Семјон Розбаум: ВАТРЕНО СРЦЕ И СЕДА МУДРОСТ

Данас сам присуствовао фантастичном предавању Фјодора Двињатина о роману „Рат и мир“. Наравно, пре или касније, морала је да се покрене расправа о Толстојевим идејама.

Признајем да немам илузија о Толстоју-филозофу: Иван Иљин је, по мом мишљењу, у праву кад пише да је Толстојева филозофија, углавном, резоновање великог уметника. Наравно, постоје истраживачи који пишу да је Толстојева етика фундаментална, да је можда алтернатива Аристотеловој етици, али, будимо искрени, Толстој мислилац не изазива у нама осећај неке врсте филозофског увида. Литература углавном није толико ствар филозофске дубине колико дубине уметничке, приповедног облачења идеје која је понекад елементарна у магични плашт слике.

И Толстој је заиста уметнички дубок. Достојевски је такође дубок, али њихова дубина – не у смислу метра, већ у смислу квалитета – веома је различита. Достојевски је портретиста човека суоченог са трансценденталним, у стању које, највероватније, не доживљава свако; његови ликови нису свакодневни (мислим, наравно, првенствено на централне ликове, и то не на све). Он се, прелазећи на уобичајени језик, не може назвати писцем стварног живота. Толстој, међутим, приказује стварни живот са невероватно осетљивим, сензуалним доживљајем и искуством истог; његови ликови су више него стварни, они су свеприсутни.

Написао сам: осетљива чулна перцепција. Да! Она стиже скоро до тачке опијености телесним и чулним, апсолутно природним. Али у неком тренутку код Толстоја, ова природна и витална особина почиње да се потискује све већим морализовањем и „идејама“ које многи толико воле. Појављује се нека врста клатна, које се љуља између два пола његовог дела. Резоновање нараста, али „живи живот“ повремено пробија: то укључује застрашујућу моћ музике у „Кројцеровој сонати“ и излуђујуће, пожудно опијајуће шуштање женске одеће у „Оцу Сергију“. И немојте помислити да пишем о некој деградацији његове прозе; једноставно примећујем нови, снажан тренд у његовом касном раду.

Можда се, уз мало поједностављења, овај проблем може описати на следећи начин: након „арзамаског ужаса“, eрос у Толстојевом делу постепено почиње да уступа место танатосу.

Али зашто се то дешава? Остављајући по страни мистични и симболички значај „арзамаског ужаса“, могло би се претпоставити да је делимично криво старење. Ватрени гроф улази у време кад његово ватрено срце мора да уступи место седој мудрости. Осећања и жеље бледе у позадини, жар тела се расипа. Не тражите у овим мојим речима никаква невиђена или бестидна открића, али вреди признати известан степен деликатности. И опет – то је само једна од претпоставки.

Али шта је овде занимљиво? Још један велики руски певач сензуалног, Иван Буњин (можда најбољи од оних који су у руској прози говорили о љубави), упркос старости, до краја живота није изгубио суптилност, оштрину и снагу своје емоционалне визије – и у последњим годинама написао је бриљантну причу „Чисти понедељак“, у којој историја једне, како би рекли, неостварене жеље одједном достиже други, метафизички ниво. Топоними, имена и други детаљи у њој распоређени су на такав начин да ова обична прича у свом финалу стаје у низ житија душеспаситеља Земље Руске.

Али, срећом, Буњин се код нас не доживљава као филозоф; јавност то компензује Толстојем и Достојевским, чија су широка, пророчка рамена тако погодна за писање глобалних истина и компаративних студија.

(Телеграм канал С. Розбаума; превео Ж. Никчевић)