Салих Селимовић: МУСЛИМАНИ КАО НАША РЕАЛНОСТ И ПИТАЊЕ ЊИХОВЕ ДЕНАЦИОНАЛИЗАЦИЈЕ (III део)

Аустроугарска је свим средствима и бескрупулозно сузбијала то буђење српске националне свести код муслимана у Босни и Херцеговини. Политиком интегралног југословенства то се догађало и за време Краљевине Југославије, док је у комунистичкој Југославији од муслимана створена нова нација- Муслимани, а крајем 20.века од њих поново проглашени Бошњаци.

Аустроугарска  се трудила да бар неутралише тај интелектуални круг Срба муслимана. Дајући вакуфско- просветну аутономију муслиманима радила је на верској хомогенизацији продубљујући и подстичући већ помало заборављане старе зађевице и супротности. Окупатор је посебну пажњу посветио усмеравању муслимана на што тешњу сарадњу са католицима који су били јако привржени Аустроугарској монархији.[1] У циљу успешнијег католичког прозелитизма окупатор је довео у Босну и Херцеговину језуите и основао језуитску гимназију у Травнику. За надбискупа у Сарајеву доведен је језуита Штадлер. Језуити су радили на покатоличавању муслимана, али у томе нису имали успеха.[2] Као што је већ речено, Аустроугарска је покушавала  да промовише босанство, па затим бошњаштво, ширећи страх од Срба и Србије у чему је делимично и успела, јер је уочи и у току самог Првог светског рата дошло до појаве србофобије, прогона Срба, па и транспортовање људи у логоре. Посебно су тада били велики погроми над Србима у Источној Босни које је спроводио злогласни шуцкор.[3]

У почетку су ти муслимани називани србофилима, а нешто касније Србима муслиманима. Да тај рад на буђењу српске националне мисли код муслимана није био узалудан и да је муслиманска омладина једним делом ипак прихватала такво определење најбоље говори масовност и рад покрета муслиманске омладине окупљене око Османа Ђикића која се почела јасно и отворено називати Србима муслиманима.[4] Да је тај национални рад понегде заиста био успешан наводимо само један веома карактеристичан пример. У мостарској гимназији пред Први светски рат било је 139 ученика муслимана који су се осећали као Срби. Када је избио Први светски рат сваки од тих 139 ђака Срба муслимана био је хапшен, затваран, мучен и шиканиран на разне начине од стране аустријских окупационих власти.[5] Неки од њих су морали да у притвору изјављују да су Хрвати или само да нису Срби и одмах би били пуштени.  То је био једини начин да би се спашавали од батина и мучења. Један од тих ухапшених гимназијалаца у сарајевском велеиздајничком процесу је, између осталог, рекао: „много ми је жао што нисам био активнији на раду српске заветне мисли, јер осећам да се и поред моје слабе активности примичу бели орлови и да ће ускоро и овамо донети светлост и слободу“.[6] То је био мостарски гимназијалац Ибрахим Алајбеговић који је  умро  у страшним мукама од мучења и пре изречене пресуде. Стално је у то време, као и у другој половини 19.века, истицано „Брат је мио, које вере био“. Многи муслимански интелектуалци дали су значајан допринос српској књижевности и националном раду у Босни и Херцеговини.[7]

 

 

Извор:Wikipedia

 

Историчар Слободан Јарчевић је такође посветио доста пажње Србима муслиманима па је неке знамените и поменуо у својим бројним студијама.

Увек су се изјашњавали  и Срби чији су преци поисламљени, као: пљеваљски муфтија Шемсекадић, Мехмед Али-паша Ризванбеговић, Ибрахим ефендија Ђумушић (или Тумушић Тмушић), Осман Мазхар-паша Ченгић, Халид-бег Ресулбеговић, Мехмед Диздаревић из Љубиња, Мехмед-бег Јајчанин, Бећир-ага Бихорац, Омер-ага Плава, Емин-ага Травничанин, Зећир-ага Никшић, Али Фехми ефендија Шабић, Мустафа  Фочо из Сарајева, Али Шефкет ефендија Алићехајић, Салих Трто из Доњега Вакуфа, Адем Бркић из Мостара, Мехмед Скопљак из Бугојна, Синан-паша Сијерчић, Смаил-ага Ченгић (по неким ауторима Чејинић из рода Орловића), Авдо Сумбул, Мухамед Мехмедбашић, Мехмед Спахо (стари и млађи, „деда и унук“, како му унук вели), Меша Селимовић и бројни други. Међутим, мора се рећи да су неки мењали нацинално опртеделење као кошуље. Осим тога дешавало се да у истој породици се браћа различито мнационално изјашњавају. Карактеристичан је пример браће Спахо. Мехмед Спахо се изјашњавао као Србин па муслиман Југословен, други његов брат инжењер Мустафа као Србин, а трћи брат Фехим ефендија, каснији реис-ул-улема југословенских муслимана, као Хрват. Мени су били занимљиви они познати муслимани који су лично причали (и како су све то причали) да су они Срби: др Мурис Идризовић из Бијелог Поља који је познати филолог и књижевни критичар; ветеринарски стручњак и научник професор др Мехмедалија Ибровић из Кладнице код Сјенице (памтио је свога предка који је „поисламљен у петнаестој години“), затим познати књижевник др Исо Калач, родом од Рожаја (Калачи), причао је 1980. године у Сарајеву да су његови пореклом од Милачића из племена Куча и да су славили Никољдан. Да су Срби знали су, осјећали се Србима, и говорили то највиђенији муслимани: Сафвет Башић из Дувна (пишу га као Сафет Башић) изјаснио се и осјећо као Србин, такође и Шукрија Куртовић из Гацка изјаснио се и осјећо као Србин, и вели „у своме Гацку нисам ни чуо за Хрвате“, а Шукријин предак Ђуро Звизда био је православни Србин, који је пошто је поисламљен у Гацку сазидао џамију и цркву у селу Грачаници за своју жену православку (било јој је име Слава).[8]

И др Мухамед Хаџијахић у својим истраживањима утврђује подужу листу истакнутих муслимана који су се национално определили или осећали као Срби. На челу овог списка налазе се Хамзага Ризванбеговић и Рустембег Бишћевић, да би му се придружили Мехмед еф. Спахо, Муса Ћазим Ћатић (који се после декларисао као Бошњак и коначно као Хрват), Мехмед Али-паша Ризванбеговић, Дервиш-бег Љубовић, Осман Ђикић, Авдо Карабеговић, Салих Сафвет Башић, Селим еф. Муфтић, Фехим Мусакадић, Велија Садовић, Мустафа еф. Фочо, Ахмед Траљић, Дервиш-бег Миралем, Салих Казазовић, Авдо Сумбул, Осман-Нури  Хаџић, Хусага Ћишић (касније Бошњак), Суљага Салихагић (такође касније Бошњак), др Хамдија Карамехмедовић, Шукрија Куртовић, Хамид Кукић, Мурат Сарић, Хасан Ребац (првобитно Хрват), Хаџи Хамид Сврзо, Мехмед Зилџић, Мехмед Ћишић, Мухамед Мехмедбашић, Авдо Хасанбеговић, Алија Џемиџић, Решид Куртагић, Асим Шеремет, Мустафа Голубић и многи други.[9]

После Првог светског рата такођер је велики број муслиманских интелектуалаца, па и оних из других слојева у муслиманском корпусу, био наклоњен српској националној идеји и враћању свом српском етносу, али као Срби муслиманске вере. Наш познати савремени књижевник Мухарем Баздуљ је то сажео у једну реченицу: „У више од стотину протеклих година хиљаде појединаца из муслиманског миљеа осјећали су се Србима без икакве потребе да пригрле православље“.

Велику подршку и помоћ у томе пружио је и лично краљ Александар Карађорђевић мада је он више тежио тзв.интегралном југословенству,тј.идеји троједног народа (народ са три племена). Сва та активност код муслимана се одвијала и кроз делатност културно-просветног друштва Гајрет, чувене Соколе и нека друга друштва и удружења. Посебне заслуге у том патриотском раду од краја 19. И првих деценија 20.века заслужују Осман Ђикић који је био и дугогодишњи генерални секретар друштва Гајрет, затим Хасан М. Ребац, начелник у Министарству вера и професор на Великој медреси у Скопљу, хафиз Ахмед Мехмедбашић, директор Велике медресе у Скопљу. Међу њима су и   књижевници  Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, С Авдо Карабеговић, Муса Ћазим Ћатић[10] и многи други који су своје чланке и песме објављивали највише у листовима Босанској вили, Зори, као и у Самоуправи. У Скопљу је 1924.године основана Велика медреса коју су оснивачи називали Медреса краља Александра. У народу је најчешће била позната као Велика медреса, а код власти Црвена медреса због деловања великог дела лево оријентисаних ученика.[11]  Прва генерација медресаната уписана је школске 1925/26. године иако је одлука о њеном оснивању донесена још 28. априла 1924. године.[12] Далеко највећи део ученика те медресе је наставио школовање на факултетима међу којима био велики број интеклектуалаца национално српски оријентисаних. Међу њима је било српских патриота али и комуниста који су узели активног учешћа у борби против окупатора у Другом светском рату. Медреса је осим верских имала и општеобразовне предмете па је зато имала ранг реалне гимназије. Ахмед Мехмедбашић је био директор те медресе, а међу њеним бројним професорима били су веома угледни и Аница Ребац (Савић), публициста Хасан Ребац, историчар Фуад Слипичевић и многи други.

Велики отпор оснивању и каснијем раду те средње верске школе, која је требала да даје образован свештенички муслимански кадар према савременим условима живота, пружали су Албанци на челу са Ферхат-бегом Драгом из Косовске Митровице и Аћифом Хаџиахметовићем Бљутом из Новог Пазара. На ту чувену медресу нису наклоно гледали ни конзервативни део руководства Исламске верске заједнице  као и полуписмено и заостало муслиманско свештенство, посебно на подручју Старе Рашке, Косова и Метохије и Северозападне Македоније. Они су своје супротстављање објашњавали наводним страхом да ће им „Бошњаци посрбити њихову дјецу“ (директор је био Босанац као и већина наставног кадра). Они су тврдили  да школа није довољно верска и да се Медреса претворила у „завод за музиканте и танцмајсторе“.[13] На простору Старе Србије Ферхат-бег Драга, Џафер Дева и Аћиф Хаџиахметовић били су познати као присталице великоалбанске идеје и упорно су радили против Србије и Југославије па су се свим средствима борили за сузбијање српске националне идеје код муслимана, односно за њихово враћање српским коренима. У почетку је то  доста ефикасно чињено и радом преко странке Џемијет која је деловала на простору Старе Рашке, Косова и Метохије и Северозападне Македоније (Стара Србија) до њеног престанка са радом 1925.године.[14] Раније су Турци радили на отоманизацији муслимана у Старој Србији и Босни, Албанци на албанизирању, такођер у Старој Србији, а Хрвати на кроатизирању у Босни, па и на почетку Другог светског рат на једном делу Старе Рашке (Сјеница, Пријепоље, Нова Варош, Прибој и Пљевља). Муслимани су могли, па чак и морали, да се изјасне за неку од ових нација, што су често и чинили. Једино  се муслиманима није дозвољавало да буду оно што у највећем делу и јесу, тј. Срби исламске (мухамеданске) вероисповести. И поред свега мање више сви ученици Медресе краља Александра били су присталице српске националне идеје и осећали су се као Срби муслимани. Такође је највећи број ученика био лево оријентисан па је међу њима било и каснијих комуниста и партизана. Та медреса је трајала осам година и била је у рангу реалне гимназије, јер је осим предмета за верску наобразбу имала и предмете предвиђене наставним планом и програмом за реалне гимназије. Школа је почела да ради са 58 ученика, а након осам година попуњени су сви разреди и имала је увек између 205 и 230 ученика. Пуну медресу је завршило девет генерација са 190 ученика.[15] Начелник оделења у Министарству вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, директор Вакуфске дирекције у Скопљу и каснији професор Велике медресе Хасан М. Ребац позивао је све патриотске снаге да посвете већу пажњу буђењу националне свести код Срба муслимана.[16] Он је тај апел упутио и православној и муслиманској интелектуалној елити, јер је уочио да и код једних и код других има доста отпора и неразумевањ за прихватање српске националне идеје од стране наших муслимана,тј. враћању својим коренима. Ево шта је о томе, између осталог, написао професор Хасан М. Ребац: „Ни у једном делу наше отаџбине није био народ толико неспреман за управу и позитиван рад као у Босни и Херцеговини. Узрока овоме има више. Српска интелигенција није знала да се снађе одмах по ослобођењу, јер она која је била способна да жртвује, прегара и пати за своје идеале, при наглом преокрету није умела да догађајима даде правац, који су народни и државни интереси захтевали. С друге стране, некажњавање опште познатих ратних криваца и злочинаца, затим парламентарни демократизам, и опште тајно право гласа, учинише да су се окупљеним муслиманским масама ставили на чело све изразити и окаљени србофоби, који не само да нису никада били уз народне идеале него су увек били против њих“.[17] Ова последња реченица часног господина професора Хасана Ребца је и дан-данас веома актуелна на нашим просторима.

Да ли ће босански и рашки муслимани успети да створе нове разумне елите који ће их извући из ћорсокака то не знамо сигурно, али се мора наставити прегалачки и упоран рад на томе.  Академик Мухамед Филиповић је недавно формулисао проблем тако што је изрекао апсолутну истину отприлике рекавши: „Бошњаци су се и 1941. и 1991. погрешно определили и то оба пута на усташку и хрватску страну која их је скупо коштала уместо на српску где би били добитници у сваком случају“. Сигурно би се избегао  грађанско-верски рат и неби било крвавог и рушилачког страдања и са једне и са друге стране. Без обзира на то шта се догађало у ранијој и ближој прошлости потребно је омогућити свима који знају своје корене и који се  осећају као Срби исламске вере да се прикључе својој култури, традицији и уопште свом народу. Свакако су за то потребне две стране. Политички и културни Београд треба да схвати ту своју мисију озбиљно. То би била права будућност и за једне и за друге, заправо за јединство српског националног корпуса. Размишљања, констатовања и неки текстови као и конкретно деловање професора Хасана Ребца су правац и темељ таквог пута.[18] Слично је деловао доследни и неуморни Мустафа Мулалић и низ других муслимана, српских патриота, међу којима су се још и раније истицали бројни књижевници као што су Омер-бег Сулејманпашић Деспотовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, Авдо Карабеговић Зворнички, Хасан Кикић и др.

У бившој ФНРЈ, и касније СФРЈ, комунисти су радили на сепарирању српског националног корпуса да би створили неку привидну националну, политичку и економску равнотежу у Југославији због наводне опасности и могућности од српске мајоризације и хегемоније. Због тога је настављена још интензивнија денационализација Срба муслимана. Често перфидно је било пропагандно усмеравано  опредељивање муслимана да буду Хрвати, Турци, Албанци или муслимани неопредељени. За муслимане неопредељене се највише залагала Исламска заједница  и велики део улеме, јер је њима било важно да се остане у исламу.[19] И таква политика је касније напуштено па су крајем шездесетих година XX века на високим форумима Савеза комуниста Босне и Херцеговине и Југославије, која је била једина и владајућа партија, донете одлуке да се муслиманима призна националност као таквим, тј. Муслимани у националном смислу са великим почетним словом “М”. Такве одлуке су донели ЦК СКЈ и ЦК СК БиХ. Те одлуке високих партијских форума биле су акт политичког волунтаризма и прагматизма али и поред тога добиле су верификацију и државних органа кроз уграђивање у амандмане на Устав из 1963. године. Коначна унутрашња увертира у разградњу Југославије била је Устав који је донешен 1974. године, а и Муслимани као нација са великим „М“ ушли су тада у тај Устав. То ће бити посебно катастрофално за Босну и Херцеговину у којој се није смела десити никаква мајоризација што је било неизбежно у случају дезинтеграције Југославије.  Распад Југославије неминовно је довео и цепање Босне и Херцеговине по национално-верским шавовима. Међутим, због изузетне и компликоване измешаности њеног становништва све три конфесије то је морало на крају довести и до грађанско-верског рата. То се на сву жалост и десило почетком априла 1992.године после исфорсираног и преурањеног признавања независности Босне и Херцеговине од стране Запада и Уједињених нација. Крвави грађански рат је трајао до новембра 1995.године. Све унутрашње супротности је, као и увек, добро искористио спољни фактор који је био ментор, а вероватно и значајан финансијер националистичким странкама. Као што је већ речено, то је резултирало међунационалним и међуверским ратом који је довео до поделе Босне и Херцеговине на два ентитета: Републику Српску и Федерацију Босне и Херцеговине која је подељена на  десет кантона. Рашки муслимани су схватили неку своју могућност и поставили захтев за добијање аутономије која је стално подстрекавана од оних страних фактора који су настојали на даљем сепарирању и ампутирању Србије као државе и даљем смањивању српског националног корпуса.

Признавање муслимана у Југославији као посебне шесте нације био је својеврстан преседан, јер се политичким одлукама не стварају нације, а ни нечијом вољом, боље рећи самовољом. Нације се формирају једним дугорочним историјским, етносоциолошким, економским  и културолошким процесом. На Балканском полуострву и јесу верско-конфесионална определења била значајан фактор у конституисању нација, али не и једини, а поготово није смео бити  и пресудни.

Међутим, ни то није био крај у тражењу, боље речено у лутању за националним идентитетом наших муслимана. Босанскохерцеговачка Странка демократске акције (СДА) је после свог оснивања у јулу 1990. године радила на проналажењу тог муслиманског идентитета у националном смислу, али према схватању једног дела интелектуалаца и улеме адекватног решења није било.[20] Ипак су се касније одлучили да су наши муслимани Бошњаци што су записали у одлукама скупштине СДА 1992. године. Међутим та одлука је добила верификацију тек на свеопштем сабору у Сарајеву септембра 1993.године. Приликом потписивања мировног уговора у новембру 1995. године у Дејтону између све три зараћене стране у Босни и Херцеговинии  прихваћена  је и бошњачка нација као таква чија је матица  Босна и Херцеговина. Муслимани су по трећи пут проглашени за Бошњаке са есклузивним правом на Босну и Херцеговину као да у Босни и Херцеговини не живе и други народи од којих су најбројнији Срби и Хрвати. Ако су само муслимани Бошњаци шта су у том случају Срби и Хрвати који одвајкада живе у Босни и Херцеговини? Сва та решења су исполитизована и вештачка творевина створена највише пропагандним и квазинаучним средствима. Исконструисана национална посебност је тешко одржива, поготово на дуже стазе, јер наука не трпи исполитизоване и митологизиране конструкције о националном идентитету било које нације. Због тога временом те еуфуричне акције губе на интензитету. Наши муслимани су ипак још увек остали негде на сред пута, јер није дошло до пуне националне институционализације, мада се сада убрзано ради на националној идеологизацији бошњачког националитета и стварању бошњачких националних институција (удружења, друштва, медији, државни симболи, амблеми). Трагикомично је да су се наши муслимани све до данас подводили под разне одреднице као: Турци, затим Бошњаци, па Црногорци исламске вере, па Хрвати исламске вероисповести ( за време Другог светског рата Хрватско цвијеће), муслимани као верска заједница, муслимани национално неопредељени, Муслимани у националном смислу, и на крају, поново Бошњаци. Очигледно је да су Срби муслимани, као и сви остали (М)муслимани, постали монета за поткусуривање у међународним политичко-дипломатским манипулацијама, посебно од Берлинског конгреса 1878. године па све до данас. У све те пропагандне и националне манипулације укључени су  и делови наших националних, културних и политичких елита.

Наш чувени књижевник Меша Селимовић је био потпуно у праву када је у свом великом делу Дервиш и смрт кроз уста једног свог лика рекао: „Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама (муслиманима) – јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго…“.[21] Знао је умни Селимовић да то тражење, лутање и наметање неког другог националног идентитета Србима муслиманима највише наноси непоправљиве штете. Тако постају „репа без корена“ и поток којег могу да прогутају свака река, а некмоли море.

 

1. Салих Селимовић, Да будемо оно што јесмо, СРС, Београд 2018, стр.70.
2. Исто, стр.70, 71.
3. Аустроугарска нерегуларна милиција која је осим злочина учествовала и у геноциду над Србима, тј.етничком чишћењу у Источној Босни и Источној Херцеговини, посебно у току Првог светског рата. Основан је 1908. и постојао до 1918.године. Шуцкор је углавном био састављен од декалсираних и криминалних елемената из редова Цигана, муслимана и Хрвата.

4.Хасан М. Ребац, Срби муслиманске вере у Босни и Херцеговини, летопис Матице српске, књ.305, св.1-2, Нови Сад 1935, стр.109-118.

5. Ребац, Деловање Ислама…, стр.182.

6.Ребац, стр.182, 183.

7.Ћоровић, стр.449.

8.Мухамед Хаџијахић, Поријекло босанских мусклимана, Босна, Сарајево 1990, стр.156, 193, 227, 239.

9. Та жена је до краја живота остала у православљу. Од Ђуре Звиздића су бројни потомци муслимани, а има их и православних.
10. Хаџијахић, стр.18-46.
11. Ћатић је касније под притиском мецене Адемаге Мешића одустао од српске националне идеје. Изјаснио се као Бошњак, а на крају као Хрват
12. Та Велика медреса је осим предмета за образовање муслиманских свештеника је имала и грађанске предмете који су поостојали у класичним гимназијама. Због таквог образовања свршени ученици те медресе су углавном настављали школовање на факултетима и нису се бавили свештеничким позивом. Већина њених ученика је била левичарски настројена, а касније су неки постали и чланови Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

13.Мустафа Мемић, Ученици Велике медресе и револуција, Новопазарски зборник 6/1982, Нови Пазар, стр.75.

14. Мемић, стр.76, 77.

15.Странка Џемијет (турски друштво, удружење) је основана 1919.године. Седиште је било у Скопљу.  Била је регионалног значаја (Северозападна Македонија и Стара Рашка). Основана је са циљем да се бори за нтересе Турака, наших муслимана и Албанаца. Водили су је бегови, аге и богати трговци настојећи да сачувају своје великопседе. Када су у њеном руководству преовладали великоалбански елементи била је забрањена 1924.године.

16. Мемић, Исто.
17. Ребац, стр.187.
18. Хасан Ребац, Летопис Матице српске, књ.306, св.2-3, Нови Сад 1925, стр.109.
19. Владимир Максимовић, Срби исламске вере, Нова Искра 111, Београд 2015, стр.7.
20. Улема је учено муслиманско свештенство (имами, мудеризи, муфтије, кадије, муле).
21. Ова странка се у почетку наметнула као странка свих муслимана на простору некадашње Југославције, те је у тој фази деловала као покрет заснован на верској основи.
22. Меша Селимовић, Сјећања, Београд 1977, стр.330, 331.