Сергеј Караганов: У Евроазију са интелектуалном слободом
У свету, у великој мери захваљујући деловању Русије, која је поткопала темеље вековне доминације Запада – војну надмоћ – све је јачи геополитички и геоекономски земљотрес. Подижу се нове земље, обнављају се раније потиснуте цивилизације. Ове добродошле промене праћене су ризицима сукоба, па чак и светског рата.
Главни разлог је очајнички контранапад Запада, који жели да врати историју назад. Задатак је да се јачањем нуклеарног одвраћања и изградњом нових институција глобалног управљања обезбеди релативно миран прелазак на нови светски систем и осигура повлачење Запада на скромније место у њему. У том задатку ће кључно место заузимати Велика Евроазија.
С тим у вези, најважнији задатак је деколонизација свести, превазилажење из прошлости наслеђене навике да се свет гледа кроз западњачке наочаре, кроз систем једностраних и застарелих западних теорија. Садашњи невиђено брз и дубок круг геополитичких, геоекономских и, у мањој мери, геоидеолошких померања настао је крајем шездесетих – почетком осамдесетих, кад су на Западу почели да се појављују знаци кризних појава.
Американци су покушали да се из тога извуку регановским реваншом – покушајем да поврате војну супериорност, да сперу траг најтежег пораза у Вијетнаму, нафтног шока 1970-их, кад су охрабрени Арапи објавили Западу нафтни ембарго. Окупирани Јапан, који је још увек растао феноменалним темпом, Американци су једноставно смрвили, наметнувши војно-политичким и економским притиском и пропагандним ратом ревалоризацију јена и извозних квота.
Нема „краја историје“
Јапански раст је пао на нулу. Земља још није изашла из стагнације. И пре Регана, Американци су покушали да започну превазилажење линије расцепа на Западу и створили су Трилатералну комисију, покушавајући, као и сада, да око себе, ослабљених, консолидују Запад. Већина Европљана је стагнирала.А онда се догодило чудо – из сопствених разлога, СССР и социјалистички табор су се урушили, ослабили своју функцију одвраћања и балансирања.
Кина је кренула путем квазикапиталистичког развоја. У светску, сад већ потпуно западну економију, структурирану да пумпа глобални БНП у корист Запада, слило се милијарду и по јефтиних радника и гладних потрошача из Кине, бившег СССР-а и социјалистичког табора.
Запад је у свој кардиоваскуларни систем примио снажан набој глукозе и адреналина. Економска стагнација је прекинута. Чинило се, у једном историјском тренутку, да је донедавно ослабљени Запад не само преокренуо своју деградацију, већ и однео коначну победу, постигао униполарни свет, „крај историје“. Али њене најдубље покретачке снаге су наставиле да раде. Један од најважнијих разлога за кризу на Западу, која је почела да се манифестује већ шездесетих година прошлог века, било је постизање стратешког паритета Совјетског Савеза, који је испод привилегованог положаја Европе-Запада избио темељ њихове скоро петовековне доминације у светском систему – војну супериорност.
На том темељу је у великој мери изграђено лидерство у светској политици, економији, култури, способност да се светско богатство (БНП) преточи у сопствену корист. Најпре кроз обичну колонијалну отимачину и пљачку, а затим кроз неоколонијализам, последњих деценија – кроз систем контролисаних међународних институција и режима (о главном разлогу петовековне доминације Запада, видети Караганов, 2019).
Али пошто се пробудила из западног мрака и уверила да је њена равноправна интеграција у овај систем немогућа, Русија је 2000-их почела полако да се извлачи испод система који јој није био наклоњен – осим уског слоја компрадорске буржоазије и њоме храњене западњачке интелигенције. Истовремено, очаран својом победом, Запад је пропустио кинески продор, убедивши себе да ће земља-цивилизација са великом миленијумском културом, кад ступи на капиталистички пут, постати демократска, што значи да ће унутрашње-политички ослабити и интегрисати се у западни политички ток.
Еуфоричне од своје „победе“, Сједињене Државе су ушле у Авганистан и Ирак. И, изгубивши, политички су девалвирали идеју своје војне свемоћи. Огромна улагања у снаге опште намене су политички испарила. Економска криза 2008. и пораз грузијске интервенције у Јужној Осетији коју су подржале САД покренули су нови, много снажнији пад западног утицаја него у касним 1960-им и 1970-им.
Опала је привлачна снага западног модела економског развоја. Русија, коначно уверена да не може постићи договор са Сједињеним Државама, започела је пренаоружавање и реформу својих оружаних снага опште намене. Још раније, након повлачења САД из Уговора о АБМ, што је значило жељу за повратком војно-стратешке и, сходно томе, за јачањем политичке надмоћи, тада сиромашна Русија, схвативши да неће бити могуће постићи споразум, почела је да излази из своје западне конфузије и покренула програм модернизације својих стратешких снага, чији су резултати до краја 2010. године почели да постају очигледни.
Претходно је покренута моћна модернизација снага опште намене. Русија је почела да стиче поверење у своје способности и отворено доводи у питање америчко-западну хегемонију и експанзију. Нови курс је де факто био објављен у чувеном говору Владимира Путина на Минхенској безбедносној конференцији 2007. [1].
Ова линија је потврђена кад је на самиту НАТО-а у Букурешту 2008. године руски председник изговорио фразу која се сводила на то да ако говоримо о уласку Украјине у НАТО, Украјина неће постојати [2]. Комбинација горе укратко наведених војних, економских и политичких фактора покренула је од касних 2000-их актуелну етапу глобалних тектонских померања, која почињу да се одвијају пред нашим очима.
Тектонске промене
Под претходним светским системом започео је трајни земљотрес. Русија је, бринући пре свега о интересима своје безбедности и тежећи суверенитету, дала најважнији војно-стратешки допринос том земљотресу, а можда га је и делимично изазвала. Занимљиво је да у Москви, колико се сећам, нису разумели, па чак, чини се, и даље не схватају да је земља још једном дала одлучујући допринос геополитичкој и геоекономској револуцији која је у току.
Истовремено, наша земља је почела да се „враћа кући”, својој историјској евроазијској политичкој и друштвеној суштини, кроз „окрет на Исток”, крај „петровског периода” једностране културне, идеолошке и економске оријентације на Европу-Запад. Не одбацујући Петрово наслеђе, претежно европске корене наше високе културе. (Политичка и друштвена традиција блиска је азијском типу.)
Сада долази до оживљавања великих евроазијских сила и Евроазије као центра светског економског, политичког и културног развоја
Изванредна културна отвореност, у многоме наслеђена од Монгола, моћан је извор потенцијалног идеолошког утицаја на будућу разноликост света, на коју је Русија подстиче. Почео је да се распада систем глобализације који је Запад створио од 1980-их. Уместо предвиђене светске (читај – западне) власти, доминације ТНК и НВО (све западне), долази ера препорода националних држава.
У интелектуалној сфери, регионалне студије и политичка географија, које су донедавно важиле за науке у ишчезавању, поново постају од највеће важности. Још је важнији процес, заправо, земљотрес, који је допринео уздизању на површину земаља и цивилизација које су донедавно биле потиснуте од стране доминантног Запада.
Потпуно уништене цивилизације Инка и Астека неће моћи да се уздигну. Али пред нашим очима, велика кинеска, индијска, арапска, персијска, отоманска цивилизација оживљавају своју некадашњу моћ, а уздиже се цивилизација средње Азије. Русија коначно почиње да признаје себе као државу-цивилизацију, чак и цивилизацију цивилизацијa, а не као европску периферију. Чини се да се ово друго урушава, што је за нас опасно – ипак смо ми делом Европљани.
Повлачи се, бори се млада америчка цивилизација, која је за кратак тренутак (седамдесет година од 1945.) постала империја и за још краћи (крај осамдесетих – друга половина 2000-их) хегемон. Подривање темеља западне доминације – њене способности да готово некажњено користи силу против земаља на њеним „периферијама“ – ослободило је земље. Похрлиле су напред, пре свега у Азији.
Али можда најважнија последица овог геополитичког и геоекономског земљотреса јесте оживљавање главног центра развоја човечанства – Евроазије – колевке већине људских цивилизација, некада геополитички и културно повезаних империјама Џингис-кана, Атиле, Тамерлана, Великог пута свиле, пута од „Варјага до Грка”, који су водили кроз древну Русь. Овај континент као целина у великој мери је био гурнут у страну од периферних поморских сила, које су наметнуле своје интересе и начин размишљања.
Колико је значајна још увек доминантна тврдња о супериорности сила које контролишу поморске путеве, над оним континенталним? Морска врата у Балтичко и Црно море била су потребна. Али главни град државе би морао да остане у Москви или да се пресели даље у унутрашњост, у Сибир, ка материјалном и духовном извору руског империјализма и нације. Сада долази до оживљавања великих евроазијских сила и Евроазије као центра светског економског, политичког и културног развоја, до ослобађања земаља и народа од условног западног „јарма”, под којим је већина њих била од 150 до 500 година.
У порасту су и земље које су раније имале мању улогу у глобалној економији и политици. Не говоримо само о Кини, Индији, Турској, Ирану, већ и о две Кореје, Јапану (који је још увек под окупацијом). Наставља се брзи успон у југоисточној Азији. Индонезија је скоро „осуђена“ да постане један од будућих светских лидера. Импресиван је економски, политички и духовни раст земаља Персијског залива (где се формира још један центар новог мултиполарног света).
Африка се развија неравномерно, али све динамичније, тамо се појављују нови лидери, стари одлазе. Сви причају о афричкој експанзији Кине. Али, можда је због комплексних фактора још успешнији утицај Анкаре. Русија, која је делимично изгубила своје у совјетској прошлости моћне позиције на овом континенту, пожурила је, иако са закашњењем, у потеру. Јасно је да имамо историјски признату репутацију на континенту, ојачану последњих година успешним осигурањем безбедности у низу земаља.
Борба са Западом
Али предстоји тежак посао враћања бесмислено изгубљених или предатих позиција. Упустивши се у изнуђено реско заоштравање односа са Западом, одлучивши да се бори против његове преостале експанзије у Украјини, која угрожава виталне безбедносне интересе, па и само постојање земље, Русија је неповратно напустила више од три века илузорне наде значајног дела своје елите да се поново интегрише „у Европу“ и ставила акценат на зближавање са светским не-Западом, који предлажемо да се назива оним што јесте – Светска већина, чије земље настоје да стекну или обнове свој суверенитет, економски и културни субјективитет. Ово је доминантни тренд у светској економији, политици и идеолошкој сфери.
Избивши војни темељ испод преосталог неоколонијализма, Русија се нашла на правој страни историје, поставши бабица формирања ове светске већине. Термин и концепт „Глобалне већине” рођен је пре неколико година на нашим семинарима и ситуационим анализама јавног Савета за спољну и одбрамбену политику и Високе економске школе Националног истраживачког универзитета. Али он је већ почео да се појављује у говорима и делима Кинеза, Арапа и других представника ове већине, брзо пуштајући корене, задовољавајући потребе света у успону који гледа у будућност.
Већ сад треба да размислимо какву политику да водимо у односу на ову светску већину која је у процесу формирања (о руској политици према светској већини видети извештај Политика Русије према светској већини, 2023). Овај процес се одвија паралелно и највећим делом услед распадања и урушавања старог система, укључујући и институционални. Старе институције одумиру или слабе пред нашим очима, а земље које су доминирале старим системом држе се за њих.
То се, нажалост, односи на УН, а свакако и на ММФ, Светску банку и ОЕЦД. ОЕБС је на граници смрти, а ЕУ убрзано слаби. Само се НАТО привремено охрабрио, организујући својим ширењем конфронтацију – основу свог постојања. Расту идеје о глобалном НАТО-у и његовом ширењу на регион Индијског океана. Али, највероватније, ова идеја ће се суочити са истом судбином као и њени покојни претходници – СЕАТО, СЕНТО.
Исход наше садашње битке са Западом, тачније, са његовим елитама, које су схватиле да би их после вртоглаве победе која је прекинула стагнацију могао сачекати историјски пораз, и јурнуле у, надамо се, последњу позадинску битку, није унапред одређен. Русија још увек може да изгуби одлучност да се бори до краја и онда буде поражена. Али овај исход није само неприхватљив, већ и мало вероватан.
Операција у Украјини, насилно и на много начина и проактивно, отвара нове могућности. Мислим да је један од њених неизречених циљева – а он се успешно остварује – да отргне руску политичку и интелектуалну класу од застарелог западоцентризма, натера је да се окрене новим земљама, идејама и тржиштима и врати себи. Паралелни циљ је подривање утицаја у Русији масовне компрадорске буржоазије и с њом повезаног типа мишљења значајног дела интелигенције,који је настао захваљујући неуспешним реформама 1990-их.
Изазвавши донекле „ватру на себе“, натерали смо Запад, против његове воље, да нам помогне у решавању два велика проблема: интелектуалног и политичког западњаштва и компрадорства. Постоји и трећи неизречени циљ, који криза такође треба да реши – да се Русија припреми за једну и по до две деценије криза, живота у условима овог земљотреса, и ради тога за стварање „тврђаве Русије“, отворене за сарадњу (о концепту „тврђаве Русије“ видети Караганов, 2022).
Коначно, окренувши се себи, враћајући се из нужде, али и из коначно показане воље у стање оружане борбе против спољних освајача, које је Русији познато из сопствене историје, земља је почела да расте економски и технолошки – кроз супституцију увоза. У ствари, то је пут ка сувереном развоју и слободи земље и народа да бирају свој пут. Све ове процесе треба наставити.
Посебну пажњу захтева још један аспект националног живота – постизање интелектуалне слободе од наметнутог, али и добровољно прихваћеног, западног интелектуалног јарма, интелектуална деколонизација свести. Потребан је и сет слогана који позива напред, руска идеја-сан која води напред, храњена историјским коренима, отворена за дискусију, промовисана од државе. (Више о овоме касније). Други кључни задатак је коначно враћање Русије кући, у Евроазију – кроз развој целог Сибира – колевке величине и моћи земље.
Напред у Сибир
Имао сам част и задовољство да заједно са младим колегама, сада истакнутим научницима и организаторима науке Тимофејем Бордачевом, Анастасијом Лихачовом, Игором Макаровом, Дмитријем Сусловом, Алином Шчербаковом (тада Савељевом), будем међу иницијаторима „окретања Истоку“, интелектуално покренутог крајем 2000-их, а политички од 2010. године. Паралелно са групом сарадника радио је Сергеј Шојгу, који тада још није био министар одбране.
Разговарано је и о интеграцији Русије кроз цео њен транс-уралски део, Сибир, са економијама Источне и Јужне Азије. Било је и неких успеха. Међутим, сасвим је очигледно да „заокрет“ још није донео жељене резултате. Постоји много разлога. Навео сам два – западњаштво и компрадорство дела елита које нису хтеле да одустану од уобичајеног статус кво. Трећи разлог је управљање овим процесом на технократско-бирократски начин и готово искључиво из центра, уз мало ангажовања локалног становништва.
Евроазија је цваст великих култура које се подижу или издижу из полузаборава, које треба познавати, са којима треба узајамно деловати
Основна грешка је расцеп Сибира – јединственог историјског, друштвеног и економског комплекса. „Заокрет“, супротно већини предложених планова, није укључивао Урал, западни и источни Сибир – главну концентрацију ресурса, производне и, што је најважније, моралне и интелектуалне моћи. Уз то, понајвише страдајућег од „континенталног проклетства” – одвајања од најбрже растућих тржишта. Сада геополитика и геоекономија, раст Азије, Блиског истока и Африке захтевају нови интелектуални и организациони приступ евроазијској плус интеграцији.
Истовремено, то у досадашњем формату не треба схватити као интеграцију у оквиру Евроазијског економског савеза. Чак и да ми, а то је неопходно у све турбулентнијем и опаснијем свету у наредних деценију и по, створимо „тврђаву Русију“, та „тврђава“ треба да буде отворена за сарадњу не само према Истоку, већ и према Југу. А за то је потребно завршити изградњу транспортних коридора који повезују Русију и Сибир са Азијом преко Кине, и коначно довршити изузетно закаснели међународни коридор преко Ирана до Персијског залива, а самим тим и до Индије и Африке.
Остаје још много тога да се уради у интелектуалној сфери. Ми мало знамо о Истоку, о арапском свету, Турској, Ирану, Африци, а због недостатка знања не видимо прилике које се брзо шире. Поновићу оно што је много пута речено на научним конференцијама, у штампи, у белешкама – најперспективнија од хуманистичких наука је – оријенталистика плус африканистика. У Русији се одавно развија школа отаџбинске економске географије која се супротставља концепту геополитике и геоекономије који намеће већина поморских сила (Шупер, 2021).
Али такве школе су потребне и у другим друштвеним наукама. Оне нису биле и не могу бити наднационалне, за разлику од, рецимо, математике или астрономије. (Више о томе касније.) Потребан нам је и нови концепт интеграције у оквирима бившег СССР-а (претходни је био увезан са ЕУ и усмерен ка ЕУ-интеграцији), интеграција у паневроазијски или велики евроазијски интеграциони пројекат, који би укључивао комуникациону, економску, научну, политичку и, не мање важну, културну компоненту.
На крају крајева, Евроазија је цваст великих култура које се подижу или издижу из полузаборава, које треба познавати, са којима треба узајамно деловати.
Геополитички земљотрес, урушавање старог, али и стварање новог света, хитније него икада раније, захтевају од земље духовну мобилизацију и офанзивну, а не дефанзивну идеолошку стратегију. Расту улагања у природне науке, а научно-технички кластери настају пред нашим очима. Научници-техничари – главна меритократска елита земље, која је гурнута у страну и де факто протерана – почињу да се враћају на своје место у друштву.
Било би лепо да наставимо са набрајањем све значајнијих знакова препорода земље и народа. Али ја имам другачији задатак – да предлажем кориговање политике у вези са изазовима за земљу и свет. Духовни препород је главни одговор на ове изазове. То је само по себи непроцењиво. У политици сваке земље, света у целини, па и у животу готово сваког човека, увек постоји дијалектичка комбинација три елемента – економског развоја и благостања, квалитета и стања духа сваке особе и њиховог друштва, плус воља елита и њихова способност да уједине људе.
Ка руској идеји
И на крају, треће – спремност људи и друштава да промовишу и штите своје интересе, свој идентитет, укључујући и уз помоћ војне силе. У протеклих седам деценија, започетих 1950-их, нуклеарни фактор је потиснуо војни угао овог „троугла“ у други план. „Нуклеарни ћорсокак“ је привремено одложио опасност од рата за већину човечанства. Нада у нуклеарно одвраћање потиснула је у друштвима осећај самоодржања. У таквим условима економски фактори су дошли до изражаја, тим пре што су истицали конкурентске предности западних земаља, које су у овој историјској фази испредњачиле и доминацијом у информационом простору стекле могућност наметања идеја својих елита.
Неуспех алтернативног економског модела – совјетског комунизма, са његовим снажним идеолошким и моралним компонентама и ослањањем на праведност, довео је до неколико деценија дивљег конзумеризма. Уз то, овај неуспех, отварајући нова тржишта, привремено је замаглио мане прошлог модела капитализма, које су постале очигледне до 1970-1980-их. Тај модел почео је да губи и протестантску етику и друштвеност уграђену у њега ради успешног надметања са совјетским социјализмом.
Наступиле су три деценије тријумфа економизма и економиста. У Русији је слоган „новац побеђује зло“ промовисан готово на државном нивоу. Чак и у конфучијанској и полукомунистичкој Кини је раст благостања био и још увек остаје у првом плану. Што је, додуше, разумљиво за до тада скоро полугладну земљу, која је век и по понижавана и пљачкана. Човека су почели да одвајају од главног у њему – од љубави, способности стварања, маштања, од појма савести, части, од свега што га разликује од животиње.
Овоме се у последње две деценије придодао коров, изникао из тла ситости и одсуства неопходности да се бори за основне потребе – за опстанак, за земљу-отаџбину. Све ове пост-људске и анти-људске вредности су раније биле присутне у подсвести неких људи. Али сада их великодушно оплођују и негују олигархије које желе да фрагментирају и одврате масе од растуће неправде расподеле добара, од нерешивих проблема. Ово је за сада највећим делом ствар због које пропада западна цивилизација, али оно прети и другима.
У време глобалног земљотреса који је у току и још увек расте, у нашој националној стратегији треба да дођу до изражаја циљеви обезбеђења одбране и сигурности земље и народа, а ради тога и њихово духовно и идеолошко уздизање. Економија је и даље важна. Али, бар у наредних неколико деценија, економски критеријуми – ефикасност и тим пре профитабилност – треба да оду у други план.
Од господарице државне стратегије, њеног главног елемента, економија мора да се претвори у уваженог слугу. Личност из субјекта развоја мора постати његов главни објекат, циљ државног и друштвеног живота, и то не само појединац, већ грађанин који је спреман да ради за заједничку ствар. Снага, пре свега војна, и храброст постају у догледно време главни фактори укупне моћи земље, њеног опстанка и просперитета.
Наравно, то не пориче потребу за развојем привреде, посебно науке и технологије, укључујући и кроз увођење елемената вештачке интелигенције. Али то не само за раст богатства, већ за заштиту човека, земље, друштва, природе. Потребна нам је, наравно, и национална државна идеја-сан, укорењена у традицији, али која води напред, заснована на реалности данашњег и сутрашњег света, усмерена ка будућности.
Као резултат ванредних услова које је створила Специјална војна операција, почео је да слаби отпор промовисању националне идеологије од стране дела бирократије и владајуће елите, који је највећим делом повезан са одлазећом жељом да се „живи као Запад“. Руска идеја-сан добија видљиве црте. Њу је у свом јарком и необичном говору на састанку Светског руског народног сабора 28. новембра 2023. године, као и у низу потоњих изјава, представио Владимир Путин [3].
У Русији је слоган „новац побеђује зло“ промовисан готово на државном нивоу. Чак и у конфучијанској и полукомунистичкој Кини је раст благостања био и још увек остаје у првом плану
Свенародна државна идеологија је, наравно, хитно потребна. Они који одбацују ову неопходност интелектуално су и морално незрели или желе увођење и доминацију неке друге идеологије. Руска идеја-сан је потребна као програм за све оне који раде и желе да раде за Отаџбину и државу. Та идеологија не би требала да буде једнообразна, већ треба да служи као осовина сталне дискусије у друштву и у породици. Али ако човек жели да буде грађанин државе, он мора да зна и осети основне постулате ове идеологије.
Није неопходно све их делити. Али патриоте Отаџбине имају право да знају ко је наш, ко није сасвим наш и ко није уопште наш. Ови последњи, наравно, не би требало да буду подвргнути репресији ако не крше законе. Али не би требало да имају право да траже руководеће позиције у државним агенцијама, у образовном систему или у медијима. Наравно, ова идеологија, ова идеја-сан треба да одражава основне постулате традиционалних религија, које, наравно, треба да добију државну подршку.
Религијска основа
Традиционалне религије имају готово јединствен морални кодекс, који држава, ако жели да служи очувању и развоју друштва, мора да подржи. Притом, наравно, цркве морају бити слободне и одвојене од државе. Њихова дужност је да служе као морални стандард чак и за невернике. То није лак задатак. Сви се сећамо подвига митрополита Филипа Количева, који је протестовао против зверстава опричнине. Људи попут њега или светог јуродивог Николаја Салоса, који је, према легенди, спасио Псков од масакра понудивши Ивану Грозном парче меса, испуњавали су државни задатак.
„Репресије“ из времена Ивана Грозног биле су за ред величине и чак два реда мање крваве од оних које су се паралелно дешавале у земљама западне Европе. И тек када су црква и вера званично потиснуте, наша држава и ми сами смо себи починили многе чудовишне злочине. Бог, а то значи вера у највише предодређење човека, треба да постане део руске идеје-сна, чак и ако неко не верује у њега. Грађани Русије морају памтити за шта живе и добити морални и идејни компас за живот.
Ово не само да ће живот сваке особе испунити смислом, постаће јасно зашто живети, већ ће испунити и потпуно прагматичну улогу – ојачаће позицију земље и народа у интензивном геополитичком надметању наредних деценија, створиће нам нови огромни људски слој савезника и пријатеља – свих људи добре воље.
Изнећу своје ставове о разјашњењу и развоју новог погледа на свет, руске идеје-сна. Главни смисао државне и јавне политике јесте да у човеку негује оно најбоље, његову суштину – жељу да служи породици, друштву, родној држави, свету и Богу, ако он или она верује у њега. Али и ако не верује, друштво ипак мора кроз систем образовања и васпитања да гаји у човеку његов божански почетак и предодређење, спремност да служи вишим циљевима. То је – Руски дух.
За тако огромну земљу, која је успела умногоме зато што је својом културном и верском отвореношћу апсорбовала политички модел великог монголског царства Џингис-кана, али је обогатила снажним утицајем хришћанског православља, ислама и јудаизма, природна је и спремност служења вишој власти. У средиште „еколошке“ политике треба поставити не само ограничавање емисија, већ и одгајање код грађана љубави према родном крају, према природи, од вртића, школе и факултета.
Концепт ноосфере Владимира Вернадског – јединство човека и природе са активном улогом првог, али са пажљивим односом првог према другом – више него икада одговара савременој, ка будућности оријентисаној руској идеји-сну (Вернадски, 1944). Знам да ћу звучати радикално и можда чак и смешно, али сам сасвим озбиљан – савремено јавно информационо окружење захтева васпитање човека, намећући му етички осећај, савесност, љубав према ближњем, све оно на чему почивају авраамске религије – православље (хришћанство), ислам, јудаизам. Па и већина осталих.
Поделићу своје лично искуство. Као човек своје генерације, који је одрастао у званично атеистичком Совјетском Савезу, тек у одраслом добу почео сам да читам Библију. И горко зажалио што сам у значајном делу свог живота био лишен овог извора мудрости, историјског искуства и етичких значења. Недавно ми је мој добар пријатељ, сибирски културни делатник и филантроп Аркадиј Елфимов даровао Јеванђеље које је објавио, које је пратило цео живот Фјодора Достојевског, са тумачењем свих његових бројних белешки на маргинама.
А читао га је скоро свакодневно и оно што је читао директно се одразило на његове текстове. Испоставило се да све до сада нисам добро разумео шта је написао овај највећи руски геније. Сад покушавам да прочитам најновији превод Курана – и ту су ризнице мисли, осећања, мудрости. То читање у великој мери помаже мом професионалном развоју. Немогуће је адекватно писати о рату и миру без упијања библијских мудрости. Оне су у основи идентичне за хришћане, муслимане, Јевреје и будисте, мада се присталице њихових религија понекад и свађају.
Треба у себи неговати уверење да смо ми, руски Руси, руски Татари, руски Бурјати, руски Јакути, Чечени, Јевреји, Калмици, Ненети, и даље по списку – народ који је Свевишњи изабрао да спасе нашу земљу и човечанство у овој историјској прекретници. Ми смо народ-ослободилац од сваког јарма, то предодређење смо доказали кроз читаву нашу историју и сад га испуњавамо. Ми смо ослобађали свет од свих Наполеона, Хитлера и помажемо ослобађање од западнох либерализма.
Скице идеје-сна
Ову идеју-сан предлажу и разрађују многи интелектуалци, па чак и политичари и промишљени бизнисмени [4]. Наравно, не претендујем на оригиналност предложеног скупа слогана и идеја. Они висе у ваздуху. У овом или оном облику, предлагали су их велики руски филозофи и визионари – Иван Иљин, Николај Данилевски, Фјодор Достојевски, Александар Солжењицин [5]. Неке од њих огласио је и председник. Али за сада је ова идеологија још увек магловита. Многи њени елементи садржани су у Указу председника Руске Федерације од деветог новембра 2022. бр. 809: „О усвајању Основа државне политике за очување и јачање традиционалних руских духовних и моралних вредности“ [6].
Нову идеологију треба утврдити на државном нивоу. И онда стално о томе дисксутовати у породицама, у пријатељским друштвима, школама, универзитетима. И тако је креативно имплементирати. Даћу своју кратку скицу ове идеје-сна.
• Ми верујемо да смо ми, руски Руси, руски Татари, руски Бурјати, руски Дагестанци и тако даље, грађани Русије – народ који је Свевишњи изабрао да спасе нашу земљу и човечанство у овој прекретници историје.
• Ми смо народ-ослободилац од сваког јарма, који смо ту мисију доказали кроз читаву нашу историју и сад је испуњавамо, који смо ослободили свет од свих Наполеона, Хитлера и помажемо му да се ослободи од следећег – неоколонијалног западно- либералног.
• Најважније – то је наша личност, њен духовни, физички, интелектуални развој. Ми смо за нови хуманизам, против уништења Човека у човеку и, обрнуто, за развој највишег у њему, Бога, за оне који верују у њега.
• Смисао човековог живота није у хедонизму, себичности и индивидуализму, већ у служењу породици, друштву, родној држави, свету, Богу, ако верује у њега. Ми смо за колективизам, узајамно помагање, које се назива – саборност. Човек се може остварити и бити слободан само у служењу заједничкој ствари, својој земљи, држави.
• Ми смо народ ратника и победника. Народ-ослободилац од свих оних који покушавају да постану хегемон, да доминирају и потискују друге народе. Али служба својој Отаџбини и држави наша је прва дужност.
• Ми смо заштитници нашег суверенитета, али и слободе свих народа да изаберу свој духовни, верски, економски, културни, политички пут.
• Ми смо интернационалистички народ, расизам нам је туђ. Ми смо за културну, духовну разноликост и вишебојност. Ми смо јединствено културно и верски отворена земља-цивилизација, осмишљена да уједини све цивилизације Велике Евроазије и света.
• Ми смо историјски народ, поштујемо и познајемо своју историју, али смо и народ који се радује будућности, стварању нове историје наше земље и вишебојног, мултикултуралног света ослобођеног хегемоније.
• Ми нисмо просто за конзервативне (конзервативно је несрећан израз – С.К.), већ за нормалне људске вредности, за љубав жена и мушкараца, за њихову децу, за поштовање старих, за љубав према својој земљи.
• Ми смо народ женствених и веома јаких жена које су у тешким временима више пута спасавале своју Отаџбину. И народ јаких и храбрих људи, спремних да заштите слабе.
• Ми смо за правду и међу народима и унутар државе. Свако треба да добије по свом таленту, раду и доприносу заједничкој ствари. Али слаби, усамљени, стари морају бити заштићени.
• Ми нисмо грабежљивци, већ тежимо заслуженом личном благостању. Прекомерна, упадљива потрошња је неморална и непатриотска. За нас је бизнис начин живота како бисмо живот учинили бољим.
• Ми смо народ који није изгубио везу са завичајном природом. Русија је главни еколошки ресурс човечанства. Очување јединства човека и природе је универзална људска вредност. Ми пре свега волимо земљу наше Отаџбине, чуваћемо је и развијати. Прошлост, као и будућност, лежи у јединству човека и природе. Неговаћемо, како се сада каже, еколошку свест у себи, у деци из вртића.
• Наши хероји су војник, инжењер, научник, лекар, учитељ, чиновник који несебично служи народу, бизнисмен-филантроп, сељак и радник који својим рукама ствара богатство земље.
• Ми смо цивилизација цивилизацијâ, призвана да обједини цивилизације Велике Евроазије и света.
Понављам – без велике идеје-сна, друштво неће бити народ у пуном смислу те речи, функционери неће добити подстицај за рад, осим обављања функција и обезбеђивања личног благостања. А ратови без разумевања – ради чега (данас је то очување и препород човека у човеку, слободе и суверенитета земље и свих држава и народа) се не добијају или су резултати победа узалудни.
Деколонизација мишљења
Још један грандиозни задатак који стоји пред нама, али и пред читавим светом у садашњој преломној етапи историје, јесте тражење и проналажење новог економског модела који има за циљ не само максимизирање профита, већ и побољшање живота човека, његовог окружења и њега самог. Знам да у земљи већ има доста корпорација које свој рад заснивају на таквим принципима и притом су веома успешне. Њихов пример треба умножити.
Пословна удружења треба не само да промовишу и штите интересе својих чланова, већ и да међу собом промовишу такве примере рада. Још једном: претходни модел је исцрпљен, нови светски услови захтевају промену економске парадигме. Није земља, није држава та која треба да служи бизнису и да му ствара најповољније услове, већ обрнуто. Бизнису је слобода потребна само ако је спреман да служи друштву и држави.
Наравно, човекова жеља за пристојним богатством није отказана, али упадљива потрошња треба да постане друштвена стигма. Предмет подражавања треба да буде бизнисмен-мецена и добротвор. По свему судећи, потребна је и корекција пореске политике. Али не желим да се мешам у професионалну дебату о теми о којој имам ограничено искуство. Корекција економске политике, повећање степена њене правичности под утицајем рата се већ дешава.
Неопходно је развијати ове промене на основу нове идеологије развоја, полазећи од изложене руске идеје-сна. Политички, ми не градимо демократију у савременом западном смислу, већ лидерску меритократију – власт најбољих, које ми одгајамо, али се не одричемо демократских институција, посебно на нивоу основних земских општина. Без притиска одоздо, без узимања у обзир мишљења народних маса, друштва, и најбољи могу постати најгори. Ми смо држава лидерске демократије.
А сад о веома важном, актуелном, али до сада мало дискутованом аспекту нове политике. Њена победа, а и она сама, немогућа је без превазилажења и обнове застареле и често намерно штетне идеолошке основе на којој почивају наше друштвене науке, а сходно томе, у великој мери и праксе (видети о овој теми Шупер, 2022). Наравно, потреба за превазилажењем не значи да ћемо још једном одбацити тековине политичких наука, економије и спољнополитичке мисли претходних генерација.
Бољшевици су већ бацили руску друштвену мисао на сметлиште историје – резултат је познат. Недавно смо са задовољством одбацили марксизам. Сада, пошто смо се заситили других догми, открили смо да је то урађено сувише нагло – и Маркс-Енгелс и Лењин са његовом теоријом империјализма имали су здраве идеје на које се вредело ослонити. Друштвене науке – науке о животу људи и друштава – не могу а да не буду националне, ма колико њихове присталице покушавале да изгледају космополитски.
Човекова жеља за пристојним богатством није отказана, али упадљива потрошња треба да постане друштвена стигма
Оне расту на националном историјском тлу и, у крајњој линији, имају за циљ да служе својим земљама и/или њиховим владајућим и власничким класама или интересима наднационалних (као сада глобалистичко-либералних) олигархија. Некритичко преношење постулата ових наука у друге услове је неминовно бесплодно или рађа чудовишта. Након стицања релативне војне безбедности и повратка политичког и економског суверенитета, предстоји рад на стицању интелектуалне независности – једног од апсолутно неопходних услова за развој и утицај у новом свету.
Истакнути руски политиколог Михаил Ремизов први је, по мом мишљењу, назвао овај процес „интелектуалном деколонизацијом“. После деценија живота у сенци споља увезеног марксизма, почели смо да прелазимо на другу догму која је поново дошла из иностранства – либерално-демократску – и у економској мисли и у политичким наукама, па чак и добрим делом у наукама о спољној и одбрамбеној политици.
Муке од ове очараности су у потпуности потрошене, а део земље, њене технологије и њихови носиоци изгубљени. Од средине 2000-их почели смо да водимо самосталну политику. Али смо дејствовали углавном интуитивно, не ослањајући се на јасне национално оријентисане (понављам, не могу бити друкчији) научне и идеолошке постулате. И даље се не усуђујемо себи да кажемо да је идеолошки и научни поглед на свет којим смо се руководили у последњих четрдесет до педесет година застарео и/или да је првобитно био усмерен на служење елитама других земаља.
Десет питања
За илустрацију, поставићу десетак питања насумично узетих са моје веома дугачке листе. Почећу од оних скоро вечних, од високе филозофије. Дакле, шта је примарно у човеку и друштву: дух или материја? Приземљеније политички: који интереси покрећу људе и њихове заједнице – државе у савременом свету? Вулгарни марксисти и либерали су тврдили да су то економски.
Подсетимо се да је фраза Била Клинтона „то је економија, будало“ донедавно деловала као аксиом. А код нас је преточена у још гори постулат, којим су се готово званично руководили владајући кругови – већ поменуто „новац побеђује зло“. Људе, кад задовоље елементарни осећај глади (али и многе гладне), покрећу интереси вишег реда. Љубав према породици, отаџбини, жеља за стицањем националног достојанства, личне слободе, али и моћи и славе.
У принципу, хијерархија вредности је позната одавно, од увођења у научни промет 1940–1950-их знамените пирамиде Маслова. Друга ствар је што је савремени капитализам ову пирамиду искривио, намећући најпре кроз конвенционалне медије, а сад кроз свепрожимајуће електронске мреже, филозофију бесконачне експанзије потрошње и за богате на њиховом нивоу и за сиромашне – на њиховом.
Шта чинити, с обзиром да савремени капитализам, лишен етичког и религиозног тла, који гура ка потрошњи без граница, ка жељи да их етички и географски спере, долази у све јаснију супротност са природом и почиње да угрожава наставак живота човечанства? А притом ми, Руси, посебно добро знамо да покушај да се оконча стремљење неких људи ка профиту, богатству, да се избавимо од слоја носилаца ових вредности – предузетника, капиталиста – води до монструозних последица и по друштво и по животну средину (социјалистичка економија се није одликовала очувањем животне средине).
Шта радити са најновијим вредностима – негирањем историје, домовине, пола, вере, са агресивним ЛГБТ-измом [7] и ултрафеминизмом? Признајем право других људи да их се придржавају, али их сматрам пост-људским или чак анти-људским. Сматрати ово нормалном фазом друштвене еволуције? Тешко. Покушати да се изолујете, да ограничите могућности њиховог развоја и очекивати да ће друштва преживети ову моралну епидемију? Или се директно борити, предводећи огромну већину човечанства, које се придржава вредности које називамо конзервативним, али једноставно нормалним, људским? Да ли је потребно упуштати се у тучу, заоштравајући ионако опасан ниво конфронтације са западним елитама?
Мој одговор (види горе) је да треба ићи у идеолошку офанзиву и престати да се стидимо говорења истине. Радећи ово, не само да ћемо увећати самопоштовање, већ и поштовање „већине у свету“ нормалних људи. У савременом свету, развој технологије и раст продуктивности рада довели су до засићења већине људи, али је истовремено и сам свет дошао у стање уобичајене анархије, а на глобалном нивоу – до губитка за већину уобичајених оријентира.
Можда се поново јављају не економски интереси, већ интереси безбедности: инструменти војне моћи и политичка воља који их обезбеђују? Мој одговор дат раније у овом чланку гласи – апсолутно да. Али он ће вероватно многима изгледати иновативно, ако не и екстравагантно. Шта је војно одвраћање у савременом свету? Претња наношења штете националним и физичким активима или иностраним активима и информационој инфраструктури, са којима су данашње космополитске западне олигархије ближе повезане? Ако се ова инфраструктура уруши, у шта ће се претвоорити западна друштва? Или можда директно циљати снаге обуздавања на местима окупљања ове олигархије?
Повезано питање гласи: шта је стратешки паритет, концепт који и данас користимо? Глупост измишљена „преко брда” на коју су насели совјетски лидери, патећи од осећаја инфериорности и синдрома 22. јуна 1941. године, увлачећи земљу у трку у наоружању која је исцрпила њу и њен народ? Чини се да већ одговарамо на ово питање. Иако и даље инсистирамо на потреби једнакости и симетричних решења. А шта је контрола наоружања, у чију корисност многи код нас верују?
Начин да се обузда скупа трка у наоружању која користи богатијој страни, да се смањи опасност од рата, или даље – алат за легитимизацију ове трке, за развој оружја, за наметање другој страни програма који јој нису потребни? Јасан одговор није очигледан. Али да се вратимо на питања вишег реда. Да ли је демократија заиста круна политичког развоја? Или је, ипак, ако не говоримо о директној аристотеловској (такође ограниченој) демократији, она једно од оруђа за управљање друштвима од стране владајућих олигархија? Један од инструмената који долазе и одлазе, у зависности од стања друштава и њиховог окружења.
У неповољним условима, ова оруђа се одбацују, да би поново оживела кад сазреју спољашњи и унутрашњи услови и укаже се потреба. Ово што је речено није позив на необуздани ауторитаризам или монархију, па чак ни тоталитаризам (нацизам). Чини се да смо већ претерали са централизацијом, посебно на нижем, општинском нивоу. Али ако је то само оруђе, можда би требало да престанемо да се претварамо да тежимо демократији?
Треба ли директно рећи да желимо друштво личне слободе, благостање за већину, сигурност и величину земље? Али како онда легитимисати власт у очима народа? Или изнети концепт лидерске демократије – меритократске владе коју води јак лидер, али која се ослања на подршку већине у друштвима? Или можда директно рећи да је демократија пут ка антимеритократији, охлократији (која се сад дешава на Западу), или чак ка опадању. (Скоро све демократије у историји довеле су до колапса и дегенерације друштава и држава; примери су на видику – фебруар 1917. у Русији и Вајмарска Немачка).
Знање и воља
Да ли ће држава заиста одумирати, како су веровали марксисти, или како већ пола века тумаче либерални глобалисти, сањајући о унији транснационалних корпорација, међународних НВО (и једне и друге потпуно национализоване и приватизоване) или наднационалних политичких удружења [8]? Да видимо колико ће Европска унија трајати у садашњем облику. Опет, ово не значи да се пориче сврсисходност обједињавања напора држава и народа за опште добро, на пример, за уклањање скупих царинских баријера или стварање заједничке политике заштите животне средине или борбе против епидемија.
Можда би ипак требало да концентришемо напоре на јачање наше државе и подршку блиским земљама, а да по страни оставимо глобалне проблеме које нисмо сами створили? Или ће се тада ови проблеми још озбиљније позабавити нама?
Каква је улога територије – опадајућа имовина, терет, како су говорили донедавно, укључујући и многе у нашој земљи, пратећи западњаке (Hill, Gaddy, 2003). Или је то и даље најважније национално богатство, посебно у контексту еколошке кризе, променљиве климе и растуће релативне (а у низу региона апсолутне) несташице воде и хране? Шта онда радити са стотинама милиона Пакистанаца, Индијаца, Арапа и становника других територија које би могле постати непогодне за становање?
Мораћемо да разбијемо уобичајене и згодне стереотипе мишљења да бисмо остали корисни друштву и отаџбини
Позивати већ сад, као што су то учиниле Сједињене Државе и Европа, почевши од 1960-их, привући себи мигранте да би се смањила цена локалне радне снаге и подрио утицај синдиката? Да ли да се оградимо или да ипак припремимо модел земље у којој би староседеоци Русије постали браниоци и господари на својој територији? Али онда ће свака нада у развој демократије морати да каже збогом – присетимо се искуства Израела са његовим арапским становништвом. Одговор није очигледан. Морамо да развијемо сопствену теорију и на њој базирамо праксу, а не да лутамо од максималне либерализације имиграционих закона до позива на забрану имиграције.
Или ће развој сада заостајуће робо-технике омогућити да се избегне дефицит људи за развој таквих територија? Уопште, каква је улога Руса по крви у условима неизбежног смањења њиховог удела у руском становништву? Могуће је да, с обзиром на историјску отвореност руског народа, одговор може бити оптимистичан. Али ту сигурности нема. Главно је да научимо да размишљамо самостално, схватајући своје место, место своје земље, ако желимо да јој служимо, у географији и историји, да осећамо корене и интересе наших народа.
Тада ће и наша научна истраживања бити интелектуално плодоносна и корисна за друштво и државу. Може се поставити још много питања, посебно у економској сфери. Важно је да буду постављена и да се на њих што је могуће пре одговори. То је најважнији услов развоја и победе. Потребна је нова политичка економија, ослобођена догми марксизма или либерализма, али која представља нешто више од садашњег тврдог реализма на коме се заснива наша спољна политика.
То мора бити повезано са офанзивним идеализмом који гледа у будућност, са новом руском идејом заснованом на нашој историји и филозофској традицији. Изучавање наших наука требало би да буде беспрекорно. Не може се бити културолог без познавања историје и географије. Штавише, не може се бити економиста без познавања ових области знања, као и историје, науке о међународним односима (у мери у којој је то наука).
Сигуран сам да је то најважнији задатак свих наших научника – стручњака за међународне односе, политиколога, економиста, географа, филозофа. Задатак је изузетно тежак. Мораћемо да разбијемо уобичајене и згодне стереотипе мишљења да бисмо остали корисни друштву и отаџбини.
Да бих засладио овај задатак, завршићу полушаљивом вињетом. Да ли је можда време да схватимо да је наш предмет истраживања – спољна, домаћа, економска политика – резултат креативности масе људи, вођа? Да ли је то – уметност? У њему има много необјашњивог, заснованог на интуицији и таленту. А ми, као историчари уметности, описујемо, идентификујемо трендове, предајемо историју, радимо посао који је користан за ствараоце – народе и лидере?
Истина, често се претварамо у схоластике, нудимо теорије које имају мало везе са стварношћу, искривљавамо је фрагментацијом и бавимо се уметношћу ради уметности. И на крају, последња ствар – док изучавамо наше науко-уметности, треба да заменимо курс теорија курсом критике теорија – свих њих, укључујући и нашу.
Теорије не могу адекватно и у потпуности да објасне шта се дешава у главама људи, у друштвима и у свету и најчешће искривљују схватање и, сходно томе, поступке засноване на том схватању. Треба познавати теорије, али се руководити интуицијом заснованом на знању и вољи – сопственој, људској, а по могућности и Божијој.
Сергеј А. Караганов је почасни председник Президијума Савета за спољне и одбрамбене послове
УПУТНИЦЕ:
[1] Наступ В.В. Путина на Минхенској безбедносној конференцији 10.02.2007. URL: http://kremlin.ru/events/president/transcripts/24034
[2] „Блок НАТО разошёлся на блокпакеты. Коммерсантъ“, 07.04.2008. (URL: https://www.kommersant.ru/doc/877224).
[3] Наступ В.В. Путина на пленарном заседању Светског руског народног сабора, 28.11.2023 (URL: http://kremlin.ru/events/president/news/72863
[4] У стварању овог несавршеног и непотпуног списка оних одредби које, како ми се чини, могу представљати окосницу нове-старе руске идеје-сна – националне идеологије, ослањао сам се на размишљања и идеје пријатеља и колега, многих аутора који су говорили на прошлом заседању Савета за спољну и одбрамбену политику, до разговора последњих месеци, посебно плодних, са истакнутим синологом, политичким филозофом и писцем научне фантастике В.М. Рибаковом из Санкт Петербурга, бизнисменом и филозофом, шефом једне од најбрже растућих компанија у Русији (не именујем је да не бих био осумњичен за рекламирање) С.Н. Ивановом из Новосибирска, сада из Москве, бизнисменом-филозофом, преводиоцем и тумачем Курана А.Р. Бахтијаровом из Казања. И, наравно, узео сам у обзир многе изјаве нашег председника, посебно оне последњих месеци.
[5] Види, например: Н.Я. Данилевский «Россия и Европа. Взгляд на культурные и политические отношения славянского мира к германо-романскому», И.А. Ильин «Что сулит миру расчленение России?», Ф.М. Достоевский «Братья Карамазовы», А.И. Солженицын «Красное колесо».
[6] Указ Президента Российской Федерации от 09.11.2022 г. № 809 «Об утверждении Основ государственной политики по сохранению и укреплению традиционных российских духовно-нравственных ценностей». (URL: http://www.kremlin.ru/acts/news/69810).
[7] Верховный суд РФ 30.11.2023 г. признал движение ЛГБТ экстремистским и запретил его деятельность на территории страны.
[8] Последњи запис, који ме је задивио својом апсурдношћу, јесте књига организатора Давос Форума Клауса Шваба (см. Schwab, 2021).
ЛИТЕРАТУРА:
Вернадский В.И. Несколько слов о ноосфере // Успехи современной биологии. 1944. No 18(2). С. 113-120.
Караганов С.А. Уход военного превосходства запада и геоэкономика // Полис. Политические исследования. 2019. № 6. С. 8-21.
Караганов С.А. От не-Запада к Мировому большинству // Россия в глобальной политике. 2022. Т. 20. No. 5. С. 6-18.
Политика России в отношении Мирового большинства // НИУ ВШЭ. Москва, 2023 г. (URL: https://cceis.hse.ru/pubs/share/direct/883012573.pdf)
Шупер В.А. Научное сообщество между растерянностью и реакционностью // Управление наукой: теория и практика. 2022. 4 (3), С. 171-188.
Шупер В.А. Национальная идея: Взгляд географа // Вопросы философии. 2021. №8. С. 5-14.
Hill F., Gaddy C. The Siberian Curse: How Communist Planners Left Russia Out in the Cold // Brookings Institution Press. 2003.
Schwab K. Stakeholder capitalism: A global economy that works for progress, people and planet. // John Wiley & Sons, 2021.
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
Извор: globalaffairs.ru
Превод: Желидраг Никчевић/Нови Стандард
Насловна фотографија: Wikimedia commons/Шелковников Евгений Анатольевич/CC BY-SA 4.0
