САВО ШТРБАЦ: „Олуја“ и европска правда

ЕВРОПСКИ суд за људска права почетком јула ове године пресудио је да Хрватска није повредила право на живот Јосипу и Пави Обајдину, јер је у потпуности истражила све околности убиства њихових блиских рођака у околици Вељуна на Кордуну у августу 1995. у данима након акције „Олуја“ – известила је канцеларија хрватске заступнице пред судом у Стразбуру, а пренели су скоро сви медији у региону.

Заинтригирани временом и местом догађаја, претпостављајући да се ради о српским жртвама, иако на први поглед на то нису упућивала имена тужитеља, потражили смо пресуду на веб-страници на енглеском језику, где су имена жртава наведена под иницијалима М. В. и Г. О. и упоредили их са „Веритасовом“ евиденцијом жртава и ево што смо дознали:

Жртве су Марија Вујчић (1943) и њена ћерка Гордана Обајдин (1963) из Слуња. Њихову смрт је нама пријавио Милан, Маријин супруг и Горданин отац, који је у „Олуји“ био заробљен и помилован крајем 1995. године. Није одмах, као већина амнестираних заробљеника, из затвора дошао у Србију, где је избегао његов син Предраг, већ је отишао у Слуњ да провери што му је са супругом, ћерком и унуком Јосипом.

Нашао је гробове супруге и кћерке на католичком гробљу у Слуњу, а до унука није ни могао, пошто се налазио код оца Паве, иначе Хрвата, који је у току рата напустио супругу и десетогодишњег сина (остали на српској страни) и прешао код својих у оближњи Карловац, где је наставио да ради као хрватски полицајац. Милан је био уверен да је управо његов зет Паве организовао убиство своје супруге и таште како би се дочепао сина Јосипа. Колико га је то погодило, види се и по томе што је ћерку пријавио под девојачким презименом Вујчић, што нам је и отежавало идентификацију жртава из пресуде Европског суда.

А из пресуде дознајемо и Јосипову причу, коју је више пута понављао пред хрватским органима гоњења: Почетак „Олује“ дочекао је у стану у Слуњу са мајком и тешко болесном баком. Првог дана напада, ујак их је све троје одвезао у село Вељун, где су имали кућу, и затим отишао на положај.

Већ други дан по њиховом доласку, у село је ушла хрватска војска, која им је предложила да на кућу ставе белу заставу и да их неће нико дирати, што су и урадили. Сутрадан око поднева отишао је на пункт хрватске војске, који је од његове куће био удаљен око километар и по, и док је с њима причао, чули су се пуцњи из правца његове куће, али ни он ни војници на њих нису обратили посебну пажњу.

Пола сата касније дошао је кући и баку и мајку затекао мртве. Одмах је отрчао до оног пункта и војницима испричао што је видио. Њега су војници одвели у Слуњ, где га је чекао отац Паве, с којим од тада и живи.

Желећи да дознам зашто Милан и Предраг, заједно са Павом и Јосипом, нису поднели тужбу Стразбуру, позвао сам телефонски број у Апатину који је Милан оставио у „Веритасу“ још 1996, када је и пријављивио смрт супруге и ћерке. Јавила нам се једна љубазна госпођа, од које смо сазнали да су Милан и Предраг одавно отишли у Холандију, одакле се Милан пре неколико година вратио у родно село, где је и умро пре две године. За Предрага каже да је ожењен и да и даље живи у Холандији, али да већ дуже време нису у контакту.

У поменутој пресуди Европски суд констатује да је полиција испитала све познате и доступне сведоке (цивилне и војне), да је надлежно Државно правобранилаштво прикупило податке о свим војним јединицама које су се у критично време налазиле на подручју Вељуна, идентификовали њихове команданте и неке од припадника, испитали већину њих, али починиоце нису открили.

Упркос томе, иако је резултат изостао, средства које су тела кривичног прогона предузела у овом случају нису била неодговарајућа, те су одговарала конвенцијским стандардима, па је суд закључио да у том случају није дошло до повреде права на живот гарантованог Конвенцијом за заштиту људских права и темељних слобода.

Овакав закључак Европског суда је крајње циничан и дубоко неправедан, барем према сину и унуку жртава.

Код неспорних чињеница да је у селу пре убиства успостављен пункт хрватске војске, да су Марија и Гордана на њихов предлог на својој кући истакле белу заставу, да се убиство десило усред дана док је Јосип разговарао са војницима на пункту, одакле су се јасно чули и пуцњи, да је убрзо по убиству случај пријављен хрватској војсци, као и да је његов отац Паве у време усмрћења био у оближњем Слуњу као полицајац, те да се убице наводно нису могле открити, ако не поименце онда барем као припадници неке војске, није ништа друго него атак на здраву памет. У оваквој ситуацији, убице нису могле бити откривене само ако је неко желео да се не открију.

За разлику од седмочланог већа Европског суда, које је донело овакву „мудру одлуку“, Милан је очито знао ко није желео да се убице открију.