Семјон Розбаум: ПОПОДНЕВНИ УЖАС

Читаш причу о двоје обичних, симпатичних старих људи, пуну свакодневних, а посебно кулинарских детаља, комичну, а опет тужну, а у последњем делу изненада наилазиш на опис како, усред отвореног поља, по ведром, светлом дану, чујеш некога како те дозива… И од огромног страха изненада трчиш, покушавајући да у свој овој преплављујућој ведрини мирног, топлог поподнева, у којем је чак и ветар тих, пронађеш барем једног човека.

Ова скица је заснована на Гогољевим „Старовременским спахијама“. Какав опипљив контраст у причи између слике очаравајућег кутка старог света, у којој је једна од тема љубав као навика скромних људи, и изненадне појаве овог поподневног ужаса. Ако је смрт Пулхерије Ивановне због њене мачке трагикомичан развој сујеверја, онда каснија смрт њеног мужа подиже причу на сасвим други ниво. Али кулминација овог новог нивоа је приповедачева ванзаплетна дигресија о непознатом позиву. „Обични људи то објашњавају говорећи да душа чезне за човеком и дозива је“, након чега наратор признаје да је то често чуо као дете. Али који је разлог овог зова у ​​детињству, кад се чини да душа још нема за чим да чезне? То га чини још страшнијим.

И како мајсторски, у само два пасуса, преплићући ову слику „пустиње срца“ и глас у подневној тишини, Гогољ цело своје дело преокреће наглавачке.

(Телеграм канал С. Розбаума; превео Ж. Никчевић)