СЕДАМСТО ТИСУЋА СВЕДОЧИЋЕ ЖРТВИ: СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И „НАШИ“ РЕВИЗИОНИСТИ
Владимир Димитријевић
ПИСМО ЗА РАЗМИШЉАЊЕ
Пише ми пријатељ: “Мислим да би ми требали да поставимо три питања директору Музеја жртава геноцида, као и председнику савета Музеја:
- Да ли ће се огласити у погледу навода Џерузалем Поста да геноцида над Србима у НДХ није било?
- Да ли они деле то мишљење?
- Уколико се не огласе, да ли то значе да и они мисле да геноцида над Србима у НДХ није било, и да последично нема разлога за постојање Музеја жртава геноцида (ако га није било, не може бити ни музеј посвећен геноциду)?“
И ја се слажем са тим питањима. Док одговор на њих не стигне, читам Службу новомученицима српским, коју је написао Свети владика Николај. Чини ми се да је он пуноту истине знао боље и од директора и од председника управног одбора Музеја жртава геноцида у Београду.
О ПАМЋЕЊУ ЖРТВЕ И МУЧЕНИШТВУ
Жртва утемељује заједницу. Античка трагедија била је, како је доказао наш историософ др Жарко Видовић, ода у славу жртве која је утемељила заједницу. И Есхил и Софокле били су свештеници који су такве оде умели да спевају (сетимо се само Есхилове трилогије „Прометеј ватроноша – Оковани Прометеј – Ослобођени Промотеј“. Извођена је у оквиру празника у току кога је Прометеј слављен као доносилац ватре и пријатељ људи.) Живот Православне Цркве је у свагдашњем оприсутњењу Голготске Жртве Христове у Светој Литургији. Жртвом Христовом се спасава и небо и земља и преисподња.
И српска историја почива на жртвеним главама – од Св. Јована Владимира и Св. кнеза Лазара до Карађорђа и ђенерала Драже Михаиловића. Без Жртве коју заједница памти, иста се расипа у прах и пепео на ветрометинама историје.
Распамећивање Срба у XX веку спроведено је кроз заборављање српских жртава и свесно потискивање њиховог значаја. После Првог светског рата, српске жртве су објашњаване као жртве које су дале животе за Југославију. Док су аустроугарски официри примани у војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, иако су се борили против Срба на Дрини и другде, палили, убијали и пљачкали у својим „вражијим дивизијама“, ратни војни инвалиди верни дому Карађорђевом и Отаџбини просили су на улицама, гладни и незбринути.
Војска разграђене самосвести срамно се срушила у данима априлске издаје 1941, да би аустроугарски официри Хрвати отишли у редове домобрана и усташа, немачких савезника, а Срби у ропство Вермахта. А после Другог светског рата, ужас је био још већи: жртве усташа, убијене зато што су Срби православне вере, претворили су се у „жртве фашистичког терора“. Јаме у које су бацани биле су забетониране. Јасеновац је срушен до темеља, да би се у долини крај Саве подигао бетонски цвет комунистичког архитекте Богдана Богдановића. Уместо да логорски комплекс остане очуван попут Аушвица и Дахауа, све је прикривено, а ископавања жртава нису дозвољена. Људи су лишени имена и презимена, порекнуто им је порекло – сва у име „братства и јединства“. Ова комунистичка девиктимизација Срба наставила се у ратовима с краја XX века на просторима бивше Југославије. Срби су стално приказивани као злочинци, а њихова страдања у светском рату порицана су. САД су сарађивале са Хрватима у том порицању.
Свети Николај Жички, светлоумни православни богослов и истински српски родољуб, знао је да је кључ будућности његовог народа управо у памћењу жртвеног служења Богу и роду оних који су од римокатоличке јереси пострадали у доба усташке страховладе. Они нису били жртве политичких прогона, него су убијени због исповедања истине Христове; зато су они мученици, то јест сведоци Цркве Божје.
ПРАВОСЛАВНО УЧЕЊЕ О МУЧЕНИШТВУ
У свом тексту о мученицима, свештеник Павле Флоренски се пита шта вернику, који није непосредно доживео Свету Тајну Цркве у њеној дубини – кроз созерцање! – гарантује да се Света Тајна заиста обавља; и одмах одговара: „Јамство постојања Тајне може бити само сведочанство неког сведока /…/ Овај појам сведочења једна је од темељних појмова философије хришћанства“.
Речи из семантичког гнезда „мартириа“ (сведочанство) у Новом Завету срећу се 174 пута (!) Од укупног броја речи које се у Новом Завету користе то је 1,38%; код Хомера такве речи се користе свега у 0,0037%, код Платона 0,102%, код Аристотела 0,018. Ови појмови су у индоевропским преводима новог Завета увек, у складу са контекстом, превођен на два начина – као сведочење и као мучеништво; „мартир“ је сведок мученик.
То јест, по Флоренском, „мартир“ у хришћанском смислу није просто сведок истине, као што није просто ни страдални за истину, већ је „такав сведок који сведочи својим страдањима, и такав страдалник, чија добровољна страдања проистичу из самог садржаја његовог сведочења: та страдања оваплоћују објављену истину, објављена истина остварује се у тим страдањима“.
Мучеништво је, од почетка, било мера и провера црквене вере. Као што у паганству није било мученика за паганизам, тако је Хришћанство без мученика незамисливо. Појам мучеништва проширио се на девство, монаштво и исповедништво; појавило се „бескрвно мучеништво“, а тропар мученицима се пева и приликом рукополагања свештеника и приликом Свете Тајне Венчања – дакле, и свештеничка служба и брачни живот немогући су без ношења мученичког крста на плећима. Брачне круне крунишу предбрачну чистоту, сведоче о човековом, Богом дарованом, царском достојанству, али и указују да је живот супружника страдалништво које води ка Васкрсењу.
МУЧЕНИШТВО КАО СЈАЈ СЕЋАЊА
Флоренски тврди, етимолошки анализирајући појам „мартириа“, да он има везе са „сијањем“, „борењем“ и „сећањем“. По њему: „Сведочење истине јесте сијање. Али да би се сведочила истина, треба се борити, побеђујући таму незнања и лажи: сведок је борац и духовни победник. У борби се пак не само задају, него и примају ударци, и зато се мора страдати, мучити и сустајати, па чак и умрети. /…/ Да, „мартир“ не сведочи своје, не у своје име, не на своју иницијативу. Он се управља истином која објективно стоји пред њим и обавезно од њега захтева подвиг; истином која води у страдање, чак до крви и смрти /…/ Не потврђује крв речи, као њихов спољашњи додатак, већ речи, а после крв; већ је просто крв у којој су речи, крв из које се као пара диже исповедање /…/ Мучеништво је крв која говори о истини“.
Мученик је сведок зато што даје оно најдрагоценије – свој живот! – да би потврдио постојање вишње реалности, која јесте управо то – реалност, а не измислица. Пошто зна да је васкрсење сушта истина и темељ на коме све почива, мученик не може а да се не бори до крви да би посведочио благодат васкрсења која у њему већ обитава. Својом крвљу он запечаћује сведочанство да је видео други свет и да је то једини пут достојан човека каквим га је Бог замислио.
ПРВОМУЧЕНИК ХРИСТОС
Христос је Првомученик – Првосведок, Сведок верни (Откр. 1, 5); Он је „Амин, Сведок верни и истинити“ (Откр. 3, 14) – јер би Очев Домострој без Христовог голготског Амин био неостварен. Апостоли су сведоци јединог Сведока, Који им каже: „Ви сте сведоци овоме“ (Лк. 24, 48) – живота, смрти и васкрсења Његовог; они су Христови сведоци од Јерусалима до краја земље (Д. Ап. 1, 8). Апостоли себе називају сведоцима (Петар је „сведок страдања Христових“ (2. Петр. 5, 1), а Јован, који виде пробадање ребара Христових, посведочи и сведочанство је његово истинито (Јн. 19, 35). Апостоли нису никад доказивали да је Исус из Назарета „историјска личност“, нити су филозофски улазили у „тријадологију“; они сведоче да су чули речи Првосведока Христа о Њему, Оцу и Духу Светом и да су видели Његово страдање и васкрсење. Апостолство је сведочење до крви. Зато умученог од сатаниста, епископа пергамског Антипу Христос назива Својим „верним сведоком“ (Отк. 2, 13).
ОБЛАК СВЕДОКА
Пошто мученици не беже од земље, него стреме Небу, они се наслађују преобиљем небеских откривења и озарења. Свети Стефан види „небеса отворена“ и Христа „одеснују Оца“ (Д. Ап. 7, 56). А Откривење Јованово, које непрестано говори о мученицима убељеним Крвљу Јагњетовом, препуно је и небеских виђења и тајни. Није случајно да су многи познији хришћани, приликом уласка у катакомбе, осећали небески мир и тишину, која радосно чека „пролеће тела“, како васкрсење назива римски апологета Минуције Феликс. Мученици су „облак сведока“ (Јевр. 11, 37-38; 12, 1–2) који су својим присуством у Цркви покренули све, а најпре монаштво – добровољно умртвљење тела ради преображења и душе и тела благодаћу Божјом. Зато је монаштво и настало када је царство римско постало хришћанско – црвена нит сведочења животом нити је могла, нити смела да се прекине. По Флоренском, „подвиг хришћанског живота, какав год он био по својим спољашњим условима, унутарње јесте увек мучеништво, јер представља одвајање себе од овог света у име оног света“. То јест, опет по Флоренском, „свети је сведок и сведочанство, али не због тога што говори, већ зато што он јесте свети /…/“ У „мртвим водама историје“ он је свагда жив, показаујући и доказујући да је живот јачи од смрти.
Пошто је то тако, основни парадокс хришћанства гласи: Црква се радује због оних који су Христу принели своју сведочанску крв! Та крв снажи Цркву, крепи је и доноси јој још чланова, којима постаје јасно да је Васкрсли Богочовек непобедив у историји. Све звери не могу обедити Јагње Божје.
НЕ ОСВЕТА, НЕГО ПАМЋЕЊЕ ЖРТВЕ
Да би један народ опстао као хришћански, он мора да чува литургијски спомен на своје мученике за Христа и правду Његову. О томе је и писао Свети Николај Жички у свом тексту „Најстрашнија инквизиција“, позивајући Србе да се не свете за усташка злодела („Ко се освети, тај се не посвети“), него да подигну храм у славу новомученика јасеновачких и оних у јаме бачених, храм који ће их још више везивати за Небеску Србију. Другу такву поруку, сличну оној из „Најстрашније инквизиције“, пренео је чикашки прота Душан Поповић 27.3.1956. на сахрани Владике Николаја. Она је мање позната, па је, из Поповићеве беседе, наводимо у целини: „Нећемо ми правити злочиначке и кукавичке освете над ничијом нејачи. Срби су увек били и остали Божји народ. И у цркви и пред црквом; и у двору и на дому; и на саборима и у војсци – свугде су Срби били отмени и господствени. Нећемо данашњицом ни сутрашњицом да омаловажимо славну нашу прошлост, и да оскрнавимо част нашег светлог оружја. Нећемо ми у крви освете над Хрватима. Ми нећемо као и они, под фирмом Криста и Хришћанства да прљамо наше чисте и невине руке у крви њихове деце, девојака, жена и стараца. Ми нећемо да се служимо средствима њиховим, јер бисмо били као и они. Али, то не значи да нећемо никакву освету. Поготову према онима који се не кају и не признају грех нечувених злодела у историји света. Ми ћемо им се осветити али овако: Када се, ако Бог да, ослободи наша земља тираније, и када се ми вратимо, подигнућемо једна храм, широк у ширини и висок до неба. Озидаћемо га тамо. Далеко иза Дрине; тамо где су највише злодела починили. Оградићемо га огромним зидом, па ћемо онда са све – четири стране великим словима – ћирилицом – написати овако: „Овај храм подижу Срби у спомен 800.000 најновијих српских мученика: нејаке деце, невиних девица, незаштићених мајки и сестара и оронулих стараца, које на нечувен начин у мукама уморише католици Хрвати, зато што бејаху СРБИ И ПРАВОСЛАВНИ“. Тај храм, како га ја замишљам, биће највећа освета Хрватима, јер ће њих и њихове наследнице вечито опомињати, и гристи им савест за нечувене злочине, које починише над незаштићеним робљем српским“.
То је био завет Владике Николаја.
СЛУЖБА НОВОМУЧЕНИЦИМА
Да ли се то десило?
Није.Такав храм није подигнут. Хрвати су убедили свет (то јест, НАТО „међународну заједницу“, која је ХТЕЛА у то да верује, да би спроводила своје злочине над Србима крајем 20. века) да је Јасеновац био „логорчић“ у коме су страдали извесни „антифашисти“, у незнатном броју. Заборављање својих мученика води заборављању сопственог идентитета. На тај пут смо стали још у време брозоморе, и са њега још нисмо сишли. До када ћемо се тетурати ка понору, верујући да је то прогрес („Напред, па у кречану!“ говорио је Владика Николај), остаје да се види.
Ипак, после Другог светског рата, Свети Николај Жички је решио да трајно овековечи спомен српских жртава пострадалих у Ендехазији, чудовишној творевини кроатокатолицизма. Написао је службу за појање у храмовима, под насловом „ђердан од мерџана“ (корала, нап. В. Д.) / Служба новомученицима српским / Седамсто Тисућа на број пострадалих за веру православну и српско име од усташа у Другом светском рату.“ Први пут је у целини објављена у Сабраним делима Владике Николаја (књига XI), у Дизелдорфу 1978. Послужила је као основа за Службу српским новомученицима која се налази у Србљаку, и поје на Видовдан сваке године, уз службу Светом кнезу Лазару. (Занимљиво је да служба у Србљаку нигде не помиње усташе и Ватикан; да ли је то случајно, или због екуменског мира и помирења, не може се са сигурношћу утврдити.)
СВАКО КО НАС ЈЕ УБИЈАО МИСЛИО ЈЕ ДА БОГУ СЛУЖИ
На вечерњој служби, после појања првог псалма („Блажен муж који не иде на веће безбожничко, и на путу грешничком не стоји“), певају се и стихови вечерњег псалма („Нека се уздигне молитва моја као кâд пред Тобом), а затим Свети Николај Жички призива Господа да би појци могли да Га прослављају што је Србе удостојио да му принесу жртве – не као старозаветне, него „седамсто тисућа хришћанских жртава, / светосавске деце, православних глава“. Између стихира које се певају Свети Николај умеће цитате из Св. Писма Старог и Новог Завета који страдање Срба архетипски ситуирају у свештену историју спасења („Доћи ће време кад ће свак који вас убије мислити да Богу службу врши, глагола Господ /…/ Господе, убијају нас за Тебе сваки дан, поступају с нама као са овцама кланицама /…/ Појте Господу – казујте дела Његова јер Он свети крв, памти је, и не заборавља јауке праведника“, итд.) Свети Николај нас подсећа да су на Христа и Његову Цркву у прошлости мач дизали цареви Ирод, Нерон, Трајан и Диоклецијан, а да су њихови наследници, „ћесари са крстом“, наставили да убијају православне. Тиме нам он јасно ставља до знања да је римски папа непосредни наследник Ирода и Диоклецијана, утолико страшнији уколико се крије иза крста, којим „дође радост целом свету“, како каже једна православна молитва. Јасно је да Велимировић у том смислу само наставља мисао Достојевског, исказану у роману „Идиот“: римокатолицизам је гори од атеизма јер проповеда унакажени, великоинквизиторски лик Христов.
Такође, Николај подсећа на покоље које су папини следбеници чинили у прошлости над људима који другачије мисле: магдебуршки, сицилијски, маск…. над чешким хуситима и Вартоломејску ноћ у Француској. Све је то био само „закуска пред гала вечеру / спремљену од Срба закланих за веру.“
ПРАВА ВЕРА МОРА БИТИ ГОЊЕНА
Господ је прорекао Својим следбеницима да ће их клати мислећи да Богу служе. Основна особина истините Цркве је ГОЊЕНОСТ. Али, начин на који су усташе свирепствовале, превазилази све од памтивека. И сама небеса су се грозила гледајући „шта на земљи човек од човека ради“ – вадећи везаном робљу очи да би их однео свом Поглавнику. Небеска Србија, ужаснута овим злочинима, у исти мах била је и радосна – јер Мученици су јасно сведочили Христа и Његово Царство, због чега ће бити скупа са својим светим прецима у Вишњем Јерусалиму. Дунав, Сава, Драва, Купа, Неретва и Врбас били су прекривени сплавовима лешева – „мртвих тела српских мученика / шта су сада Цркви и украс и дика“. У Дрину су скакале девојке српске да би спасиле своју част не од Турака, већ од „папских крижара“. Свети Николај о њима каже:
Устраши се река, устави таласе,
Дубине раскрили да гробница буде,
Над зеленом Дрином блеснуше голуби.
Девојачке душе! Небо их пољуби.
Крижари су драли српске свештенике, ране њихове посипали сољу, чупали им браде, пљували их у лице, премлаћивали старе владике моткама пре но што су их убили.
Српске мајке одсечених груди, деца распорена ножевима, витезови убијени маљем, жртве које су усташе живе сахраниле прошли су кроз узвишено друго крштење – крштење крвљу – и тако достигли пуно очишћење. Праведна крв спира све грехе и чини да свет прогледа, угледавши Христову истину.
СТРАДАЛЦИ СРПСКИ ИЗ ОБАДВА РАТА
У стихири приликом изношења петохлебнице, Свети Николај описује величину српског хришћанског праштања аустроугарским злочинцима из Првог светског рата, који су скинули ознаке својих „Вражјих дивизија“ и у нову државу ушли као „браћа“, да би своја, још крвавија, злочинства наставили у Другом светском рату:
„Господ свевидећи и небесне силе,
Гледаше са гневом шта нељуди чине;
У првоме рату поднесмо страхоте
Што хришћанско име мраче и срамоте:
покоље латинске у дивном Подрињу,
Злочин и поругу на српску светињу,
Искрижане људе, обешене жене,
И гомиле живих ватром сажеђене.
Ка’но скамењени духом се згрозисмо,
Ал’ рекосмо „браћа!“ и све опростисмо.
Но то беше само предговор грозоти
Што с’ у Другом рату јави у полноти.
Ај, страдалци српски из обадва рата:
Рајска вам се широм отворише врата.“
Крв праведника остала је да вапије са земље Богу, док је небо примило њихове душе, милујући их. Њихов бол ни громови не могу да раскрију – јер је превелики; ни столећа не могу песмом да их довољно прославе. Али, они нису први који су тако пострадали – календар је пун њихових предака. Они су само нова војска хероја Господњих.
Свети Николај Жички опомиње да је боље да се нису ни родили зликовци који су лили невину крв, а себе звали хришћанима.
На православне Србе насрнули су „жустри јеретици“, пуни мржње према истинитој Цркви Христовој. Убијајући невине, они су убијали сопствене душе.
МУЧЕНИШТВО КАО ОСЛОБОЂЕЊЕ
Мученичка смрт је ослобођење од тела, земљи је враћено оно што земљи припада, а сада су страдалници „духови бесмртни у бесмртном царству“. Свети Николај Жички кличе:
Сродници вам чине помене и даће,
Ал сва српска редом поколења знаће,
Знаће ваше муке, славиће вам име,
Кад год зовну Бога, зваће и вас с Њиме.
Праведничка судба је таква: они не примају плату на земљи, али их исти чека на небесима. Њихов је живот, по апостолској речи, скривен са Христом у Богу. А кад се јави Христос, живот њихов, онда ће се и они с њим јавити у непролазној слави.
На јутарњој служби пева се о мученицима одевеним у порфиру сопствене крви, које анђели сабирају, јер су њихове душе скупље од злата, сребра и корала. Телеса српских страдалника слажу се једно на друго, нова на стара, док главачке сатана хвата и стеже у свој обруч.
Подсећајући на реч Христову: „Пустите децу да приђу к Мени, такових је царство Божије“, Свети Николај пореди српску дечицу поклану од усташа са оном децом коју је побио Ирод да би убио Богомладенца у Витлајему. Мученици се крштавају двојако: водом и крвљу, задобијајући тако двоструку славу Царства Божијег.
Истина је непобедива: мачеви се ломе о њена ребра. „Безумни крижари“, ватиканске слуге, то нису схватили; зато ће их у сновима заувек гонити душе њихових жртава.
ШТА ЈЕ СМИСАО СТРАДАЊА
Какав је, дакле, смисао страдања? Ево шта каже Свети Николај:
Нема лепше смрти од смрти за правду,
Ни љубави веће од смрти за ближње,
Мучеништва српска и стара и нова
У Књизи Живота црвена су слова.
Мучеништво је царски пут ка Христу. Наше мучеништво је, каже Владика Николај, уздарје српско васкрслом Сину Богородичином. Тих „седамсто тисућа“ који су живот дали за Христа придружили су се српским витезовима из претходних бојева, бранитељима правде и истине.
Убијање браће је каиновски жиг на челу историје: Ирод је клао децу у Витлејему да би уклонио Христа, мислећи да ће му Христос отети престо; султани су убијали рођену браћу да би сачували престо… Кршћани Хрвати клали си Хришћане Србе да би могли да бл….. без њих и без своје савести. У томе их је подржао сатана, чија је највеће весеље „кад брат коље брата“.
Двадесети век је био век борбе против Истине, од тога је свет потонуо у најцрњу поноћ. Али, у дан Страшног суда, свака лаж ће бити разобличена, и правда ће заувек победити.
Знајући да је, после таквих злочина, тешко избећи освету злочинцима, Свети Николај се моли Богомајци да помогне Србима да се исцеле од горчина и не траже освету, јер „освета је Божја, није наше дело, / помози нам бити Христови свецело“; и још јој каже. „Прослави умрле и утеши живе, / Благослови праве а покарај криве“.
Православна Црква је мајка у црнини која се моли Богу за покој душе своје деце, и подсећа да је Каин због једног убиства остао проклет. Због убијања седамсто хиљада Авеља, њиховим убицама кућа ће остати заувек проклета (како је говорио Енрико Јосиф, они су добили најстрашнију казну: немогућност покајања.)
ПО ЧЕМУ СЕ ВЕРЕ РАЗЛИКУЈУ
Док је Христос, оснивач хришћанства, рекао да је душа вреднија од целога света, римокатолици – усташе спустили су јој вредност испод блата. Но, свако ће примити плату по делима својим: на Суду Христовом поделиће се, на леву и десну страну, проклети и благословени – први ради вечне муке, други ради вечнога живота.
У 5. песми јутарњег канона Свети Николај Жички јасно разликује православну веру од римокатолицизма – по делима. Православна вера је „тешка као савест“ и ником не обећава лак улазак у рај. Без суза, крви и страдања – нема светости. Римокатолицизам је „шарен“ и „гладак“; у њему се тешки греси лако опраштају. Прођеш „троја врата“ на поклоничком путу у Рим или прочиташ пет „розарија“ (бројаница) – и већ ти је опроштено. Свети српски новомученици су се нашли усред сукоба праве и лажне вере и понели трнов венац да би добили венац славе. Као што су некад Свети Ђорђе Кратовац и Свети ђакон Авакум мученички пострадали да би доказали да је права вера Христова јача од вере џихадске, тако су новомученици од усташке руке победили латинску јерес, па им Свети Николај Жички кличе:
Ој, страдалци нови под хумкама влажним, победа је ваша над Хришћанством лажним!
Несрећа праведника Христом постаје срећа у вечности, а срећа безбожника претвара се у вечне муке. „Презирући људске сплетке и мучења“, српски страдалници стигли су у вечност, на рајску гозбу, не задоцнивши нимало.
КО ЋЕ СВЕДОЧИТИ О НАШИМ МУКАМА
У 7. песми на јутрењу Николај наводи примере за ову своју тврдњу: цар Ахав је убијао пророке, и постао поданик цара пакла; фарисеји су пљували Христу у лице, и занавек остали попљувани; Кајафа се служио лажју и преваром, и остао вечно проклињан; Ирод се ругао окованом Христу, да би био од анђела посечен за ручак црвима; Пилат је осудио Христа на смрт, и тиме је римско царство себе осудимо на пропаст; Јуда је продао Христа, па се обесио…
С друге стране је крв мученика, од које беже демони; она је и крст освештала, учинивши га часним. Муке српске сведочиће сва природа и сви предмети злочина: крвави ножеви којима су деци вађене очи биће сведоци, као и гвожђе, и дрво, и стена. Сведочиће Дрина, Босна, Херцеговина, сремски манастири, поља Славоније, Бока, Далмација, Тромеђа, Банија, Лика, деца без родитеља, гробља мученичка…
САЖЕТАК СЛУЖБЕ НОВОМУЧЕНИЦИМА
На крају осме песме на јутрењу, Свети Николај Жички даје сажетак свог сведочења о српском страдању од руке „браће“ Хрвата – усташа верних Ватикану:
Свети новомученици, молте Бога за нас
Под туђим окриљем кретоше усташе,
Од главе до пете оружани тешко,
Те одојчад српску и бабе поклаше,
И то дело своје назваше витешко!
Свети новомученици, молте Бога за нас
Послодавац њихов из пакла се смије,
Такових слугара још имао није.
А за ревност у злу, већ познату свима,
Похвале добише из пакла и Рима.
Свети новомученици молте Бога за нас
Дан ће да објави што ноћ црна крије,
никад грех у мраку без сведока није.
А на Суду Страшном, кад васкрсну мртви,
Седамсто Тисућа сведочиће жртви.
Пресвјетаја Богородице, спаси нас.
Крвљу Твога Сина свак се освећује
Ко се са љубављу њоме причешћује.
Причешћени Срби и своју крв даше,
Отаџбину своју двојно освешташе.
Нек синови знају, и унуци чују,
Земљу своју свету ка’ светињу штују.
Одржи им памет, да се не обрне,
И Србије свету грехом не оскврне.
О Богородице, наша мила Мати,
Под Твоје окриље потомке прихвати.
У деветој песми, уз припев „Свети новомученици, молте Бога за нас“, Николај се обраћа својој напаћеној браћи која су доживела оно што свет није видео од Неронових дана. У блиставој есхатолошкој визији претварања све српске земље у светињу, нови Златоуст сведочи да ће ускоро пшеница бујати из костију новомученика, и да ће је потомци сматрати за свето кољиво; да ће брат брату говорити да не сече дрво, јер је на њему њихов отац посечен за веру; да ће и стене бити свете, јер су на њима мајке српске бешчашћене и убијане; на хумкама ће се молити свештеници, јер су хумкама стотине живих погребених… Од српских цркава, свештеника и народа често су остајале само гомиле белог пепела.
То је свети пепео. И вода и снег бејаху румени од мученичке крви – само образи џелата нису на себи имали румени…
На крају, Свети Николај све позива на велико славословље:
Нек хвале Господа анђели и људи,
Претци и потомци, живи и усопши.
Нека хвале бога поља и ливаде,
Валовите реке и пећине мрачне,
И зелене горе и долине тучне,
Што невином крвљу заливене бише,
Рујном, здравом крвљу српских мученика,
Вредних домаћина и храбрих војника,
Младића и деце и девица милих.
Нека хвале Бога и немуште твари
Господа што целим светом господари
Служба се обраћа и Мајци Божјој:
Наднеси се лицем над постељу болних,
Стави благу руку на чело невољних,
Лице Твоје – светлост у тами страдања,
Рука Твоја – мелем у час умирања –
Најсветлијег лица, најнежније руке,
Мајко над мајкама, ублажи нам муке.
МОЛИТВА СРПСКИМ НОВОМУЧЕНИЦИМА
У молитви српским новомученицима, Владика Николај сведочи да су они избегли фараонски прогон својих мучитеља прошавши кроз море страдања у Обећану земљу вечности; побили су их одступници од истинитог Христа, којима је било допуштено да умуче њихова тела, али не и душе.
Обогативши земаљску Цркву славом, а небеску бројем, они се сада могу молити за спасење своје земаљске браће.
По Светом Предању, које Владика Николај истиче у молитви, мученици имају непосредан приступ Богу и Његовом престолу, власт над људским болестима – да их лече, и власт над злим дусима – да их одгоне. Зато их жички Златоуст преклиње да приступе Богу скупа са Светим Савом и да се моле: да се у Србима занавек одржи сећање на њихово страдање Христа ради; да то сећање Србе учвршћује у вери и поштењу, с колена на колено, до краја историје; да поштују сваку стопу земље где су проливени њихова крв и сузе, где су се чули њихови јауци и вапаји Богу, где су делови њихових тела разбацани и пепео развејан, како неби на себе навукли гнев Божји и Његових угодника.
Обраћајући се Богу, Николај Га моли да Србима отвори духовни вид како би свагда могли да Га гледају пред собом и живе по Његовим заповестима, удостојивши се вечног Царства. Последње речи Николајеве у молитви су вапај који и данас потреса сваког ко га чита:
Господе Боже, дуготрпељиви и многомилостиви, чуј и услиши глас нас грешних. Знамо да је мучеништво твој дар онима који најпре спасаваш и у дворе своје уводиш. Даровао си мучеништво српском народу у обилној мери, ради славе праведних, ради лека грешних, и ради спасења свих. Да разумемо и благодаримо, помози нам, Боже.
Призри же, Господе, на немоћ нашу и не допусти да страдамо преко мере, и да дугим и тешким мучењима не ослаби наша вера и нада у тебе. Људи те прослављају или плачем или песмом. Заустави нам плач и отвори песму, о Христе победоносни. Дуга је ноћ нашег плача, заповеди зори да сване. Сабери нас из туђине одасвуда на свето огњиште наше, да би се, огрејани и обрадовани, распевали у славу Твоју. И ако још имамо грехова неопраних крвљу и сузама, очисти их Ти милошћу Твојом. Помилуј нас и спаси нас, не по заслугама нас грешних него по молитви Пречисте матере Твоје и свих новомученика српских. Амин, Амин и Амин.
ЈЕДНА ОПОМЕНА
Сви знају шта се десило деведесетих година XX века. У својој књизи „Разбијање југословенске државе 1989/1992 – злочин против мира“, др Милан Булајић каже: „Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан – света Столица, Меморандумом државама КЕБС-а 26. новембра 1991; договорено је на састанку папе Јована Павла II са немачким министром Х. Д. Геншером 29. новембра у Ватикану – да се оствари прије католичког Божића 25. децембра 1991“. Одлуку Ватикана здушно су подржале САД и Велика Британије… Све се десило управо онако како је пророковао Свети Николај Жички пред смрт; у запису „Опомена Србима родољубима“:
„Према извештајима из Југославије, Српски народ може се поново наћи пред страшном трагедијом. Сви говоре: нека падне Тито, па ћемо онда лако! А нико нема плана шта ће бити после пада комуниста. Хрвати имају план, инспирисан од папе и подржаван од Италије. Код њих нема странака; они не знају за демократију. Они знају и хоће једно: окупирати Босну и Срем и – Србе о врбе, или поклати или истерати из тих земаља. У моменту пада комунизма (ако Русија не интервенише) Хрватима ће се одмах доставити оружје и сви ће бити наоружани, док ће Срби бити голоруки као и при првом покољу. И усташе и оружје – све чека готово на граници Југославије, у Шпанији и у Аргентини. За 24 сата сва ће Хрватска бити под оружјем и сви гаулајтери на свом месту. Папа ће опет благословити покољ Срба и ућуткати њему наклоњене Англосаксонце.
А шта Срби партијаши мисле? Они мисле да, као и 1918. г. прво расписати изборе па нека народ (јадни, тужни, голоруки српски народ) искаже своју жељу и вољу! И ништа више. У тој једној мисли садржан је план свих српских демократских и полудемократских и левичарских и полулевичарских партија, па чак и националних, четничких и патриотских. Каква фантазија и какво лудило!
Питање је, дакле, не како оборити Тита него шта ће бити после Титовог пада. Ко ће српски народ наоружавати да се брани од вечног и много страшнијег непријатеља. И каква ће се власт одмах установити у српским земљама.“
Тако је говорио Свети Николај Жички.
Нити смо га слушали, нити га слушамо. Зато нам и јесте овако.
Свети владико Николаје, помоли се за нас, да прогледамо, и да видимо куда нас воде путеви далеко од Христа и Светог Саве, да се вратим на пут Истине и Живота. А нарочито те молимо: уразуми оне који умањују број новомученика Христових међу нама, и одричу се њиховог светог заступништва. Да их Господ преблаги уразуми и врати међу словеснике Његове и памтиоце жртава народа српског!
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
УПУТНИЦЕ:
1.https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/%d0%b2%d0%bb%d0%b0%d0%b4%d0%b8%d0%bc%d0%b8%d1%80-%d0%b4%d0%b8%d0%bc%d0%b8%d1%82%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b5%d0%b2%d0%b8%d1%9b-%d0%b2%d0%b8%d0%b4%d0%be%d0%b2%d0%b4%d0%b0%d0%bd%d1%81%d0%ba%d0%b8-%d0%bf/
ЛИТЕРАТУРА
- Владика Николај: Сабрана дела I – VI , Православна црквена општина Линц, Линц, 2001.
- Милан Д. Јанковић: Епископ Николај – живот, мисао и дело I – II, Епархија шабачко-ваљевска, Београд 2002.
- Свети владика охридски и жички Николај, Жича – Краљево 2004.
- Св. Николај Охридски и Жички: О Европи, Петровград 2003.
- Др Милан Булајић: Разбијање југословенске државе 1989/1992 – Злочин против мира, СКЗ, Београд 1994.
- Геноцид у 20. веку на просторима југословенских земаља, Музеј жртава геноцида, Институт за новију историју Србије, Београд 2005.
- У спомен Владике Николаја, Организација српских четника, Чикаго 1956.
