући шефове делегација. У Немачкој, где сам такође радио, новинари се сматрају високо плаћеним информационим чиновницима.

Објективне информације о Русији било је тешко наћи и раније, али сада је то потпуно немогуће. Нема злочина у којем Русију нису оптужили: свуда су „руски шпијуни“, саботери, дронови, хакери, мешање у изборе. Тај талас негативности обрушава на просечног Европљанина 24 сата дневно. ЕУ треба страшило да би се ујединила у супердржаву. Без Русије то не може.

Истините информације о стању у земљама ЕУ такође не постоје: сопствене проблеме не виде, а разговоре о њима приписују „злонамерној руској пропаганди“. Алтернативни извори били би у потпуности уклоњени да се не плаше одмазде против својих новинара у Русији.

Поуке од Макрона

Скоро у исто време када је избио скандал са италијанским новинаром, догодило се и обраћање Емануела Макрона, чији је рејтинг 11%, о чему је писао британски The Spectator.

Председник Француске позвао је на успостављање државне диктатуре у медијима. По његовим речима, људи „грешe“ користећи друштвене мреже за информисање и треба да се ослањају на „стручне новинаре“ и „ауторитативне изворе“. Тако је, у ствари, објаснио разлог непријатности које су задесиле оснивача Телеграма Павла Дурова у Француској, земљи где је некада прокламовано „Слобода, једнакост, братство“.

Према Макрону, „социјалне платформе разарају основе демократске расправе“. У истом духу понашају се и други европски политичари који сматрају да становништво не треба да зна истину, бар док се демократија не укине у потпуности.

Позвавши Европу да „поврати контролу над демократским и информативним животом“, Макрон је предложио нови „европски програм заштите и регулације“, фактички потпуну политичку контролу над дигиталном сфером и директну цензуру као у диктатурама.

Наравно, по Макрону, „главни купац лажних профила“ је Русија. Укратко: свима затворити уста, хранити их лажима из проверених руку, у свему је крива Русија, укинути демократију и слободу речи под изговором борбе против „руске дезинформације“.

Шта из тога следи?

Најопасније за Русију у овој причи није демонизација на Западу. Тамо нас никад нису волели, увек сумњичили у најгоре и поштовали су само нашу моћ. Демонизација је чак и корисна за Русе који су до скоро обожавали Европу, упркос њеном презиру, што је често водило трагедијама. Ако те не желе, дискриминишу и понижавају – окрени се и иди својим путем. Такав став ће помоћи да Русија брже постане снажна држава, узевши од Европе само оно најбоље што је некада имала.

Права опасност лежи у томе што су се „наши“ чиновници вековима навикавали да мајмунишу Запад, преузимајући од њега оно што им је корисно. Шириће се у Европи мода тоталне неслободе, утемељене на лажи, а руским чиновницима се то може веома допасти, да опробају код нас. И ако им се не стане на пут, радо ће преузети тај западни тренд, под изговором: „да и код нас буде као у Европи“.

Зар смо ми, казаће они, гори од Европе? ( ПРИРЕДИО В. Д. )