Немања Девић: Саборност у Српској, саборност око Српске

У односу на друге српске земље, Република Српска заиста предњачи у политици сећања и изградње саборности око кључних историјских догађаја у 20. веку. Пре три деценије бранили су је заједно унуци бивших четника и партизана, чија су карактеристична презимена данас исписана у спомен-собама палих бораца ВРС

Помирење је можда исувише искомпромитована фраза – саборност је кључна реч која нам недостаје. Не чујемо је често у јавности, поготово када изађемо изван црквених кругова. Нема је ни на билбордима, нити међу политичким слоганима. „Ако не пловимо заједно, тонућемо одвојено“, написаће пре десетак година надахнути Небојша Мастиловић.

И заиста, иако углавном не препознајемо значај примене саборности у свакодневици, у временима када дође до криза обнављамо је готово инстиктивно. У рату 1999, у поплавама 2014, у одбрани светиња 2020, у свакодневним ситуацијама када се окупимо да лечимо оболелу децу. Иако је називамо другим именима, било солидарношћу или грађанским активизмом, јасно је да се ради о гестовима саборности која нас, када одбацимо наметнуте регионалне и идеолошке партикуларизме, уместо лажног југословенског „братства и јединства“ води ка аутентичном српском „братству и сестринству“.

Изградња такве идеје представља процес, али онда води у правцу препознавања најважнијих вредности нације (што би рекао други паметни човек Андреј Ткачов: одређивање онога што нам нипошто није на продају), потом окупљања око њих, и на крају њихове одбране. Другим речима, афирмисање идеје саборности код Срба јесте нешто од чега стрепе и јеже се и „случајни Срби“, и њихови идоли у бившим југословенским републикама, и једнако ментори из Брисела и Вашингтона.

У различитим епохама, различите српске историјске целине преузимале су примат у очувању и афирмисању националне идеје.

После пада средњовековне српске државе под турско ропство, стара Црна Гора је дуго словила као „српска Спарта“, носилац завета и ослободилачке идеје. Расадник просвете и културе, својеврсно жариште из кога је настајала државотворна елита, потом су (у позној фази просветитељства) постали пречански крајеви, касније познати под називом Српска Војводина. Од времена устанака и оружане борбе за уједињење, Пијемонт на Балкану постала је Кнежевина Србија.

После двоструког одупирања Новом светском поретку и незапамћеног страдања у 20. веку, али и обнављања дела државних традиција, чини се да је највиталнији део српства постала Република Српска. Један од кључних разлога за њену одбрану и опстанак од 1990-их година до данас управо је било обнављање саборности и уједињење око заједничких вредности.

„Нисам могао да се присетим неког другог разлога који би под ‘исту заставу’ могао да обједини оволико различитих људи и група. Све је изгледало нестварно и подсећало је на слике из филмова о Другом светском рату. (…) Сам састав тих људи био је необичан. За истим столом седели су пензионисани полицајци, свештеници, бивши четници, бивши партизани, атеисти, верници, пензионери, директори, доктори наука, професори, сељаци… Зближило их је то стање угрожености, као кад у време поплаве или пожара на брвну у набујалој реци или острвцету у шуми коју је захватио пожар, угледате вука и кошуту или лисицу и зеца. До тада љути противници, а сада угрожени вишом силом мирно чекају и солидаришу се како би преживели кризу и сачували живот“.

Овим речима, прилично аутентично, Момчило Крајишник (тада председник скупштине српског народа у БиХ) описао је атмосферу обнављања саборности српског народа у залеђу Сарајева у предвечерје рата 1992. године.

У ратним годинама у Српској су се десиле колосалне идеолошке промене. Политичко руководство Републике Српске, на челу са Радованом Караџићем, чврсто је стало на становиште никад више 1941, које је имало двоструки значај – кроз спречавање поновног геноцида над српским народом, али и кроз одбацивање идеолошких подела и унутрашњег раскола из Другог светског рата.

На заједничкој седници скупштина Републике Српске и Републике Српске Крајине, која је октобра 1992. одржана у Приједору, једногласно је усвојена декларација којом се две републике обавезују да имају идентичан правни систем, грб династије Немањића, тробојну заставу и химну „Боже правде“. Декларација о политичкој емиграцији са исте седнице донела је преко потребну рехабилитацију антикомуниста из ових крајева. Ипак, врхунац опредељења да се раскрсти са поделама из прошлости показан је у јулу 1993, када су на седници Народне скупштине, одржаној у Мркоњић Граду, поништене одлуке првог заседања ЗАВНОБиХ-а донесене управо у овом месту 1943. године.

За политичком елитом и њеном вољом оличеном у скупштини, важан импулс у обнови националног јединства долазио је из војног руководства. На седници скупштине из маја 1992. и генерал Ратко Младић, од тог момента командант Главног штаба ВРС, истицао је да је дошло време када се не сме бити „идеолошки затуцан“, већ „нам треба заједничка памет“. Младић том приликом додаје: „Јединство и слога су наш опстанак, неслога, јавашлук, мудровање је наш нестанак.“

У једном доцнијем недатованом снимку генерал Младић у разговору са неколико особа, међу којима је и један свештеник, говорећи о ВРС износи ставове који се знатно разликују од његовог првобитног пропартизанског сентимента: „Овде нема места ни партизанштини ни комунизму (…) и ми не дозвољавамо никакве поделе ни на идеолошкој ни било каквој основи. Само слога. И то не само оно формално четири С, већ ми тражимо да буде слога свесрпског народа“.

Нове војне ознаке, амблем са тробојком, ордење, повратак шајкаче на главе војних команданата, па и неких јединица, у другој половини 1992. – говорили су да се ради о новом добу у коме се раскрстило са ранијим идеолошким лутањима и вратило српском становишту. Недуго по формирању, ВРС је добила и своју славу (Видовдан), на којој је уз велику свечаност на Сокоцу 28. јуна 1992. њено људство положило и нову заклетву.

Ту долазимо и до трећег, можда и најважнијег фактора у изградњи саборности у Српској: Српске православне цркве. Њени епископи и свештеници налазили су се на седницама Народне скупштине, уз војне јединице, понекад преносећи благослов и молитву и на првим линијама фронта. Од 1992. започела је и симболична обнова Саборног храма у Бања Луци, сравњеног са земљом у време власти НДХ.

Посебно је симболички, у смислу стишавања унутрашњих антагонизама и политике српског националног помирења, значајна била посета патријарха Павла Крајини у октобру 1993. године. Круна те посете био је догађај када је на месту највећег српског страдања на Козари (на Мраковици) на народном сабору подигнут монументални крст, а после пола века жртвама усташког геноцида и идеолошког манипулисања покојнима служено опело у присуству свештенства и архијереја.

Политичка клима коју су створиле институције Републике Српске водила је у ратним и поратним годинама ка саборности и националном помирењу по питању идеолошких подела и наслеђа Другог светског и грађанског рата, који у тој мери нису били присутни ни у једном другом делу српског етничког простора.

Споменици припадницима и жртвама из редова партизанског покрета из социјалистичке епохе у Српској нису рушени нити скрнављени од српских снага. С друге стране, већ од 1990, паралелно са ексхумацијом и обележавањем стратишта жртава усташког режима, у појединим локалним срединама подизана су спомен обележја и српским жртвама комунизма. Након рата иницијативу за подизање споменика равногорцима предводе борачке организације, негде и локалне самоуправе, што говори да је политика сећања на њих после више од пола века делом постала и институционализована. Градови попут Брчког, Вишеграда и Бијељине добили су и споменике Драже Михаиловића.

Са том политиком највише се одмакло у Херцеговини, где је подигнут низ спомен-обележја, објављено више именослова жртава, а дан устанка под вођством попа Радојице Перишића (6. јун) постао је од 2000. године Дан општине Гацко. У Билећи је 2014. саграђен јединствен “Равногорски парк“, са споменицима генералу Михаиловићу и локалним командантима из редова ЈВуО. На тој локацији 2. октобра сваке године се обележава „дан пада Билеће у Другом светском рату“, у сећање на пораз и губитке ЈВуО на том подручју наведеног датума 1944. године. Интересантно је да је реторика на том месту углавном усмерена у правцу националног помирења – али кроз истину и указивање и на страдање равногорског покрета и његове јунаке.

Последњих година чини се да се у Републици Српској развија култура сећања на ратове 20. века по угледу на Руску Федерацију. У Бања Луци и Требињу заживљава позитивна тенденција шетње потомака са обележјима оба покрета отпора на Дан победе 9. маја, по угледу на руски „бесмртни пук“. У Српској се успешно мире грађанско и национално, који су у српским земљама насилно прекинути 1945. године. У јавном простору говори се о два антифашистичка покрета српског народа („и Бранко Ћопић и Милорад Поповић“), чије су тековине борбе за слободу узидане у темеље савременог друштва.

Без обзира на повремене политичке промене, по тим питањима није било дисконтинуитета: све државотворне странке у Српској јединствене су око њених историјских темеља. На основу изјава Милорада Додика у претходних годину дана може се наслутити на који начин ће се развијати политика сећања на Други светски рат у Српској, која је избалансирана тако да уважава жртве и уједињује ослободилачке традиције покрета отпора. Нови наратив садржи три основне компоненте:

1. Oбележавање жртава геноцида у НДХ – где идеја Жарка Видовића о превазилажењу сталних подела на четнике и партизане, и истицање у први план карактеристике Срба као логорашке нације заживљава на прави начин, уз истраживачки фокус ка тзв. студијама случаја попут Старог Брода, Гаравица, Пребиловаца и др.

2. Уважавање партизанског антифашизма – уз истицање места страдања као што су Козара и Зеленгора, где се интегришу партизанске слободарске традиције (уједно одузимајући политичком Сарајеву конструисану „тапију“ на НОП и антифашизам), а одбацује злоћудни коминтерновски дух КПЈ који је дезинтегрисао српски народ.

3. Постепено прихватање и историјска рехабилитација равногорског покрета отпора ‒ у некадашњем пропагандном бастиону КПЈ указује се на историјске чињенице и од локалних обележја до најављеног меморијала у Бољанићу (места значајног за последњу фазу савезничке операције Халијард) и нади да ће се власти позабавити питањем јаме Понор код Фоче (највећег стратишта жртава комунизма) долази се до историјске истине и српског становишта.

У односу на друге српске земље, Република Српска заиста предњачи у политици сећања и изградње саборности око кључних историјских догађаја у 20. веку. Пре три деценије бранили су је заједно унуци бивших четника и партизана, чија су карактеристична презимена данас исписана у спомен-собама палих бораца ВРС.

Данас пред новим генерацијама стоји, без обзира на политичке разлике, уједињавање око њених историјских темеља. Од Бања Луке бисмо могли да научимо штошта, и да идеју јединства и саборности „увеземо“ и у Србију. Али у кључним биткама које нам следе, и које се не тичу само сећања, потребна нам је саборност – и за Српску и њену одбрану.