ДАРКО ТАНАСКОВИЋ: Сан о Османском царству неће нестати након Ердогана

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Anadolu Agency/Getty Images

Илузија је да ће нека „умерена” турска влада одступити од неоосманизма, ендемске константе турског менталитета и целокупног државно-националног наступања
Намера ми је била да наставим у последњем коментару започето размишљање поводом панике изазване међу комшијама на бившем југословенском простору помињањем „српског света“, који настоји да се културно и духовно чвршће изнутра повеже, односно да, у светлу једне опаске загребачког универзитетског професора филозофије Лина Вељака, преиспитам одрживост жилаве мантре о идеји „Велике Србије“.

У међувремену се, мађутим, наметнула једна друга тема ширег значаја, а са претходном посредно и типолошки повезана – тема стварања „турског царства“.

Лансирање ове синтагме у орбиту јавног политичког говора дугујемо јерменском премијеру Николу Пашињану који је упозорио Европу да може, као у XВИ и XВИИ веку, поново очекивати Турску под Бечом, ако њена улога у сукобима који букте у Нагорном Карабаху не буде исправно вреднована и не буде добила адекватан одговор.

Јерменија је, по његовим речима, сада „линија фронта цивилизације“, јер су „Јермени на јужном Кавказу последња препрека за експанзију Турске на север, југоисток и исток. Спољна политика Турске превазилази јужни Кавказ. Погледајмо акције Турске у Средоземљу, Либији, на Блиском истоку, у Ираку и Сирији, што „показује империјалистички карактер политике Турске чије су акције усмерене на обнављање Турског царства“, закључио је Пашињан своје драматично обраћање „савести света“, а пре свега Европе, односно Запада.

Наравно, он се у више наврата обратио и Русији, са којом је Јерменија у Организацији Договора о колективној безбедности (ОДКБ), наговестивши да би Москва могла директно војно да интервенише и заштити Нагорни Карабах од „азербејџанске агресије“, што је из више међународноправних, реалполитичких и интересних разлога мало вероватно, а у свему није без утицаја ни чињеница да је од свог избора за премијера Пашињан испољио наглашену склоност релативизовању привилегованог партнерства са Русијом, некоординисања корака у спољној политици са Москвом и тражења симпатија на Западу.

Јерусалим као турски град
Занимљивија и индикативнија, а изгледа засад и активнија од руске свакако је улога Турске у обновљеним непријатељствима између одавно завађених кавкаских суседа.

Председник Ердоган је одмах по избијању сукоба дуж границе између Азербејџана и Нагорног Карабаха, коју Азербејџан не признаје, а Јермени је сматрају државном међом, без задршке пружио снажну подршку својој браћи по вери и отворено исказао наду да ће Азербејџан успети да силом ослободи своје „окупиране територије“. При томе се, као и обично, није обазирао на замерке из међународне заједнице, а неким критичарима (нпр. француском председнику Макрону) је, у свом маниру, чак и реско одбрусио.

Упркос свим демантијима из Бакуа, нема никакве сумње да Анкара и логистички подржава азербејџански војни напор, као и да на нови фронт пребацује професионалне џихадисте које је претходно штитила у Сирији, а затим употребила у Либији.

У међувремену, док се азербејџанска армија успешно користи израелским оружјем, па је Јереван демонстративно повукао свог амбасадора из Тел Авива, „султан“ Ердоган је запањио свет још једном доследно неоосманистичком тврдњом о Јерусалиму. Обраћајући се пре неколико дана посланицима Велике народне скупштине (Парламента), председник Турске се позвао на кредите вишевековне владавине Османског царства Јерусалимом, тачније, како је навео од 1517. до 1917. године.

У том граду, који смо морали да напустимо у сузама током Првом светског рата, још увек се могу видети трагови османског отпора. Тако да је Јерусалим наш град“, поентирао је Ердоган. Овакво својатање града светог трима једнобожачким религијама, а који Јевреји доживљавају као вечни темељ свог духовног и националног идентитета, није могло да остане без одговора. Уследиле су гневне реакције у израелској и широј светској јавности, али се Ердоган због тога није претерано узрујао.

Није ли он, уосталом, већ 2011. године тврдио да је његова победа на изборима у Турској истовремено победа и за многе друге са мапе неоосманистичке „географске дубине“: „Верујте ми, Сарајево је једнако добило као и Истанбул, Бејрут је добио колико и Измир, Дамаск као и Анкара, Рамала, Наблус, Џенин, Западна обала, Јерусалим као Дијарбакир“. Тврдио је да је Косово Турска и да је Турска Косово, да у Либији његова држава има обавезе старања о поретку, наслеђене од Османлија…

Нису ли столећа османске власти, током којих је Аја Софија била џамија, изношена као главни аргумент у прилог легалности и легитимности њеног враћања у тај статус.

Дела, а не (само) речи
Речи, речи, само речи… умириваће вас многи (наводни) геополитички рационалисти и хладно објективни аналитичари светских збивања, сматрајући да не треба придавати већи значај оваквим и сличним изјавама човека који одавно управља судбином Турске, а желео би и да одређује ток збивања у знатно пространијем регионалном опсегу.

Поучавају нас, такође, да се он великим делом обраћа сопственом јавном мњењу, тежећи да побољша свој донекле пољуљани рејтинг и да скрене пажњу са економких тешкоћа, са којима се Турска у новије време суочава.

Тачно је и једно и друго. Неће бомбастичне изјаве саме по себи променити односе снага и конфигурацију политичке географије земаља на чије се градове односе Ердоганова вербална посезања, а сасвим је сигурно и да се он у многим приликама срачунато више обраћа својим грађанима и потенцијалним бирачима него иностраним чиниоцима.

Јерменског премијера нису, међутим, Ердоганове изјаве навеле да упозоравајуће проговори о обнављању „Турског царства“, већ дела, односно улога Анкаре у једном брутално стварном и разорном рату, што доказује да се неоосманистичка доктрина не реализује само изјавама, дипломатским, економским и културним средствима тзв. „меке моћи“, већ, посредно или непосредно, кад се за то стекну услови, и другим, жешћим аргументима.

На доследно и активно неодступање од неоосманистичке визије положаја, улоге и утицајности Турске на (макро)регионалном и глобалном плану – недавно је синтетички указао и израелски политиколог Ефраим Инбар: „Турска тежи регионалној хегемонији , нарушавајући постојећи политички поредак на Блиском истоку и у Источном Средоземљу. Турска веома активно делује у свим муслиманским земљама, стремећи лидерској улози. Успоставила је војно присуство у Ираку, Сирији, Заливу (у Катару) и у Сомалији. Одскора угрожава суверенитет Грчке у Егејском Мору и у Источном Средоземљу (проглашавајући ‘границу’ ексклузивне економске зоне са Либијом), и тиме се испречава плановима извоза гаса из Израела, Египта и Кипра на европска тржишта. Интервенисала је војно у Либији, бацајући око на њено енергетско богатство и надајући се користи од њене обале (одскочне даске за илегалну имиграцију), како би стекла додатне адуте у надгорњавању са ЕУ. Настоји да учврсти свој утицај у Либану и у области Газе, као и у балканским земљама које су некад биле под османском влашћу“.

После овог сажетог биланса реалполитичког спровођења неоосманистичке политике Анкаре у ширем региону, Инбар саветује Западу да ипак не отписује ову снажну муслиманску државу и (данас проблематичну) чланицу НАТО-а и да треба „правити разлику између садашњег турског лидера и турског друштва у целини и очувати могућност за боље односе са будућом владом која неће бити под контролом Партије правде и развоја (АКП) или са владом заснованом на умереним елементима у тој партији“.

Ендемска константа
Да читаво турско друштво никако не треба поистовећивати са Реџепом Тајипом Ердоганом, па и са његовим начином и стилом аутократског управљања државом, као и наглашеним исламизмом, доказали су и резултати последњих локалних избора, кад је АКП доживела релативни, а болан неуспех, изгубивши, поред осталих градова, Истанбул и Анкару. Ово само по себи није, међутим, никаква гаранција да ће било која „умерена“ турска влада суштински одступити од неоосманизма, ендемске константе у целокупном државно-националном наступању Турске и инхерентне компоненте турског менталитета.

Бивши министар иностраних послова Турске, отмени господин европског образовања и светских манира, покојни Исмаил Џем, написао је једном приликом у листу „Сабах“ да је Ататуркова модернизацијска и секуларизацијска револуција којом је срушен државни и културни модел теократске империје била, заправо, један, додуше историјски у датим околностима нужан, инцидент, али да би без њега Османско царство готово сигурно временом еволуирало ка обрасцу европске уставне монархије и на тај начин се складно интегрисало у морфологију западног политичког и цивилизацијског простора.

Није ли то, за разлику од Ердогановог, отвореног, грубог и већма панисламистичког неоосманистичког програма, онај прави, Европљанима симпатичан и прихватљив лик култивисаног представника позноосманске елите, са каквим се могло разговарати „на наш начин“?

И Ердоган и Џем, који као да припадају двама удаљеним световима, у време распадања Југославије и ратова у БиХ и на КиМ, заступали су исту, неоосманистичку политику. И свака турска влада, и сваки турски званичник, опет би је заступали, да којим случајем на Балкану поново, не дај Боже, проговори оружје. То је, једноставно, тако и није ништа ненормално или чудно и ни на кога се ту не треба љутити, само што приликом развијања што бољих и садржајнијих односа са Турском, чему треба истрајно тежити, ову константну никада не ваља губити из вида.

И због тога су, као и због низа других разлога, мир и стабилност на Балкану од највећег суштинског значаја, а свако помињање некаквог ратног разрешења постојећих неслагања неодговорно призивање опште трагедије, у коју би се, као и увек, спремно умешали брижни „помоћници“ са стране.

Сржна стратегија
Кад је о Турској реч, све је још 2005. године у једном телевизијском интервјуу објаснио Ахмет Давутоглу, бивши министар иностраних послова и премијер, политиколог који је у својој књизи „Стратегијска дубина“ најдетаљније и најцеловитије изложио неоосманистички концепт, утемељен на „географској и на историјској дубини“ (а који се сада примењује у Нагорном Карабаху).

Пошто је нагласио да за Турску, као државу која поседује историјску и географску дубину и свесна је одговорности коју та чињеница носи, нема друге до да у свом окружењу успоставља безбедносне кругове. Први такав круг представљају суседне државе и императив је да се отклоне сви проблеми које Анкара са њима има, а у чему је, према тадашњем Давутоглуовом (показало се нереално оптимистичком) суду, током претходних неколико година углавном и успела.

Други безбедносни круг, проблематичнији и са више криза, био би онај који почиње иза територија суседних држава и подразумева „на Балкану Косово, Босну и Херцеговину и Македонију; на Кавказу Абхазију, Чеченију, Осетију, (Нагорни) Карабах, а на Блиском истоку централни део Ирака и Палестину“. Турска, поручио је Давутоглу, не може бити незаинтересована за збивања у тим проблематичним областима, јер се ова, поред утицаја на глобалном плану, непосредно и ње тичу.

Давутоглу је овако говорио пре петнаест година. У међувремену је, као најближи Ердоганов сарадник, био и министар иностраних послова и премијер. Данас је он политички у опозицији. Међутим, доктрина Стратегијске дубине и даље је у сржи, а њено диверзификовано тактичко остваривање препознаје се у сваком конкретном потезу турске спољне политике.

Naslovna fotografija: Anadolu Agency/Getty Images

 

Izvor Sveosrpskoj.com

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.