Овај текст почињем да пишем у суботу, 12. јуна, у 19 часова и 13 минута, а завршићу га сасвим сигурно пре недеље, 13. јуна, када ће у Паризу почети финални меч овогодишњег Ролан Гароса. Идеја за текст пала ми је на памет пре неколико сати у једној лепој пицерији на језеру Палић. Двојица мушкараца мојих година (дакле, ближи педесетој него четрдесетој) седели су за суседним столом, пијуцкали пиће и разговарали, наравно, о Ђоковићу. Казао сам мојој супрузи: „Слушај, Ђоковић је поново у моди!“ Она ми је одговорила: „Наравно да јесте. Зато што то није тенис већ геополитички клинч.“ И после тих њених речи отворио ми се цео овај текст.

Глобализација спорта, у коме некадашњи спортски клубови постају предузећа или франшизе, довела је до његовог потпуног обезличења. Парадоксално, док се та елитна предузећа међусобно „љуто“ боре на стадионима или у дворанама, њихови менаџменти припадају истом глобалном окружењу, па између њих влада савршени мир посвећен заједничком циљу: производњи спектакла и стварању профита из њега.

Звезде спорта – агенти спектакла

Спектакл подразумева одрицање од властите посебности. То је добро знао још Ги Дебор, када је шездесетих година прошлог века написао да је „агент спектакла који ступа на позорницу у улози звезде сушта супротност индивидуи: он је исто толико непријатељ сопствене индивидуалности колико и индивидуалности других“. Другим речима, звезда не може бити личност, она мора да буде модел. О томе сведоче највеће спортске звезде које изван терена наступају као агенти спектакла / Глобалног капитала, а не као личности. Код ових звезда не постоји никаква дистанца у односу на спектакл, никакав лични став, као траг неке несводиве индивидуалности у њима или бар моменат лаке ироније спрам спектакла који би нам дао могућност да наслутимо како у тим људима има нечега што Глобални капитал није купио и присвојио.

То се, међутим, не дешава. Чак и када нису на терену, они остају агенти спектакла, који своје фанове дресирају тако да верују како су спектакл и Глобални капитал који га производи једино добро, а да је све остало зло. Деборовим речима: „Сам спектакл представља себе као широку и недоступну стварност која никада не може бити доведена у питање. Његова једина порука гласи: Оно што се види је добро, оно што је добро, види се. Пасивни пристанак, који спектакл захтева, заправо је ефикасно наметнут његовим монополом над појавношћу, начином на који се појављује и који не оставља нимало простора за било какав одговор.“

Ту, на крају свог увида, Дебор ипак прави грешку, зато што простора за одговор/супротстављање спектаклу ипак има: понекад и понегде. Када се то догоди, присуствујемо чуду, које се појављује изненада, као откровење, а затим нестаје, остављајући иза себе траг, незабораван и неизбрисив. Једно такво чудо била је она чувена фудбалска утакмица између Аргентине и Енглеске на стадиону Астека, у Мексико Ситију, 1986. године. Та вероватно најпознатија фудбалска утакмица свих времена почела је као једно обично четвртфинале Светског првенства. Међутим, два незаборавна гола Дијега Арманда Марадоне разоткрила су у тој баналној утакмици једну нову готово метафизичку димензију: као да се у току утакмице догодила једна колективна епифанија, током које су сви постали свесни да то више није меч између Аргентине и Енглеске већ између понижених и увређених на једној страни и Глобалног капитала на другој.

Голови Марадоне, Божија рука и Гол столећа, једини су голови који имају своја имена, а истовремено су и једини који не припадају спектаклу, већ му се супротстављају. Исто важи и за Марадону. Он није био агент спектакла. Никада то није ни желео да буде. Он је био Дијего Армандо Марадона и цела његова фудбалска каријера стала је у та два гола и освојено Светско првенство. И то је било довољно да постане прича. Агентима спектакла оставио је утешну статистику.

Нолетов епски меч

Ако су два Марадонина поготка била краткотрајно, фудбалско чудо, онда је цела Ђоковићева каријера један дуготрајни, епски меч Човека против Глобалног капитала. При томе није небитно то што је Ђоковић тенисер. Наиме, управо је тенис онај спорт који је донедавно репрезентовао Глобални капитал у свом најчистијем виду. Док је Марадону на стадиону Астека уживо гледало преко 100.000 људи – дакле, сви – дотле финале Вимблдона на централном терену посматра свега нешто више од 14.000 гледалаца. Дакле, изабрани.

Раја или пук налази се напољу. Њима је намењен пренос спектакла.

Симбол везе између тениса, спектакла и Глобалног капитала је Роџер Федерер. Његов капацитет није само тениски, конкретизован у титулама, већ и визуелни: његови покрети су елегантни, а његова игра вишедимензионална. Он не делује као машина која понавља увек исте покрете, него као уметник који на терену има безброј опција – као прави геније. Изван терена, Федерер говори неколико језика, па попут глобалног бренда, не припадајући никоме, као да припада свакоме. Он је леп, маркантан мушкарац, који зрачи мушкошћу, али, захваљујући фризури, не и мачизмом; он је посредовао ауру отмености, али не и ароганције. Зато су његови брендови Ролекс, Мерцедес и некада и Најки, током врхунца његове каријере. То је његов имиџ. То је пројекција Федерера каквог га је обликовао Глобални капитал, приказујући у њему себе. Замените зато у следећем одломку из Дебора реч спектакл именом Федерер и схватићете шта је он био за Глобални капитал: „Спектакл је непрестани говор владајућег поретка о самом себи, његов непрекидни монолог самопоуздања, аутопортрет тог поретка у фази његове потпуне доминације над свим аспектима живота.“

Федереру је, дакле, било намењено да буде GOAT (Greatest of all time), најбољи тенисер свих времена чиме би (англосаксонски) Глобални капитал тенис забетонирао у нарацију о сопственој супериорности, во вјеки вјеков што сугерише и распоред четири гренд слем турнира. Три од та четири налазе се у англосаксонској сфери, а само један у романској (Ролан Гарос).

Федерер је требало да буде император таквог тениса, те да влада вечно у име Глобалног капитала који репрезентује. Да би се прикрила таква статичност и непромењивост његове моћи у тенису, требало је, међутим, створити неку илузију спектакла, дакле, борбе, агона, мегдана, али тако да се коначни победник унапред зна, иако то на терену не би увек било очигледно.

Зато је поред Првог (Федерера) био потребан и други: Рафаел Надал.

Трећи кога нико није звао

Надала зову Краљем шљаке, што звучи као комплимент, али заправо није. Та формулација непогрешиво открива провинцијални карактер Надала. Њему је било намењено да влада својим романско-шљакастим краљевством: Мадридом, Римом и, наравно, Паризом. Повремено би могао да освоји још нешто изван своје нахије, али, све у свему, Федерер би био господар Лондона, Њујорка и Мелбурна. Дакле, знало би се ко је Император, а ко је његов вазал. То се добро види и по Надаловој игри: док је Федерерова игра на врхунцу каријере била истински мултидимензионална, Надалу све бескрајно зависи од форхенда. Та Надалова тениска једнодимензионалност види се и по његовој статистици (од 20 ГС титула, 13 је освојио на Ролан Гаросу) да би се одатле прелила и у његову појаву: Надалов енглески је у односу на Федереров готово па муцање. Због свега тога, чак и када би побеђивао Федерера, он је изгледао инфериорно.

Дакле, Надал никада није био пројектован да угрози Федерера већ само да му се супротстави како би спектакл био нешто занимљивији. Они би требало да буду два „љута“ противника на терену, под истим Најки кишобраном, али би обојица служила истом господару: Глобалном капиталу. И тако, док би се на терену водила борба за победу, симболички победник би се већ унапред знао.

А онда се, право ниоткуда, појавио и трећи, кога нико није звао.

Новак Ђоковић.

И раније се дешавало да се изван простора (тениске) Империје појави неки талентовани играч. Ако би био тек талентован, могао би да остане тамо где се родио и да партиципира у спектаклу као вазал који у свом локалу треба да рекламира тенис/Глобални капитал. Проблем је када се изван Империје појави екстремни таленат. Глобални капитал онда једноставно купује тог човека, рачунајући да му се сиромаштво увукло у кости и да се може купити за сићу. Па ако од талента постане играч, супер, он је већ Енглез, Американац или Аустралијанац, тј. већ се продао/обезличио пред лицем Глобалног капитала. Ако се пак задовољи сићом која је тамо где се родио већ богатство, онда ће таленат постати само још један од оних пропалих. Што Глобалном капиталу не смета.

Каријера на два плана

Проблем с Ђоковићем је био у томе што он није хтео да се прода. Човек је осетио неки понос што је Србин. Невероватно. И ту почиње рат између Глобалног капитала, који влада тенисом, и Ђоковића, који је колико својим пореклом, толико и својим поступком заправо казао да тенис треба да припада онима који га играју. Дакле, играчима, без обзира одакле долазе. Па нека онда победи најбољи.

Ђоковићева тениска каријера зато се све време одвија на два плана. Први план је углавном видљив. Од другог, међутим, видимо само фрагменте.

Тај први, видљиви план то су тениски мечеви. У њима се може уживати и због квалитетног тениса – веровано најквалитетнијег од када тенис постоји – као и због тога што је Ђоковић својим упадом у тенис многе до тада невидљиве ствари учинио очигледним: прво да „велики“ ривалитет између Федерера и Надала није никакав истински ривалитет већ једна обична фарса, коју Глобални капитал изводи да би повећао профит од тениса; друго, да је Надал збиља једнодимензионалан играч; треће да је Федерер арогантан, уображен и да не зна да губи, што су управо одлике Глобалног капитала који нема никакву племенитост која га обавезује; четврто, да можете давати изјаве на четири страна језика, као што то чини Ђоковић, а да при томе не будете привезак Глобалног капитала; пето, да је Ђоковић не само бољи играч од Федерера већ да може да му парира и у свему осталом. Укратко, за разлику од Надала, Ђоковић може да детронизује Федерера.

И тако долазимо до другог слоја Ђоковићеве каријере, не тако видљивог као што је први. Тај слој чине све оне неиспричане приче о притисцима на њега. Зашто се дешавају ти притисци? Свима је јасно: ако би Ђоковић постао најбољи тенисер свих времена, тенис више симболички не би припадао Глобалном капиталу. Зато га у томе треба спречити. Неке од акција у том запречавању Ђоковића биле су видљиве: присетимо се, илустрације ради, Ђоковићевог промптног и скандалозног избацивања с прошлог Ју-Ес опена само зато што је случајно, без намере, ударио лоптицом једног линијског судију. Присетимо се и свих медијских омаловажавања његових успеха и стварања лажне слике о Ђоковићу као уображеном и арогантном младићу. То су видљиве ствари. Међутим, вероватно само Ђоковић и његови ближњи знају шта се све дешавало ових година, иза завесе и каквим су све притисцима били изложени. Могу да замислим Ђоковића како сваког дана стрепи да му се у крви, на неки волшебан начин, не нађе нека недозвољена супстанца због које би га на неко време могли истерати изван тениса. Јер њега нико није желео унутра, јер он никоме није потребан: ни Најкију, ни Адидасу, ни Ролексу, ни Мерцедесу.

И када се то зна, онда постају јасније пукотине у Ђоковићевој личности: пропадање у Њу ејџ филозофију, јавна подршка фудбалској репрезентацији чијих би 95 одсто навијача увек и у сваком случају навијали против твоје репрезентације, давање „срца“ онима који су до малопре навијали за твог противника, не зато што га воле већ зато што је играо против тебе. Али постају јаснији и знаци пркоса и бунта те личности, од којих је највећи организовање Удружења професионалних тениских играча, које АТП (тј. Глобални капитал) не контролише. (Разуме се, Федерер и Надал су били против тог новог удружења.)

Ђоковића зато не треба никада заборавити, без обзира да ли ће једном достићи Глобални капитал по броју гренд слем титула или не. Чак и ако то буде успео да учини, наћи ће се начин да се спиновањем статус најбољег поклони неком другом. Живимо, наиме, у време постистине. Али ствар није у титулама ни у бројевима већ у овом: Ђоковић је велики зато што је све издржао. У томе је храброст: дуго време издржати оно што је немогуће издржати. Он је издржао, иако је ломљен, иако је понижаван, пљуван, па поново понижаван и поново пљуван, он је на крају издржао. Зато је Ђоковић већи од свих својих титула заједно и зато сећање не њега не би требало да се базира на статистици, на овом или оном броју освојених гренд слемова, броју недеља на првом месту АТП листе или броју победа у сусретима с репликама и дроновима Империје.

Треба да се сећамо Ђоковића зато што је то прича о једном човеку и његовој борби против Глобалног капитала, борби коју је водио сасвим сам, играјући тенис и побеђујући на непријатељским гренд слем теренима, где осим његових сународника нико не само да није навијао за њега него нису желели ни да га виде ту где јесте. И тако од Мелбурна 2008, када је освојио први гренд слем, па до сада, 12. јуна, у 22 часа и 21 минут, када довршавам овај текст.

Аутор Слободан Владушић

Насловна фотографија: Reuters/Gonzalo Fuentes

Извор Печат, 18. јун 2021.