Сергеј Караганов: НЕМА ИЗБОРА, РУСИЈА ЋЕ МОРАТИ ДА ИЗВРШИ НУКЛЕАРНИ УДАР НА ЕВРОПУ

За седамдесет пет година међусобног одвраћања, нуклеарно оружје је спасавало свет, и људи су се једноставно на њега навикли. Сад својим очима видимо да нуклеарно оружје више не зауставља, јер се дешава незамисливо: Запад је покренуо велики рат у подножју велике нуклеарне силе.

Званична историја стварања атомског оружја је позната, али, са моје тачке гледишта, још постоји и супер-идеја о његовој појави. Као да је Господ Бог видео да је значајан део човечанства полудео, покренувши два светска рата за живота једне генерације, и предао људима нуклеарно оружје – оружје апокалипсе, како би га све време имали пред очима и плашили га се. А сад су људи изгубили страх.

Током протеклих деценија, у САД, у Европи, па чак делимично и у Русији проширило се оно што ја називам стратешким паразитизмом: вера да рата не може бити и да га неће бити никада. Навикли су се, и на том тлу је израсла модерна западна идеологија. Плус, сад се тамо води апсолутно незапамћена пропаганда, какве није било ни у годинама Хладног рата. Народ једноставно обмањују, и људи се плаше да кажу шта стварно мисле. Као резултат тога, због ових 70 година мира у друштву је престао да делује осећај самоодржања, а уз помоћ заносно злобне пропаганде тај осећај самоодржања се додатно потискује, као и изјавама да Русија никад неће ударити на Европу. Званична западна пропаганда пумпа идеју да Запад може све, а Москва ће све то толерисати. И сад се то манифестовало изузетно конвексно и јарко.

Последњих година Русија је почела да јача своје нуклеарно одвраћање, али су до сада предузети кораци потпуно недовољни. У неком тренутку смо се и ми смирили, ишли у складу са западним теоријама и неразумно подигли праг за употребу нуклеарног оружја, што Запад сад користи, не случајно. Тамо све време полузванична лица наглашавају: не, Руси никад неће употребити нуклеарно оружје. Они желе да ми ни под којим околностима не постављамо ово питање, отварајући им пут да започну бескрајни рат у Украјини. Али с обзиром на то да је њихов потенцијал војно-индустријског комплекса већи од нашег, они просто желе да нас изнуре.

Ја се надам да никад нећемо користити нуклеарно оружје, али да одбијамо могућност да га користимо у свим ситуацијама, осим у случају смртне опасности по саму државу, чини ми се лакомисленим.

Дакле, САД везују руке Русији и надају се да ће је на дуге стазе разорити овим дугим ратом. И, као резултат тога, кардинално ослабити свог главног ривала – Кину, која ће у том случају бити сама. Ово је стратешка замисао која је апсолутно јасна. А паралелно, Американци, већ бацивши у у пећ украјински народ, гурају тамо и Европу, рушећи позиције које је она заузимала пет векова. Тиме решавају још један проблем – уништавају Стари свет као стратешког играча и потенцијалног стратешког конкурента. Заузврат, компрадорске европске елите терају своје земље и народе на покољ.

Желим да верујем да ће се наши противници опаметити. Јер ако не, онда ће се војно-политичко руководство Русије суочити са страшним моралним избором и неопходношћу да донесе тешку одлуку. Али верујем да наш председник у једном тренутку мора изразити своју одлучност да употреби нуклеарно оружје.

Међутим, поставља се питање ко може и треба да буде мета таквог напада. Американци су, као што сви знамо, бесрамно лагали, говорећи да се спремамо за ударе по Украјини. То је чудовишна и злобна бесмислица, јер су, наравно, Украјинци несрећни преварени народ који се тера на клање. Али су то ипак наши људи, нећемо по њима ударити. Ако је реч о нуклеарним ударима, онда је реч о низу земаља у Европи које пружају највећу помоћ кијевском плаћеничком режиму.

На срећу, почели смо да предузимамо кораке на лествици нуклеарног одвраћања. Али треба да идемо брже и одлучније, иако је, наравно, употреба нуклеарног оружја монструозан корак и треба га избегавати ако је икако могуће. Али, како показује вектор развоја Запада, његових елита и друштва, њихово кретање ка антихуманим и постхуманим вредностима, све то јасно указује на објективно приближавање великог термонуклеарног рата. Морамо прекинути овај процес и тако спасити свет – ако је могуће, наравно, избегавајући супер-тешке акције. Имамо времена, али морамо схватити да га је прлично мало. Морамо да искористимо ових неколико година пред нама да би решили проблем Запада, да га натерамо да се повуче и гледа своја посла, јер он сад покушава, не решавајући своје проблеме, да започне ратове широм света.

Покретање Специјалне војне операције је било значајан и, наравно, правилан корак, иако је, по мом мишљењу, требало то учинити раније. Може се предузети низ других мера. Посебно, треба пренети свима на Западу да је сваки удар на Белорусију удар на Русију и да ће повлачити одговарајуће последице.

Такође, међу могућим руским мерама могу бити и прераспоређивање ракета, тестирање наших стратешких ракета на ближој удаљености, као и психолошке акције, па чак и прекид дипломатских односа са земљама које имају најактивнију русофобичну улогу. Могућа је и таква мера као што је упозорење свим људима који говоре руски, свим грађанима бившег СССР-а, свим људима добре воље да напусте места која би могла бити потенцијалне мете за нуклеарни удар. Ово такође може бити можда најмоћнији инструмент одвраћања. Штавише, сви ови људи не морају да иду у Русију: нека иду у друге земље у којима нема војних објеката и које не помажу плаћеничком кијевском режиму, не снабдевају га оружјем и новцем – таквих држава има много. Људи у Русију треба да се врате не из страха, већ својом вољом.

Кад се расправља о теми хипотетичког нуклеарног удара по Европи, поставља се питање: како ће САД одговорити на то? Практично сви стручњаци се слажу да Американци ни под којим условима неће одговорити на нуклеарни удар на своје савезнике нуклеарним ударом на нашу територију. Узгред, чак је и Бајден то отворено рекао. Међутим, руски војни стручњаци верују да могу уследити масовни узвратни удари конвенционалним оружјем. На то се може истаћи да ће као одговор на масовни ненуклеарни удар бити изведени још масовнији нуклеарни удари. И они ће укинути Европу као геополитички ентитет. Што, наравно, не бисмо желели, јер, ипак, ми смо донекле Европљани и, да се послужимо речима Достојевског, старо европско камење нам није страно.

Кад се разговара о таквим сценаријима, неизбежно се намеће тема Кине и њене позиције. Наши стратешки циљеви су исти, али се оперативни, наравно, разилазе. И да сам Кинез, не бих журио да окончам сукоб око Украјине, јер то одвлачи пажњу и војну моћ Сједињених Држава и Запада од Кине и омогућава Пекингу да ојача. Ово је сасвим нормална, рекао бих, достојна поштовања позиција.

И наравно, не бих желео да буде примењено нуклеарно оружје. Прво, из моралних и етичких разлога: мислим да смо овде уједињени са Кинезима. И друго, зато што Кинези и даље имају мали нуклеарни потенцијал, померање војно-политичке конкуренције у ову област за њих је сада непожељно. За десет година имаће првокласни нуклеарни потенцијал (а и за пет до седам година ће им се ситуација променити), и тада ће најбоља опција за спречавање великог термонуклеарног рата бити она у којој ће моћнија Кина стајати на челу, а Русија ће је подржавати и покривати, као што Кинези сад нас подупиру.

Савршено разумем моралне муке људи који кажу: употреба нуклеарног оружја ни у ком случају није замислива и прихватљива. На шта им одговарам: пријатељи моји, ја поштујем пацифисте, али они постоје и живе на овом свету само зато што се војници боре и гину за њих, као што се сад боре наши војници и официри у Украјини.

(ria.ru/20230625/yao-1880235742.html; превео Ж. Никчевић)