Сергеј ЦВЕТАЈЕВ: Американци су урадили све што су могли да сачувају и обнове фашизам – Бог ће им судити

Сер Освалд Мозли поздравља
британске нацисте (Фото: GettyImages)

СССР су после Другог светског рата издали и савезници из антихитлеровске коалиције и Немци – колико год то чудно звучало.

Надали смо се да ћемо исказивањем максималне отворености према Великој Британији и САД, као и безграничном хуманошћу поводом питања да ли да се географски назив „Немачка“ брише са лица земље, наићи ако не на добре комшије, онда бар на веома, и заувек, уплашене некадашње пријатеље-непријатеље – покајане, посуте пепелом по глави. И да ће цвркутати.

Али не.

Наравно да не.

Све што су Американци могли да ураде да сачувају и обнове фашизам, одрадили су. Бог ће им судити.

А Европа… Баш она која сад свадљиво кевће, како стигне и … О томе бих посебно. С обзиром на хитност тренутног тренутка.

Прво, одакле је све кренуло.

Није узалуд „бриљантни Француз“ и творац расне теорије, Жозеф Артир де Гобино, у тишини своје канцеларије говорио: „Идеја једнакости је генерално понижавајућа за развијену особу! Сви облици једнакости су подједнако одвратни, а расна једнакост је двоструко одвратна…”

Његово о Словенима нећу овде ни да цитирам.

Гобино је умро 1882. године, али његово дело, као што знате…

Међутим, да ли је био сам?

Велики осуђивач најподлијих порока и друштвених зала Британије, извесни Чарлс Џон Хафам Дикенс, који је са лављом јарошћу бранио несрећну енглеску децу и све друге жртве ондашњих радница, овако је говорио о Индусима у колонијама: „Штета што не могу да будем врховни командант у Индији. Почео бих тако што бих им на њиховом језику објавио да сам на то место постављен уз Божију дозволу да уништим њихов народ, укаљан недавним зверствима (подлаци су се усудили да се побуне против Енглеза!), да их искључим из редова човечанства и збришем са лица земље“.

Умро је 1870. године. Његове идеје су успеле у многим земљама…

А ту је био и Киплинг. Џозеф Радјард. Са својом дивном песмом „Бреме белог човека“.

Носите терет белог човека –

И најбољe своје синове

На тешки труд шаљите

Иза трипут по девет мора;

У службу покореним

Суморним племенима,

На службу полудеци,

А можда ђаволима!

Киплинг ће умрети 1936-те. Још ће имати времена да жестоко осуди сер Мозлија, да прокуне фашизам, да на крају својих дана дође себи. Али, тек на крају. И тек после ломача на којима су гореле и књиге и људи.

Европа, бескрајно похлепна, а вековима је халапљиво прождирала месо својих беспомоћних колонија, вековима је неговала и гајила фашизам као апотеозу „разумне неједнакости“. И дошао јој је главе. Прогутао је Европу.

А онда смо ми, Руси свих народа и племена, морали још једном да заузмемо проклету рупу – Берлин. Руководећи се принципима универзалне једнакости и универзалне одговорности за сопствене поступке.

У међувремену, вратимо се уназад великој Победи 1945. године, у она „благословена“ времена када је поменута Европа једноставно врвила од „Хитлера свих раса“.

Пребројимо их на прсте: у Италији – Дучеов режим као полазиште самог фашизма („стакленик фашистичких идеја“ за извоз); у Аустрији – јединице Хајмвера (Савеза за одбрану отаџбине), режим Долфус-Шушнига који је био директна копија Дучеа, плус аустријска филијала Хитлерове партије; у Мађарској режим регента Хортија који је породио још „дивнији“ режим „Укрштених стрела“ Ференца Салашија; у Шпанији – режим Каудиља Франка и Фаланге Еспанола; у Румунији – режим Кондуктора Антонескуа и „Гвоздене гарде“; у Хрватској – режим Поглавника Павелића и Усташа; у Финаској – Домовински народни покрет на челу са Вихтори Косолом; а у Француској – PPF као потпуна имитација Национал-социјалистичке партије Немачке, а као последица – Вишијевски режим под вођством маршала Петена током периода окупације.

У Белгији – Рексистичка партија коју је предводио Хитлеров миљеник Леон Дегрел; у Холандији – Националсоцијалистички покрет Корнелиса ван Гелкеркена и Антона Адријана Мусерта; у Данској – апсолутна нацистичка DNSAP на челу са Фрицом Клаузеном; у Шведској – читав букет полупартија нацистичког усмерења; у Швајцарској Nationale Front; у Норвешкој – Nasjonal Samling на челу од Видкуном Квислингом; у Словачкој – фашистичка „Глинкина гарда“ са правим борбеним јединицама; у Пољској – режим самог маршала Пилсудског, који је отворено позивао на зближавање са Немачком, плус – Национални радикални блок Пјасецког Фаланга и Коцов Табор националног уједињења; у Литванији – Железни вук председника Сметоне; у Летонији диктатура председника Улманиса; у Естонији – фашистички Савез бораца за слободу, који је сломио (ха-ха) диктатор Пјате (који је био и премијер); у Бугарској – прохитлеровска диктатура краља Бориса III; у Португалу – режим Салазара Estado Novo; у Грчкој – ауторитарни националистички „Режим од 4. августа“ на челу са диктатором (генералом-премијером) Јоанисом Метаксасом; а у Британији – од Киплинга жигосани сер Освалд Мозли са његовом Британском унијом фашиста.

Неки може помислити да је ово клеветање сера Мозлија и да тако нешто у Британији није могуће… Али, историја сведочи да је било могуће.

Сер Мозли се венчао у јесен 1936. године у Немачкој. У Гебелсовој кући. Био је присутан и сам Хитлер, који је младенцима љубазно поклонио своју фотографију. У масивном сребрном оквиру.

Овај монструозно дугачки списак фашистичких режима (и то најповршнији) анамнеза је најтежег тока болести у Европи, мапа метастаза фашизма који је тих страшних година буквално захватио цео континент.

Хитлер није био усамљен – око њега је био масовни пород пакла.

У мају 1945. Немачка је поражена. Хитлер, Гебелс и Химлер су и сами отишли ​​у пакао. Геринг је припремао врат за омчу, али је у ноћи уочи погубљења добио отров (тог дана је била америчка смена у затвору – какав баксузлук), Борман је нестао у непознатом правцу или је погинуо у уличним борбама у Берлину.

Чинило се као да је хидрина глава одсечена, а тело које се грчило у самртним мукама, готово да је докрајчено. Да, изгледало је да јесте готово, али не. Излегле су се нове змије. Широм самозадовољне Европе…

Уосталом, фашизам, неофашизам, теорија мерења лобања, учење о унтерменшима су стубови помало сентименталне старице (Европе) у прастарој чипки, густо насељене „најбољим белим људима“…

Штета што Хитлер није стрељан у време Совјетске Баварске Републике – он је тада био изабран за депутата у Војничком савету, али „бели” Немци се ни са ким нису цифрали: у Минхену је 5. маја 1919. у Ноћи дугих ножева била права баханалија.

Хитлера је тада спасао Ернст Рем, који је предводио казнене одреде. То чудесно спасавање и касније дугогодишње пријатељство нису спречили Фирера немачке нације да се обрачуна са Ремом и његовим јуришницима – 1. јула 1934. Рем је стрељан по Хитлеровом личном наређењу.

Али, чак и да су Хитлера тада убили – зар му не би била нађена замена међу „најдостојнијим синовима“ паневропског братства?