Сергеј Караганов: Како спречити Трећи светски рат? (3)

Други део текста можете прочитати овде.

Не видим ниједан други начин да се спречи глобални рат, а пре тога и исцрпљујућа и скупа војна операција у Украјини, осим јачањем ослањања на нуклеарно обуздавање, одвраћање и буђење. Ово би могло да укључује не само претњу реталијације против територија америчких савезника, него, уколико је неопходно, и против америчких база (ми готово да немамо базе у иностранству). Јастребови из Вашингтона и америчко друштво морају да схвате да је одмазда за њихову безумну и агресивну политику неизбежна.

Како бисмо остварили ово, неопходно је:

1. Хитно снизити праг за употребу нуклеарног оружја у нашој доктрини, који је безбрижно, па и неодговорно подигнут и
2. обазриво, али одлучно кренути нагоре лествицом ескалационог одвраћања, уверавајући и себе и противника у нашу спремност. Уколико то не буде функционисало, а Запад се не повуче или не ревидира своју политику, прибећи употреби пар нуклеарних бојевих глава против неколицине земаља у Европи које су најагресивније ангажоване у подршци кијевској хунти.

Да закључим, ово је ужасан морални избор и молим се Богу да нећемо морати да га направимо. Али алтернатива је безнадежно гора.

Разматрање практичних корака

Прикладан, мада закаснео, корак уз лествицу било би коначно представити НАТО оним што он заиста јесте. Створен да сузбије дисиденте – некада комунисте, једину снагу која се у Европи борила након њене предаје Хитлеру и која је имала значајне шансе да дође на власт у неким земљама услед угледа који је стекла – НАТО је, захваљујући Ким ил-Сунгу, који је започео Корејски рат, и Јосифу Стаљину који је овај корак одобрио, постао војни савез.

До 1999. године, још увек је био дефанзивни савез који је бујао сејањем непријатељства. Током 1990-их, осетио је да може да ради шта хоће па је помахнитао, војно и политички силујући остатке Југославије. Апсорбујући источне Европљане са њиховим историјским комплексима ниже вредности, постао је још ратоборнији. Године 2003, велика већина његових чланица извела је неиспровоцирани акт агресије против Ирака (у инвазији на Ирак учествовале су НАТО чланице САД, Велика Британија и Пољска, прим. прев.), убивши готово милион људи и разарајући огроман регион. Године 2011, догодила се агресија против Либије, која је уништила ту државу и подрила стабилност Сахела.

Онда је овај блок кренуо да користи своје украјинско топовско месо за рат против Русије. Из неког разлога, ми никада не спомињемо да је члан 5. Северноатлантске повеље блеф који не пружа било какве аутоматске гаранције. Проучавајући документа, био сам запањен када сам прочитао да су амерички сенатори крајем 1940-их инсистирали, и то успешно, да нема аутоматских гаранција. Придружујући се НАТО пакту, њене чланице сврстале су се уз криминалну организацију која је починила низ агресија, што је чини морално нелегитимном, а себе су претворили у примарне мете нуклеарног удара. Да смо раније почели да причамо о овоме, владајуће класе Финске и Шведске двапут би размислиле пре предузимања готово самоубилачког корака. Јачање ослањања на нуклеарно оружје оснажило би све трошнију функцију одвраћања и помогло би елиминацији безмозгашког авантуризма доносиоца одлука у нуклеарним државама.

Кретање уз лествицу ескалационог одвраћања активираће пропагандистичку вику. Она се већ јасно и гласно може чути. Али овај корак ће променити баланс моћи, укључујући и баланс у потенцијалним преговорима. Западњаци ће ускоро понудити, па ће чак пробати и да наметну прекид ватре како би купили време и обезбедили политички заклон за поновно наоружавање кијевских пијуна, јачајући војну производњу и настављајући да исцрпљују Русију. Преговори ће вероватно морати да се десе. Нисам сигуран око наших реалних војних и економских способности, али могу да претпоставим да ће постизање прекида ватре можда бити неопходно. Истовремено, јасно је да овај рат, као и предстојећи глобални рат, једино могу да се зауставе или спрече наметањем стратешког повлачења Запада. И оно би требало да буде колико год је достојанствено могуће. Понижавајуће повлачење могло би да изнедри реваншизам.

Предложиће разговоре о лимитима наоружања, као завесу за своју политику, и начин да се програми поновног наоружавања легитимизују. Интернационална клика професионалних заговорника разоружања – који су носталгични према важном послу који су обављали током Хладног рата – подржаће ове разговоре. Преговори су до сада били, у најбољем случају ограниченог домета, а сада су потпуно бесмислени, па чак и штетни уколико желимо да постигнемо конкретне резултате. Постојећи и перспективни арсенал наоружања суштински гаси могућност постизања смислених договора: нејасно је шта дати у замену за шта. А информациони рат који окружује овакве преговоре, и то у условима медијске доминације Запада, могао би да легитимизује програме наоружавања Запада, а нас омаловажи. Међутим, средњорочно посматрано, и у контексту настојања да се постигне нови баланс, уколико Запад схвати суицидну природу своје актуелне политике (која ће довести било до понижавајућег пораза њега и његових пијуна на бојишту,  или, не дао Бог, до нуклеарног удара и уништења Европе) и почне да развија нови modus operandi, разговори о „разоружању” могли би да буду корисни за размену информација и обнову изгубљене навике дијалога и сарадње.

Но, у овом моменту и за наредних годину или две дана, требали бисмо да се фокусирамо на офанзивну стратегију у Украјини (ниједан рат никада није добијен одбрамбеним операцијама), вредан рад унутар државе на обнови и модернизацији менталног склопа елите, убрзано форматирање економије, наметање нових/старих вредности самима себи, премештање центра раста на Урал и Сибир, јачање државе и претварање друштва у нацију. Како сам раније споменуо, специјална војна операција помаже у свему томе. Али не можемо да дозволимо развучен и исцрпљујућ рат који нам доноси значајне губитке, нити замор ратом. Наш унутрашњи рад такође би требао да допринесе јачању одвраћања и спречавању глобалне катастрофе. Људи би морали да буду свесни реалних изазова и да буду спремни да подрже владу уколико буде приморана да предузме екстремне кораке. Сама ова спремност ојачаће кредибилитет нуклеарног одвраћања и послужиће као моћан фактор у спречавању нуклеарног и, што је још важније, глобалног рата.

Нећу превише детаљно описивати лествицу ескалационог одвраћања. То је деликатна тема. Раније сам предложио неке кораке у том циљу. Још један корак о којем се нашироко дебатује у штампи и иза кулиса је демонстративна нуклеарна експлозија. Пре тога бисмо се повукли из Свеобухватног споразума забране тестирања (енг. „Comprehensive Test Ban Treaty”, скраћено CTBT), који САД још увек нису ни ратификовале. Нисам убеђен у мудрост скорашње изјаве нашег министра спољних послова да ћемо се уздржавати од извођења нуклеарних проба уколико и САД буду чиниле исто. Ово наговештава исто дефанзивно држање које није донело ништа добро, а увек нам је везивало руке. Међутим, најважнији део су кореспондирајући напори о којима се не прича, али представљају најуверљивије конкретне кораке на војнотехничком пољу. Имајући у виду катастрофалан кадар америчког руководства, морамо да активирамо системе раног упозоравања и видљиво увећамо ниво спремности наших стратешких снага одвраћања.

Разматрање конкретних сценарија употребе нуклеарног оружја очигледно је изнад мог платног разреда, пошто нисам чак ни упознат са нашим или противничким капацитетима, укључујући и потенцијалне противнике. Међутим, правац је јасан. Уколико се масивна војна подршка Кијеву настави и након сигнала упозорења, доћи ће до „мило за драго” одговора који ће обухватати превентивну употребу нуклеарног оружја против циљева у неколицини европских земаља. Наравно, паралелно са овим претњама, морали бисмо такође да понудимо и излаз без наношења срамоте или изазивања ескалације. Морамо учинити све што је могуће и разумно како не бисмо употребили „Божије оружје”, чак и против оних који тако сулудо занемарују Десет заповести, обични људски морал и здрав разум. Надајмо се да ће их Он уразумити. Али како кажу, „уздај се у Бога, али нека ти барут буде сув”. Суочавамо се са изванредним изазовом. Да ли да и даље држимо нуклеарно оружје по страни, док размењујемо пуцње и протесте? Наравно, не сме бити клецања колена.

Заустављање пожара

Висок праг употребе нуклеарног оружја крчи пут употреби сајбер оружја, као и нових типова биолошког и генетског оружја, чија је употреба постала приступачнија и доступнија. Као што сада знамо, након што је раскринкано на десетине америчких биолошких лабораторија, САД се очигледно припремају за такве ратове. Противник мора да зна да ће његови агресивни кораци бити суочени са разорним, па чак и диспропорционално разорним ударом. У теорији, ово се назива позитивном стратешком двосмисленошћу, и она јача одвраћање и доприноси превенцији не само нуклеарног рата, него рата уопште.

Подизањем прага употребе нуклеарног оружја неприхватљиво високо, не само да смо прокрчили пут за велике ненуклеарне ратове и још масовне погибије, него смо такође делимично и поништили наше гигантске инвестиције у нуклеарне капацитете. Зар нам ти капацитети заиста требају само да спрече мало вероватни масовни нуклеарни удар на нашу територију? Зар не чинимо тежак грех према ранијим генерацијама наших сународника, који су живели у сиромаштву и глади, умирали од радијације у фабрикама за обогаћење уранијума, како би створили нуклеарни штит наше отаџбине? Али, такав штит је бесмислен ако немамо мач и нисмо спремни да га употребимо како бисмо спасили наш народ и човечанство од глобалне катастрофе. У жестоком надметању великих сила које се управо развија, замагљивање граница између конвенционалног оружја и оружја масовног уништења – а нарочито нуклеарног оружја – има за главни циљ не само да се спречи нуклеарни рат него рат уопште, посебно између водећих нуклеарних сила, чији ће број временом наставити да расте.

Уколико, како поједини високо рангирани западни стручњаци блефирају (а њихове аргументе папагајски понављају наши стручњаци), САД/Запад намеравају да нападну руске оружане снаге ненуклеарним средствима „у знак одмазде” поводом наше превентивне употребе нуклеарног оружја, противник мора бити приватно упозорен кроз одговарајуће војно-техничке канале комуникације, али и јавно, да ће уследити други талас нуклеарних удара, и то по европским земљама. Уколико Американци могу да забораве и жртвују своје савезнике настављајући агресију – како то наши поједини стручњаци сматрају – онда Вашингтон мора бити упозорен да ће нуклеарни удари уследити по америчким војним базама у Европи, што ће резултовати смрћу десетина хиљада америчких војника. Американци, који су разместили своје базе широм света, драстично су рањивији у овом смислу од нас. И морају да схвате да смо ми тога свесни. Такви удари би требали, званично или незванично, да постану део наше доктрине нуклеарног одвраћања и буђења како би се изашло на крај са непријатељима који губе разум. Нека евро-елите које су увукле своје земље у НАТО и допустиле му да деградира до нивоа обичног агресора одговарају пред својим народима. Надајмо се и да ће се ти народи пробудити.

Уколико удари – било какви удари – буду изведени на нашој територији или на територији Републике Белорусије, Американци и њихови савезници морају бити свесни чињенице да ће, наравно, ограничени узвратни удари уследити на територији САД и оних земаља које су се усудиле да нападну. Али, како сам већ много пута појаснио, укључујући и претходни чланак, само би неки лудак који седи у Белој кући и мрзи сопствену земљу и војску био вољан да изда такво наређење (што би значило да мрзи и сопствену отаџбину), ризикујући да осуди хипотетичку Филаделфију, Бостон или Лос Анђелес на нуклеарне пламенове како би потврдио блеф „безбедносних гаранција” хипотетичком Познану, Клајпеди, Франкфурту или Букурешту. Надам се и да нема лудака у Паризу и Лондону. Али, шта је њиховим стручњацима када прете масовним нападима против руских оружаних снага? Имајући у виду трајекторију еволуције западних елита, могло би да се деси да на крају заиста видимо такве лудаке за кормилом. Ову трајекторију треба обуздати што пре, док није прекасно, и пре него што човечанство потоне у Трећи светски рат.

Пењање ескалационом лествицом како би се зауставио пожар, који само што није избио, и спречило да се он претвори у светску катастрофу, може се поредити са противпожарним преградама: уколико оне не успеју да зауставе пожар, може бити неопходно подметање контрапожара (мисли се на процедуру којом се контролисаним паљењем мањег пожара на путу већег превентивно уништава гориви материјал, чиме већи пожар нема где да се шири, прим. прев). Ова метафора је сада нарочито прикладна јер пожари дивљају широм света, делимично услед штете коју је нанео неодговорни и зверски савремени капитализам, заснован на неограниченом расту потрошње.

Наравно, паралелно са растом кредибилитета нуклеарног одвраћања и стриктним мерама за јачање безбедности, требало би понудити мирољубиву алтернативу – понудити САД достојанствено решење украјинског питања. Међутим, ово решење мора у потпуности да се поклапа са нашим интересима. Не сме бити непријатељских државних ентитета преосталих у границама данашње Украјине. У супротном, обнова непријатељстава и поделе неминово ће се догађати: за шта смо се онда борили и за шта су наши другови гинули?

Морамо коначно да саставимо и пропагирамо атрактивну руску идеју и руски сан, као и да направимо конкретне напоре за изградњу Велике Евроазије – у којој ће бити места за многе европске државе ако и када се пробуде из глобалистичке „либерално-демократске” утопије, тј. дистопије која их је одвела у ћорсокак. Ширење БРИКС+ би требало да постане основа за модернизацију УН. Још увек нисмо започели све ургентнији пројекат развоја алтернативе савременом глобалистичком западном капитализму који је лишен моралних основа и заснован на неограниченој потрошњи која уништава и човечанство и природу.

Много је хитних и уздижућих мирољубивих задатака. Морамо да почнемо да смишљамо начине за постизање стабилног баланса снаге и слободног, шароликог и мултикултуралног међународног поретка будућности, за сваку државу и сваки народ. Али ту је још хитнији задатак: да се прибегне тврдим мерама, укључујући мере које су предложене и имплициране у овом и претходном чланку, како би се загарантовало да ће таква будућност доћи, уместо да свет буде гурнут у општи рат.

За корак или два, ако и када се уразуме, моћи ћемо да разговарамо о узајамно корисном светском поретку који укључује Запад и није усмерен против њега. За то време, молим се за уразумљење наших противника, како бисмо заједно, уз земље и народе глобалне већине, зауставили исклизнуће ка Трећем светском рату.

 

КРАЈ

 

Сергеј А. Караганов је почасни председник Президијума Савета за спољне и одбрамбене послове

 

Превод: Војислав Гавриловић/Нови Стандард

 

Наслов и опрема текста: Нови Стандард