САВРЕМЕНИ СВЕТОГОРСКИ СТАРЦИ: НАМА НА УТЕХУ У ВРЕМЕНА СМУТНА 7 ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
Фото: in4s.net
Много је страшно наше време. Изгледа као даје Бог допустио злу да тријумфује свуда и свагда. Баш зато су нам потребне утехе у времена смутна. А оне, опет и опет, долазе од Бога и људи Његових, какви су светогорски старци. Митрополит Николај ( Хаџиниколау ) о Светој Гори, између осталог, пише:“ До 1968. године, живот на Светој Гори одвијао се у оскудици: зграде су се урушавале, а монаси поодмаклих година окончавали су свој животни век. Чинило се да слава Свете Горе припада прошлости. Када су 1963. г. прослављали хиљадугодишњицу Атоса, неки од званичника на високом положају отворено је рекао: „Извесно је да смо овде дошли да сахранимо Свету Гору”.
Убрзо се, међутим, догодило чудо, и након само пет година Света Гора се више није могла ни препознати. Младих монаха било је далеко више, него старих. Подвижнички живот поново се узвисио. Сасвим је сигурно да је то у великој мери била и заслуга таквих стараца као што је Јосиф Исихаста, који је васпитао мноштво ученика.
Када је 1981. године грчка приступила Европској унији, издвојена су средства за обнову Свете Горе. Ово је спречило да се велики број старих здања претвори у хрпу камења, али је у великој мери нашкодило духу Свете Горе! Свуда су градили путеве, којима су морали довозити грађевински материјал. Бука и прашина нарушавале су самоћу и молитвено расположење. Према налогу Европске уније, на Светој Гори подигнута су здања са одређеним степеном комфора, што је на Атос донело елемент раскоши и удобности, какав је до тада био незамислив. За монахе је ова околност узроковала нова искушења, будући да се монашки живот у сиромаштву сматрао благословом Божијим. У општежитељним манастирима је корист од ове обнове била већа него штета, али је зато отшелнички живот силно пострадао због ових новотарија.
Упркос томе, Света Гора је место непрекидне молитве, која никада не престаје. Овде се у светости појединих монаха и у тајанственим знамењима непрестано пројављује благодат Божија.
Познато је да су се на планинским врховима одигравали сви главни библијски догађаји: човечанство је на Синајској гори добило десет Божијих заповести, на Тавору се догодило Преображење, а на Маслиновој гори – Вазнесење. Света Гора је највиша тачка на земљи.
Ово су четири главна начела атонског начина живота.
Као прво – отшелништво, јер је монашки живот на Атосу превасходно отшелништво и исихазам, тако да су овде чак и типици општежитељних манастира знатно строжи, него у другим местима на планети.
Као друго – самоуправа, јер Светим Атосом не управљају епископи: они би овде могли само да сметају јер је, с једне стране, Света Гора под покровитељством цариградског патријарха, а са друге, што је још важније, Атосом управља Сама Пресвета Богородица.
Као треће – васељенски карактер, јер је Атос васељенска појава на земљи; он није ни руски, ни грчки, није ничији посебно, него све обједињује. Овде постоји и руски манастир – Свети Пантелејмон, и српски – Хиландар, и бугарски – Зограф, а међу 12 скитова два су румунска и, уосталом, међу житељима свих манастира налазе се представници свих националности.
Најзад, као четврто – на Атосу делује закон „авато”, тј. неприступачност за жене; на Свету Гору доспева само оно што је најнеопходније, а будући да жене нису неопходне у монашком животу, њима није допуштен долазак на Атос (тако би требало и одговорити на приговоре жена). Исто тако, сматрам да Атос треба да буде затворен и за телевизију и за радозналце, какав сам и ја некада био.“
Настојаћемо да у наредном периоду објавимо портрете неких од савремених светогорских подвижника, да се види да слуге Божје постоје, и да се моле за нас. Због њихових молитава још смо живи.
Рођен је у селу Гоматију на Халкидикију 1915. Родитељи, Атанасије и Јелена Папуцис, дали су му име Астерије.Био је добро и послушно дете. Свирао је виолину и певао народне песме.
Године 1950. стигао је на Свету Гору, и замонашио се као Јефтимије у манастиру Костамониту. После шест година општежижа, пожелео је пустињачки живот, и открио помисао игуману. Он му је дао послушање да седам дана оде у шуму и сече дрва секиром, али да не једе и не пије. Овај је то издржао, и добио благослов да оде на Виглу, међу пустињаке, где му је духовник постао старац Варлаам, из келије Светих Варлаама и Јоасафа. Монах Јефтимије је говорио да његов духовник сија на целој Светој Гори, и плакао је од умилења говорећи о њему.
Монах Јефтимије је био велики подвижник. Држао је такозвани двоструки девети час – јео је једном у два дана, у три поподне, тањир хране без уља. Углавном је за исхрану користио суварке и воће. Творио је умно – срдачну молитву, и непрестано велике метаније. За свога духовника, који је био стар и немоћан, ловио је рибу. Бавио се, али не превише, рукодељем – правио је дрвене кашике.
Бог му је дао благодат покајног плача: једном је отишао у оближњи румунски скит на Свету Литургију, и монах – типикар је хтео да га замоли да дође за певницу. Кад је видео да се монах Јефтимије скоро гуши од покајног плача, није му пришао, да га не узнемири.
Поред кућице у којој је живео са старцем Варлаамом, ради тиховања, монах Јефтимије је себи направио келијицу, у којој се ноћу молио и творио метаније. Заспао би седећи на једном камену, па се будио и настављао.
Једне суботе, док се на бројанице молио свима светима, угледао је Светог архистратига Михиала онаквог каквим је насликан у припрати храма Велике Лавре – са мачем и у мантији. Када је то испричао свом духовнику, овај се много пута прекрстио и заблагодарио Богу.
Једном је старац Јефтимије Светом Пајсију Светогорцу открио да је имао виђење Нестворене Светлости Господње, а старац Пајсије је, ради духовне користи, то испричао младом монаху који је студирао Богословски факултет. Овај је дошао да га пропитује – да ли је могуће да је у току читаве седмице сазирао Божанску светлост. Монах Јефтимије је рекао:“Да, наравно. То је било по послушању. Посвађао сам се својим духовником, и он ми је, као епитимију, наложио да читаву седмицу сазирем Божанску светлост.“ Тако је „откачио“ радозналца, и одбранио своје смирење.
Подвиге је узимао неуобичајне. Једном седам дана ништа није окусио, па је неком рекао да је био на ивици смрти. Није знао откуда му течност у организму.
Ишао је на службе у манастир Филотеј, који је био идиоритмијски. Једном је, правећи се јуродив, када су дељени прехрамбени производи за братију, дошао испред свих, и тражио најлепше – конзерве са лигњама, сир и остало. Хтео је да се код свих створи утисак да је неуздржљив и самовољан. Све што је ставио у торбу, поделио је старим и убогим монасима, који нису имали од чега да живе.
Једном је био на бденију у Великој Лаври. У зид поред стасидије је ставио лопатицу и на њу окачио бројаницу са триста куглица. Кад повуче куглицу, лопатица затрепери и направи буку. Један монах из манастирске управе му је пришао да стави примедбу, а монах Јефтмије га је ошамарио.
Други пут је отишао у неку келију на славу. После службе, наредио је старцу келије да му у врећу натрпа што више потрепштина, да му да мулу да натовари врећу и монаха који ће мулу водити на узди.
Када се обалама Вигле приближио неки брод са женама, монах Јефтимије га је гађао камењем, док брод није отпловио даље.
У једно братство дао је прилог да се моле за његове родитеље, и помињу их на четрдесет Светих Литургија, а затим је дошао да тражи да му врате паре, јер је родитеље видео у аду.
Био је најскромнији. Мантија му је била толико искрпљена да је нико не би ни на страшило у њиви ставио, а од новца је имао двеста драхми и два – три златника, да би могао да удели милостињу ако неки просјак међу монасима сврати у његову малу, али чисту и уредну, келију. Оставио је свако рукодеље и бавио се само молитвеним подвигом.
Када је долазио да се причести у Велику Лавру, монаси су га снабдевали потрепштинама. Није хтео да то буде бесплатно, па је послуживао у трпезарији манастира, веома вешто и умешно. Није примао поклоне – једном му је једна побожна жена из његовог места рођења, која се касније замонашила, послала котарицу са даровима, али ју је он вратио назад. Преко пола века није отишао у Кареју, мада је некад одлазио тамо у храм и дивно појао.
Једном је попио чашу вина за трпезом у манастиру Светог Павла, и после тога је видео ђавола. Решио је да никад више не окуси вино, и тога се држао до краја.
Много пута је своју рођену браћу звао да му дођу, да их посаветује о спасењу душе, али не хтедоше. Онда им је написао да похитају јер ће он ускоро умрети, и да ће дукате, које је скупио, узети Велика Лавра. Већ сутрадан браћа су била код њега на Вигли. Кад су видели у каквој беди живи, схватили су да их је преварио. Један од браће је рекао:“Код њега нема ни флаше вина, само они суварци“.
Многи млади монаси су хтели да живе с њим, али их је он проверавао тешким подвизима и искушењима, тако да нико није остајао. Старац Пајсије је говорио да је Јефтимије лекар који даје прејаке лекове – кога не убију, тај ће сигурно оздравити.
Један јеромонах је дошао и питао га да остане. Отац Јефтимије му је дао послушање да залије дрвеће. Овај је то учинио, и чекао да се постави трпеза па да једу. Трпезе није било. „Шта да радим, да идем?“, питао је. „Па иди“, рекао му је „негостољубиви“ подвижник.
Сам старац је лети радио много без воде и хране, да би се тешко подвизавао.
Један јеромонах му је писао писмо изјављујући жељу да дође и живи с њим. Он му је учтиво одговорио о строгом начину живота који се у његовој келији води, и да до тада није примао никога – а сад, ако је воља Господња, нека дође. И овај одустане.
Подвизи су се настављали. Године 1985, он је Петровски пост, који је трајао читавих месец дана, држао тако што је јео једном у два дана, у три поподне.
Када је дошао код њега младић који је хтео да се замонаши, монах Јефтимије га је примио. Младић је био запањен његовим подвизима – старац од преко седамдсесет година правио је, чинило се, бескрајно много метанија, као добро тренирани спортиста. Био је Велики Пост, и он је користио лупу даби читао из богослужбених књига.
После службе, послужио га је најбољим што има – пасуљем на води, суварцима умоченим у воду и са две врсте маслина. Маслине је хвалио на сав глас, иако су биле горке. У скромној кухињици земљаног пода, младић је јео слађе него у хотелу са пет звездица. Све је било зачињено благодаћу и подвигом старца.
Затим је старац дао дивне духовне савете младићу, који је у њему видео детињу чистоту, и као да је дошао из неког другог доба. Био је ганут старчевим гостољубљем, и послао му је писмо са захвалношћу, ставивши унутра коверат и марке да би му отац Јефтимије одговорио. Међутим, он му је, да се држи свог правила о нестицању, коверат и марке вратио.
Године су пролазиле, и он је слабио. Причао је како понекад једе и два пута дневно ( то је било само у Светлој семици ). Све теже је одлазио у Велику лавру и румунски скит на Литургију. На крају су га пребацили у Лавру да га негују.
Оглувео је, па је писма потписивао као „глуваћ Јевтимије“. Одбио је да оде у свет на операцију, па је ослепео. И ногу је сломио, и није хтео да напусти Свету Гору.
Када је имао 86 година ( било је то 2001), кријући од монаха који га је опслуживао, три дана је постио без хране и воде, а да би га обмануо, говорио:“Е мој брате, више не може да се пости као некад – сасвим сам оронуо“. У понедељак прве седмице Великог поста, док је стајао у Тројичкој припрати у Лаври, чуо је ђавола који сазива дружину:“Сви на окуп! Почиње рат“.
Док је лежао у постељи, многи су му долазили по савет. Говорио је:“Суштина је у посту. Одатле се рађа и молитва и послушање и бдење. Кад човек пости, ум се снажи и побеђује помисли. У њему се чује:“Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Прекаљени човек се не боји да пости до деветог часа. Ипак, ако једе једном дневно, после вечерње, не сме да седи беспослен, мора да ради. Ако пости по два дана и дуже, може и да не ради. Монах не сме да буде многобрижник. Треба да се усредсреди на оно главно, и око тога да се стара. Шта год да ради у таквом расположењу, има плода. Монах многобрижан упада у заборав и незнање, који личе на мокар сунђер, што му у уму брише речи што их је прочитао у духовним књигама и чуо у душекорисним разговорима. Многи из општежића оду у пустињу, али не због подвига, него да би живели како им се ћефне. Послушници имају шест обавеза, како и пише у нашем светогорском правилу: под један – да не скривају помисли, него да их исповедају; под два – на воле старце целосно и нелицемерно, а не притворно; под три – да имају поверење према њима као према Христу; под четири – да буду истинољубиви и у речима и у делима; под пет – да сасвим одсеку не само своју вољу, него и своје мудријашење; под шест – да се не противе својим игуманима и старешинама у свему што они заповедају у складу са заповестима Божјим, јер је противуречење, како каже Свети Василије Велики, знак тврдоглавости и непослушности.“
Једном младићу, који је стремио да буде монах, а био на одслужењу војног рока, саветовао је да не једе пре три поподне ( девети час ), чак ни да не узима нафору. Мислио је да, благодаћу Божјом, сви могу као он.
И у деведесетој години, слеп и глув, држао је пост. На уљу је јео само уторком, суботом и недељом. Непрестано је окретао бројанице, и корио себе да, иако се молио за сав свет, у њему није било довољно плача којим би молитву пропратио.
Када су му рекли да је владика у некој епархији уклонио све канонске сметње за рукоположење, то га је, као ревнитеља, много погодило, па је рекао да би таквог требало стрељати.
Док је био у болници, снашло га је искушење: осудио је неке од братије који се нису лепо понели према њему. То га је лишило благодати, и извесно време је био у очајању. Шест месеци се мучио, а онда су оци, који су знали старчеву муку, довели монахе на које је био расрђен, и они су се искрено помирили. После тога, у срце монаха Јефтимија вратили су се мир и молитва. Растао се мирно са свима, и упокојио 9. јула 2004. године.
