Сергеј Караганов: Руска стратегија за будућност
Тренутна фаза рата Запада са Русијом можда се ближи крају. Трајала је дуже него што је требало. За сада је недостајала одлучност да се прибегне активном нуклеарном одвраћању, што је једино решење за „европски проблем“, који нам је поново постао претња. Специјална војна операција дала је подстицај развоју Русије. Она се тргла из апатије.
Ниво патриотизма је порастао, људи су могли да покажу своје најбоље особине, ојачали су понос према отаџбини и разумевање вредности служења домовини, а економија и наука су оживеле. Препознат је значај најважнијих професија – инжењера, научника, официра, квалификованих радника и лекара. Иако још увек не наставника. Више о њима касније.
Навлачећи ватру на себе, ми смо, западним рукама, озбиљно поткопали положај компрадорске буржоазије и њених лакеја међу интелигенцијом. Да вас подсетим: португалски колонијалисти су локалне трговце који су радили за њих називали „компрадорима“. Због реформи из деведесетих година, ми смо неговали овај слој до мучних размера. Радује чињеница да је процес чишћења од западног олоша, издајника и смердјакова, подстакнут од стране СВО, почео без сурових репресија.
Штета је што је народ почетак оздрављења државе и њен економски опоравак морао да плати животима десетина хиљада храбрих војника. Вечна им хвала и сећање. А ако, или боље речено, када се недовршени рат настави, такве жртве се више не могу давати.
Куда ићи?
Једно лично искуство: 2013. године сам поново покушао (много чвршће и упорније него раније) да упозорим групу европских лидера да ће њихова политика увлачења Украјине у ЕУ и НАТО довести до рата и милиона жртава. Јасно се сећам да се нико није усудио да ме погледа у очи; гледали су у своја стопала. А онда су наставили да брбљају о предностима проширења „зоне демократије, поверења и људских права“. Желели су да стекну још четрдесетак милиона белих робова (делимично су успели, мада у мањим размерама, јер су добили неколико милиона избеглица).
Говорили су о потреби обуздавања тада још лојалне Русије. Ми смо, нажалост, немушто одговорили на агресију НАТО-а у Либији 2011. године. И плаћамо цену година смиривања, покушаја да се допаднемо и компрадорске природе дела наше елите.
Специјална војна операција дала је подстицај развоју Русије. Она се тргла из апатије
Поновним освајањем Крима 2014. и уласком у Сирију 2015. године, Русија је привремено успорила ескалацију ЕУ ка војним авантурама. Али онда смо постали самозадовољни и опуштени. Да је ултиматум којим се захтева заустављање ширења НАТО-а издат 2018-2020. године, и поткрепљен повећаним ослањањем на нуклеарно одвраћање, садашњи рат је могао бити избегнут. Или би био много мање крвав и дуготрајан. Већ 2012. године постало је јасно да су се и западњаци и украјинска хунта за њега интензивно припремали.
У Украјини, пре свега у источним и јужним регионима, живи много људи које можемо назвати блиским народом. Али аутохтони, дубоки део – пре свега западно од Дњепра – то је другачији народ. Са другачијом историјом, другачијим културним кодовима и снажним антируским расположењем, које су годинама подстицали прво Аустроугари и Пољаци, а затим и други западњаци. На крају су супротставили Украјинце Русији. Неопходно је покренути рационалну одбрану од украјинских и европских зала, предложити и спровести сопствени здрав и трезвен пут развоја.
Сада ми побеђујемо, али још увек нисмо почели да јасно одговарамо на отворено агресивне акције. То укључује пиратске отмице наших бродова, претње затварањем мореуза, покушаје успостављања де факто економске блокаде, нападе на нафтне терминале и покушаје кијевске хунте (уз подстицај, или барем тајну подршку, европске елите) да торпедује наше танкере. На ове и сличне провокације и ударе на наше градове одговарамо интензивирањем бомбардовања циљева у Украјини. Али то није решење.
Украјина је намерно бачена у ватру рата како би пламен опржио нас. Европљанима није стало до људи. И овај рат ће се наставити, различитим интензитетом, док не буде поражен извор овог и других сукоба – интелектуално, морално и материјално деградирајуће европске елите. Тежећи да спрече неизбежно – колапс уобичајеног и за њих повољног статуса кво – оне подстичу рат на потконтиненту, одбијајући да схвате да ризикују његово уништење.
Још нисмо уништили, као што смо то учинили у ратовима 1812–1815. и, посебно, 1941–1945. године, наредну непријатељску коалицију, нити смо им сломили вољу за агресијом. Битка је ушла у међуфазу – средишњицу, шаховским жаргоном речено. Остаци Украјине, подстакнути Западом, наставиће да генеришу нестабилност и тероризам, мада нешто смањеним темпом. Економски рат против нас неће престати.
Европа се спрема за нови сукоб, вероватно користећи (не нужно под украјинским заставама) остатке украјинске војске, како би их у неком тренутку, ојачане и поново опремљене, бацила у битку заједно са најамницима из сиромашних европских земаља.
Након промене пејзажа, садашњи компрадорски режим са својим ултранационалистичким, де факто нацистичким пуњењем ће највероватније задржати значајне војне капацитете, који ће бити подстакнути на разне начине.
На неизбежне провокације и кршења било каквих могућих споразума мораће се одговорити војном силом. Оптужбе за нашу „агресивност“ и кршење „мировних споразума“ ће се сручити као пљусак. Отворена агресија ће се готово сигурно наставити. Већина санкција ће остати на снази.
Али наша стратегија вођења тог рата мора бити радикално другачија од претходне. Њен циљ је да олакша, као што је то било и до сада, повлачење Сједињених Држава из Европе и њихов коначан излазак из овог сукоба. Метод је – строго одвраћање. Главни задатак је – поразити садашњу европску елиту, која не види други начин да остане на власти осим распиривања непријатељства према Русији, обмањивања сопственог становништва и распиривања сукоба.
Нуклеарни аргумент
Једини начин да се заустави овај процес јесте демонстрирање истинске спремности да се употреби оружје, у почетку ненуклеарно, против командних центара, критичне инфраструктуре и војних база у европским земљама које играју кључну улогу у припреми и извођењу војних операција против Русије. Међу примарним метама требало би да буду места где се окупљају елите, укључујући и нуклеарне државе; у њиховим престоницама мора да се деси отрежњење.
Ако ненуклеарни удари не буду имали ефекта, и Европа се не повуче, или још боље, не капитулира, морамо бити потпуно спремни – у војно-техничком и, што је најважније, политичко-психолошком смислу – да покренемо ограничене, али – за политички ефекат – довољно масовне ударе оперативно-стратешким оружјем нуклеарне одмазде. У складу са тим треба развијати наше нестратешке и стратешке нуклеарне снаге. Наравно, пре покретања нуклеарних удара, треба лансирати неколико салви ненуклеарних оперативно-тактичких ракета.
Дугорочно гледано, морамо размотрити ускраћивање приступа нуклеарном оружју Француској и Великој Британији. Покретањем рата против Русије, оне су се лишиле моралног и политичког права да га поседују. Елите ових земаља, као и други Европљани, посебно Немци, морају бити чврсто свесни да ће, ако се крећу ка нуклеарном оружју или га граде, постати легитимне мете за превентивне ударе.
Европа, са својом историјом ратова, агресија, серијских геноцида, расизма, колонијализма и садашњег порицања нормалног људског морала, вере у Бога (и Бога у човеку), која је поново покренула рат против Русије, мора да зна: она нема право на такво оружје.
Сједињене Државе, након што су добиле одговарајуће сигнале и већ, под Бајденом, схватиле да је наставак рата у Украјини препун нуклеарне ескалације (укључујући и америчку територију или, у почетку, ударе на америчке базе у Европи), покушавају да се ограде. Трамп нуди наизглед мирна решења за сукоб. Вреди покушати да се она искористе, дајући свету шансу да залечи ране нанете годинама рата и заустави погибију живота наших херојских бораца.
Можемо покушати да успоставимо ограничену економску сарадњу са Сједињеним Државама тамо где је то очигледно корисно и поуздано. Али без наде да ће то постати озбиљан фактор мира. Упркос митовима наивних марксиста и њихове интелектуалне браће, либералних економиста, економски интереси нису примарна одредница државне политике. Они увек падају у други план када је реч о озбиљној борби, тим пре о ратовима, уступајући примат геополитичким, војно-стратешким, па чак и идеолошким факторима. Уз то, Сједињене Државе имају користи од континуиране конфронтације у Европи. Продају оружје, пљачкају угојене савезнике и одвлаче индустријски, финансијски и људски капитал.
Трампови мировни предлози нису усмерени на трајни мир. Применићу једноставан реторички потез. Шта би ме занимало да сам амерички председник? Наставак тромог сукоба који слаби Русију, одвлачећи је од домаћег развоја и других области геополитичке конкуренције. Одржавање мање интензивне европске конфронтације је неопходно, како би се Русија одвратила од своје оријентације ка Великој Евроазији и, посебно, Кини.
А руско-кинески савез је већ де факто доминантна сила у свету. Играо бих на преостала западна и проевропска осећања у руској елити и друштву како бих спречио Русију да постане интелектуално, духовно и економски суверена земља, кључни играч на растућем суперконтиненту.
Овај чланак није ни време ни место за предлагање конкретне политике у вези са изгледима сукоба са Европом и Западом у Украјини. Ограничићу се на савет који ми се чини као једина алтернатива, па чак и закаснела. Не можемо се заглавити у бескрајном сукобу, попут израелско-палестинског, али на квадрат.
На неизбежне провокације и кршења било каквих могућих споразума мораће се одговорити војном силом
Због тога морамо брзо исправити наше грешке из прошлости и значајно повећати ослањање на нуклеарно одвраћање у Европи. Ове елите треба застрашити, а не само обуздати. Оне се само претварају да нас се плаше како би изградиле своју војну моћ. Али они би заиста требало да се плаше нас, схватајући да им наставак, или још више, ескалација, прети неизбежним физичким уништењем. А гомилање наоружања је бесмислено, јер би изазвало разарајући нуклеарни одговор.
Претходна политика у вези са спремношћу за ограничену употребу нуклеарног оружја показала се злонамерно контрапродуктивном. Наша уздржаност иде на руку онима који распирују милитаристичку хистерију и русофобију и спремају се за рат.
Уздржаност – то је и избегавање одговорности велике силе да спречи ескалацију сукоба који би могли довести до Трећег светског рата, што би могло да оконча садашњу људску цивилизацију. Опрезност је почела да се граничи са неодговорношћу. Војна доктрина мора бити измењена како би укључила обавезу употребе нуклеарног оружја у случају да рат започне противник са већим економским и демографским потенцијалом. Крајње је време, барем на стручном нивоу, да се напусти схватање наслеђено из ере Горбачова-Регана да „у нуклеарном рату не може бити победника“. То противречи свакој војној логици и довело је, између осталог, до избијања врућег рата између НАТО-а и Русије.
Наравно, ја не позивам на нуклеарни рат. Чак и ако је победоносан, он би био тежак грех. Али морамо бити потпуно спремни за њега, да не би неактивност и неодлучност отворили пут злочину – наставку војне кампање која исцрпљује земљу и народ, претећи да ескалира у глобалну термонуклеарну катастрофу. Одбијање да се блокира пут ка таквим исходима је далеко неопростивији грех. И што је најважније – то је грешка.
Реална мултиполарност
Чак и ако и када нанесемо стратешки пораз Европи, велики њен део ће наставити свој пад ка стагнацији, растућој неједнакости и друштвеним тензијама. А то значи – ка различитим облицима фашизма, и десничарским и левичарским. Распад Европске уније и одлазак Сједињених Држава вратиће Европљане њиховом познатом историјском постојању – извору ратова, нестабилности и других катастрофа. Срећом, не колонијализму – у новом свету за то неће имати снаге. Украјина, надајмо се, била је последњи покушај територијалног освајања.
Какав год да је сценарио за наредне деценије, селективно повлачење из Европе је неопходно. Трговина, ако је могуће, може се делимично обновити, али без ранијих очекивања. И ни под којим околностима не смемо бити поколебани вероватним покушајима, укључујући и оне из наше земље, да се вратимо разговорима о европском систему безбедности. Поновићу једну непријатну мисао, већ изражену у претходним чланцима: данашњи наставак „оријентације ка Европи“ је знак интелектуалне тупости, па чак и моралне корупције. Систем безбедности и развоја постоји само у оквиру Велике Евроазије.
Теже је предвидети ситуацију у Сједињеним Државама. Земља је заражена такозваном „европском болешћу“. Али отпор према њој је тамо прилично јак. Примери укључују покрет MAGA и, донекле, домаћу политику председника Трампа. Сједињене Државе су задржале свој образовни, научни и технолошки потенцијал, црпећи га, делимично, из Европе. Као што је горе поменуто, Американци су почели да се повлаче са своје хегемонистичке позиције. Њихов фокус на дестабилизацији региона које напуштају, као и њиховим неоимперијалне тенденције, остају. Штавише, оне су све очигледније и опасније.
Сједињене Државе остају опасан непријатељ света, а и Русије. Илузије су недопустиве. Стога је наш курс да наставимо са одвраћањем, чак, ако је потребно, и јачањем његове нуклеарне компоненте. Дискусије о препоручљивости даљег смањења нуклеарног потенцијала, укључујући и стратешки, представљају ругање здравом разуму. Сједињене Државе отворено иду ка стварању противракетних и противподморничких одбрамбених система за своју територију, отуда и њихов курс ка заузимању Гренланда и подривању руског потенцијала одвраћања.
Главни извор антинуклеарног расположења је разумљив, али контрапродуктиван пацифизам, који проистиче из војно-индустријских комплекса повезаних са производњом конвенционалног оружја и оних који желе да своје преостале научне, технолошке и економске предности претворе у политичке добитке. Нуклеарно оружје поништава ове предности и трку у наоружању у ненуклеарним областима чини непотребном.
Потенцијално регулисање селективне економске сарадње је корисно. И опет – без илузија. Након што су започеле повлачење са своје позиције глобалног хегемона, Сједињене Државе настоје да поткопају стабилност управо на оним местима са којих се повлаче. Карактеристике ове политике су очигледне у њиховој жељи да одрже тензије око Тајвана, Блиског истока, Централне Азије, Закавказја, и, наравно, Европе, где се спроводи политика прикривеног подстицања конфронтације.
Сједињене Државе су развиле укус коришћења економских веза као средстава притиска, па чак и рата у историјски невиђеним размерама. Заинтересоване су за делимично обнављање веза са Русијом како би ослабиле њен савез са Кином. Можда би вредело искористити овај интерес – диверзификација економских веза је корисна. Али опет, било би мудро поступати са изузетним опрезом, како би се избегло хлађење односа са Пекингом. Паралелно са причом о примирју, Вашингтон покушава да повећа притисак санкција.
Ми смо годинама позивали, а сада се готово молимо за мултиполарност која је, изгледа, стигла. Она доноси много добрих ствари: пре свега, већи суверенитет за земље и народе, проширене могућности да слободно бирају сопствене путеве развоја – идеолошке, културне, политичке и економске. Али ту постоји и друга страна медаље.
Сједињене Државе остају опасан непријатељ света, а и Русије. Илузије су недопустиве
Пре свега, то су сукоби који се надвијају са свих страна, а које ће погоршати климатске промене, суша у многим регионима, несташица хране и енергије и таласи миграција. Економски ратови постају широко распрострањени. Постојеће институције нису у стању да се носе са овим изазовима. Оне су застареле и руше се вољом својих твораца, који су видели да систем више не пружа предности примата.
Ипак, ситуација на незападним правцима руске геополитике је обећавајућа. Са пријатељском Кином потребно је свеобухватно продубљивање веза, поред масовног увоза радне снаге. И следећег – прво је било 1990-их – одустајања од развоја стратешких индустријских сектора. Истовремено, где год је то могуће, треба уложити заједничке напоре како би се осигурало да ове везе не постану извор рањивости или иритације у случају промене руководства у Кини.
Потребни су систематски напори како би се надокнадио растући јаз у економским и демографским показатељима који ће наставити да расте у наредним годинама. Са Индијом нема друге алтернативе осим да се настави курс зближавања, укључујући и кроз уредан увоз индијске радне снаге. Не постоји алтернатива ни повећању интеракције – економске, научне, културне и људске – са растућим и генерално морално здравијим делом човечанства, земљама глобалне већине. Тренутно је то првенствено Азија, а ускоро ће следити и Африка. Тамо ће се померати вектор демографског и економског раста.
О унутрашњој конфигурацији
Тренутна глобална ситуација захтеваће прилагођавање. Али, потребан је проактиван, превентиван приступ како на међународном, тако и, посебно, на домаћем нивоу.
У првом реду, још већи нагласак на образовању и, што је посебно важно, на васпитању – од малих ногу и током целог живота. Школе, универзитети и цела медијска сфера морају бити усмерени на неговање патриота са максималним креативним потенцијалом. Демографски дефицит мора се превазићи не само мерама усмереним на повећање породица и активну дуговечност. Наш недостатак квантитативне снаге мора се надокнадити квалитетом наших људи. Наставници би требало да се придруже лекарима и војсци и постану добро плаћене професије. Наравно, морају бити спремни да усавршавају своје вештине у области обуке и неговања креативних, просвећених патриота. Вештачка интелигенција не би требало да замени, већ да развија природну интелигенцију. Морамо кренути путем супротним оном којим иде Запад, где је човек де факто и намерно корумпиран и заглупљен.
Посебан нагласак треба ставити на васпитавање код нас, Руса, брижног односа према природи, разумевања исте и љубави према нашој родној земљи. Неопходно је хитно пронаћи начине да се ослободимо постојећег капиталистичког модела, који води дехуманизацији друштава и појединаца.
Савремена цивилизација, укључујући и њену дигиталну компоненту, поткопава саму суштину човека, претварајући га у додатак машине, трошећи материјална добра и непотребне информације, неспособног за смислено деловање. Ако овај пут није блокиран добро осмишљеном стратегијом, он прети да уништи људски елемент у људима, а затим и само човечанство, без икаквог глобалног термонуклеарног рата. Климатске промене почињу да доводе до сличних резултата ако им се не супротстави проактивна стратегија развоја и прилагођавања.
Данашњи капитализам, лишен етичких норми, претвара људе у жваћуће додатке компјутера, погоршавајући неједнакост и климатске промене. Најважније од свега – обезвређује људски живот. То су изазови највишег реда који се морају препознати и са којима се мора офанзивно суочити.
Очигледно решење за нас је да реформишемо наше размишљање и јавну политику ка очувању и развоју појединца – друштвене особе чији је циљ да служи породици, друштву, земљи и држави. Личности која обнавља своју божанску суштину кроз морално, интелектуално и физичко самоусавршавање. Морамо се што пре померити ка посткапиталистичком моделу развоја, где су бизнис, предузетништво и државна економска политика усмерени не толико на краткорочни профит или чак механички раст БДП-а, колико на развој појединачног грађанина. Циљ је повећање породичног благостања, али ни у ком случају не треба подстицати прекомерну, посебно упадљиву потрошњу.
Савремена цивилизација, укључујући и њену дигиталну компоненту, поткопава саму суштину човека, претварајући га у додатак машине
Наравно, приватна иницијатива и предузетништво морају се подстицати. То смо видели у двадесетом веку: њихово сузбијање доводи до оскудне, ако не и полусиромашне егзистенције за већину. Истина, када је додељена потпуна „слобода“, ствари су се испоставиле готово горе. Искуство из деведесетих се не сме заборавити.
Потребна нам је идејна платформа – за земљу и за појединца – коју подржава и промовише држава. То је такође наша порука свету. Таква платформа мора бити заснована на служењу општем добру и усмерена на оне који су за то спремни и стреме признању за то. Ово се не односи на цело друштво; бити угледан, законопослушан грађанин је прихватљиво, па чак и часно. Али руководеће позиције морају заузети активни људи са јасним грађанским ставом.
Уместо термина „идеологија“, који изазива разне асоцијације, ову платформу називамо „Идеја-сан Русије“. Њено истицање је подстакло јавну дебату и самоопредељење земље и друштва. Многи проналазе одговоре који су нам блиски. Једну од опција нуди група научника и мислилаца, првенствено из Санкт Петербурга, коју предводи В. А. Јефимов – „Екосистем стварања“. Као и наша платформа, циљ јој је не само очување човечанства и биосфере у нашој земљи, већ и понуда алтернативног, наизглед јединог разумног, модела развоја за већину човечанства. Русија која нема шта да понуди свету није Велика Русија.
Сибиризација Русије
А сада о нечему што ми је веома блиско – о потреби да се центар духовног, културног, економског и демографског развоја помери на исток Русије – у Сибир. Већ сада, ова величанствена, али ретко насељена, чак и слабо истражена земља је наша будућност.
Стратегију смо назвали „сибиризацијом Русије“ или „Источним заокретом 2.0“. Климатске промене проширују опсег удобног живота усред понекад сурове, али свуда величанствене природе. Нова руска транспортна стратегија, коју делимично развијамо, требало би да олакша ову „сибиризацију“. Један од њених основних принципа је да путеви не прате људе, већ их воде. Посебан нагласак је стављен на транспортне артерије север-југ, повезујући Северни морски пут, развијајући нове просторе дуж тог пута, са брзо растућом Азијом, и корак даље – са Африком.
У Сибиру и азијској Русији, потребно је да покренемо нову урбанизацију оријентисану на људе и усмерену на демографски раст, кроз градњу ниских, углавном дрвених градова и предграђа око саобраћајних рута и постојећих моћних научних, културних и индустријских центара, много боље прилагођених породичном и креативном животу.
СВО – рат Европе против нас на украјинском тлу – могао би створити додатне услове и подстицаје за оштро потребну „сибиризацију“. Наравно, део уништеног стамбеног фонда мора бити обновљен и створени нормални услови живота у ослобођеним и пограничним регионима. Али на Западу нема будућности. Одатле ће се метастазе нестабилности и разних претњи ширити још дуго. Стога се посебан нагласак ставља на привлачење у нове градове Заураља, где би живот дела људи из погођених региона и ветерана Специјалне операције требало да буде знатно удобнији него чак и у Централној Русији. Обнова владајуће класе је сада још хитнија него икад. Такође је важно и учешће у мегапројектима за изградњу транспортних артерија и градова будућности за себе и своје суграђане.
Нова транспортна стратегија за азијску Русију, укључујући могући развој флоте дирижабла, преуређење великих сибирских река и изградњу ниских градова и предграђа будућности, може деловати невероватно. Али шта би могло бити невероватно за народ чији су преци, на прелазу из 16. у 17. век, за шест или седам деценија дошли од Урала до Камчатке, у ударничким роковима изградили Транссибирску железницу и Бајкалско-амурску магистралу и победили у Великом отаџбинском рату.
Сибир поседује најбољи људски капитал Русије. Потребно га је проширити. То је питање здравог, визионарског постављања циљева и политичке воље. За то постоје безбројни примери у руској историји. Током протеклих педесет година, они су помало заборављени, али руски дух је почео да оживљава.
Његов развој лежи у „сибиризацији“, стварању новог посткапиталистичког економског система, новом идеолошком и духовном узлету и изградњи нових саобраћајних рута, чинећи погодним за породични живот градове и предграђа.
Сергеј Караганов је доктор историјских наука, научни руководилац Факултета за светску економију и међународне послове Националног истраживачког универзитета Високе школе економије и почасни председник Президијума Савета за спољну и одбрамбену политику
Превод: Желидраг Никчевић/Нови Стандард
Извор: globalaffairs.ru
Насловна фотографија: Wikimedia commons/Musienok/CC BY-SA 3.0
