Михаило Меденица: Сад знам куда је Ђедо гледао, догледао и оставио нама да видимо!

Пише: Михаило Меденица

Очас се у планини август преметне у новембар.
Ко кад се страшљиво дете покрије плахтом преко главе баш тако се обалаци навуку преко планине, згурају се ко да им је небо претесно, сви застану поврх куће и нешто загледају сузних очију…

Није ми било више од девет, десет година, згурао сам се између брата и кума Драгића на дрвену клупицу тик до шпорета, наспрам врата у колибу кад је небо исплакало све што је могло, чини ми се..?

Август, дан а смрачило се ко испод бабиних обрва кад шта згрешимо. Бију потоци с Вучја, чинило ми се само што не порину колибу низ ливаде… Обично ме је био страх за таквих дана. Нарочито кад би баба погледала у небо и прозукла оно њено:“Ђаволи се жене…”, но ништа нисам осећао до потпуног мира и спокоја.

Ко крмарош је трупцу крај дрвеног прага седео Ђед, загледан ко зна где?

Сва тројица смо гледали пут њега а он пут бескраја.

Никад таквог мира, могла је колиба слободно водом низ ливаде закукао не бих – Ђедо би усидрио ту ломну барку буквом о небеса…

Ништа ми тад није значило његово име. Нисам га ни запамтио. Сви смо га одреда пољубили у руку кад је дошао. Мирисала је на морачке ливаде, на смиље и откосе.

Вековима је наша кућа кумовска с кућом Радовића.

Вазда су баби љубили руку као најстаријој и најгласовитијој на планини, но сад је и она, крута жена кратких реченица, целивала руку некоме млађем од ње, а “старијем”…

Таквим ми се чинио. Као да ништа мимо њега није постојало, до те погани што је тукла о колибу а он…

С обе руке ослоњен на штап, онај обични, пастирски, кад с ваљане јаворовине састружеш кору па на сунцу забели ко као оно мало косе што је баби вирило из мараме.

Ослонио дланове на штап, браду на дланове и ћути.
Гледао је, заклео бих се, и кроз кишу, и преко ливада, мимо свих врхова, кроз све векове прошле и будуће…

Киснуо је ту крај врата, није марио. Брада му се отимала с ветром, час на једну па на дргу страну, није се ни тргао, као да му се из вунених чарапа и гумених опанака сам корен хвата све дубље у земљу што је ветар бесније тукао а киша…
Није то била киша но се небо распарало.

Нема у планини киша већ брзаци јурну с неба па ко утекне – утекао је…

Престравио бих се за таквих дана, али тога – не!

Кунем се, памтим га као да других било није, ништа дана до тог дана! Брат, кум и ја један до другог, сила ударила на колибу а колиба се ухватила Ђеда и не пушта. Ко у каквом склепаном чамцу којем нико ништа не може. Ђед за крмом а брада ко јарбол – на једну па на другу страну, а у нама мир.

Видео је Ђед даље од киша, ветрова и свих планина, да се једна на другу попну…

Што је дан више беснео то је Ђедо, чини ми се, мирније седео налакћен на штап, све се дубље корењем хватајући у земљу.
Умири се сатрапа небеска, разиђоше се облачине ко какво стадо што је пастир дозаво да дојаве, умири се и брада, почину на лицу Ђеда што се разговорио с вековима…

Ето, ђецо, прође и то… – рече тихо, ко да је усидрио барку па позвао да изађемо.

Ништа до мира у нама. Проклет бих био кад бих умео описати тај мир. Да постоје речи – ваљало не би, не би то био тај мир да се може у слова…

Ничега се више о томе дану не сећам, а толико их је налик њему на планини, али…

Нисам Ђеду запамтио име, чудно ми је било, но памтим куд је гледао…

Још са тог дрвеног прага видици миришу смиљем и морачким ливадама.

Сад знам куда је Ђедо гледао, догледао и оставио нама да видимо!

Сада му знам и имена, но Ђедо је то, шта ћете више од тога.
Добро ти здравље, мила старино!

Чини ми се да би ветар и потоци однели тог дана Црну Гору и мило српство да се ниси кореном дохватио…

Добро ти здравље, мила старино, не плашим се више онаквих дана – нема олуја које ће сломити усправљеног човека нит има киша које ће нам понети колибе док год их држе клинови са Светог Распећа!

Хвала ти, Ђеде!

Знам што тад нисам разумео – вера у Бога Христа и српство премило су баш као онај штап на који си свио дланове: није важно од којег је дрвета но какве га руке носе!

Да је и суварак, не дебљи од малога прста, јачи је од железа док год се о њега ослањаш снагом вере а не снагом силе.  Хвала ти за дан налик свакоме дану на планини, а ни једном другом налик…