Да ли развој технологије има своје лимите и да ли је потребно очувати поредак у коме одређени део света треба да остане у доминантном положају, заустављајући притом било какав покушај да их неко сустигне?

И како су се после деценија плутања шпорета, аутомобилских гума, каросерија и угинуле стоке по нашим рекама одједном створили и испромовисали покрети забринути за екологију? Уз све то, не треба заборавити ни “старе лисце” који су већ имали прилике да владају Србијом, никад не марећи за животну средину, а који се сада поново појављују у јавности и то као заштитници исте. Или неуспели бизнисмени, трговци алтернативним изворима енергије који су, када им је пропала комбинација за лично богаћење, нагло постали еколошки активисти.

Делује да појава идеологије зелених није случајна и то баш у време када Србија бележи економске успехе и показује одлике суверености, не само на политичком плану већ и по питању економије, а нарочито енергетике.

На сва ова питања за Ало одговарају српско-амерички политиколог, публициста и аналитичар Срђа Трифковић и професор економије Дејан Милетић.

Злобно осмишљен план

Срђа Трифковић сматра да је апсолутно тачна теза да део светске елите покушава да одржи супремацију над остатком човечанства.

– Без способности да развију своје алтернативне изворе енергије, земље које би потенцијално могле да досегну ону иницијалну тачку старта развоја, као што је урадила Кина почетком осамдесетих, осуђене су на трајно заостајање – каже Трифковић.

– Такође, кинески експлозивни развој у претходне четири деценије не би био могућ да није било ослонца на угаљ као основни извор енергије који је тамо једини доступан од домаћих извора – наводи он.

Како каже наш саговорник, за творце зелене агенде свака енергетска сувереност би могла бити повод за увођење некаквих санкција свима који се противе том плану.

– Ово је један злобно осмишљен покушај системског и трајног спречавања развоја већинског дела света који је предвиђен за континуирано подређен положај и сиромаштво – каже Трифковић и додаје:

– Све развијене земље полако одустају од тога. Алтернативни извори енергије нису довољни да задовоље потребе развијених земаља. Тога је свесна Француска која креће у изградњу нових нуклеарних електрана. На исти начин и Бајден ретерира пред притиском рудара из Западне Вирџиније. У пуноћи времена видећемо да ће и развијене земље одступати од сопствених постулата о заштити животне средине када им то буде одговарало.

Зелена агенда за страног агента

На питање да ли су у нагло појављивање и промовисање домаћих тзв. еколошких покрета умешане стране агентуре и њихови експоненти у Србији, Трифковић констатује да ће у Србији увек бити плаћених лобиста који ће у корист српске штете заговарати да се наша земља одрекне јединог опипљивог енергента који поседује, а то је, према речима нашег саговорника, угаљ.

– Све се то ради у прилог неке „на врби свирале“ која се зове европски пут. Штета коју желе да нанесу Србији никада неће бити надокнађена уколико она изгуби своју енергетску самосталност. Енергетска самосталност једне земље је питање суверенитета и опстанка, а не некаве фразе о заштити планете и агенде Грете Тунберг – прича Трифковић.

Национално самоубиство

Када је реч о даљем развоју технологије, Трифковић сматра да се њен развој не може предвидети, али да постоје начини да се смањи загађење настало употребом “класичних” извора енергије.

– То је питање добре воље. Међутим, када се демонизује употреба извора енергије као неко онтолошко зло које прети да уништи планету, то значи да они који имају доминантни статус на глобалној сцени покушавају да наметну један оквир који ће им трајно обезбедити такав положај. Уколико Србија уђе у ту причу и одрекне се своје енергетске независности то ће бити равно националном самоубиству.

Култ климатских промена против научне расправе

Трифковић наводи да је прича о климатским променама квазинаучна, а свака врста дискусије о том проблему забрањена.

– Цела зелена агенда се заснива на крајње дубиозним и произвољним, квазинаучним претпоставкама које нису предмет свестране дебате. Намеће се један облик доминантног дискурса и онда се сваки покушај рационално засноване дебате демонизује. Ми немамо науку, него култ или религију климатских промена – закључује Трифковић у разговору за Ало.

Зелена агенда у рукама олигархије

Професор економије Дејан Милетић каже да је прича о климатским променама и зеленој агенди дубоко политизована зарад одређених циљева.

– Нажалост. дошло је до политизације оног што се зове еколошка свест и уопште борба за здравији живот. Имамо ситуацију у којој одређена олигархија, економска пре свега, у Сједињеним Америчким Државама, затим и у Европи, нарочито Немачкој, као да на неки начин намеће ту зелену агенду, у неку руку и врши политичке утицаје, а не баве се самим здравим животом и амбијентом. Селективним истискивањем Кине, тражењем начина да се потисне конкуренција, они селективно одбацују тај програм и долази до те политизације која је врло штетна по саму чињеницу да сви желимо да живимо у здравијем амбијенту – каже Милетић за Ало.

Он наводи да би борба за екологију требало да буде један процес, а не нешто што се преко ноћи усваја јер то изазива кризе и ко зна какве ситуације, где су мање земље неспремне да на прави начин одговоре одређеним потребама.

– Политизацијом зелене агенде, можемо уочити, гледају да се конкуренција ослаби, да се створи привилегија развијеним земљама и на тај начин наметне одређени систем вредности. Онда слабије земље, које нису припремљене на промене, буду угрожене у неком тренутку или доведене у ситуацију да користе скупе енергије и да практично пуне буџете тим државама које диктирају целу ту агенду – прича Милетић.

Наш саговорник каже да се технолошком развоју ипак не назире крај.

– Иде се ка кибернетици, роботизацији и ту се дефинитивно, уз зелену агенду, с једне стране врши притисак на енергетске ресурсе и индустријализацију, а са друге стране, биће покушаја да се тај технолошки развој задржи чврсто у рукама одређених структура, што се односи махом на развијене земље. Гледаће да што скупље продају своју предност, односно да створе услове за монополизацију. Ту нико није наиван – прича Милетић.

САД и Кина

Како наводи, за мање земље је спас у тој конкурентности великих сила, односно Кини која се појавила као такмац САД-у.

– У том контексту се ствара неки баланс где је могуће левитирати између та два пола и бар донекле успети да се опремите, тачније да мање развијене државе са тим технолошким променама функионишу – наводи наш саговорник.

Милетић тврди да је развој технологије бесконачан процес и да увек има нешто што може да се надогради, усаврши и унапреди, од минимализације па до „убрзавања тих процеса“.

– Технолошки развој није ни приближно при крају, али дефинитивно се види да и ту постоји једна врста поларизације и постаје све јаснија. Велики конкуренти једни друге све теже подносе. Сада више није такмичење између Западне Европе и САД, већ је у трку ушла и Кина и онда је могуће, уз њихову конкурентност, да ће избацити неку солидну технологију кроз дипломатију. Они као да се надмећу свуда где могу, да су само они ти који дистрибуирају технологију, односно технолошки развој. То су два негативна светска тренда који теже да поларизују свет и да га усмеравају ка једној или другој страни и да се свет подели уз помоћ технологије и кроз енергетску независност – закључује Милетић у разговору за Ало.

Аутори Д. Новаковић/М. Гавриловић

Насловна фотографија: Медија центар Београд

Извор Ало, 01. децембар 2021.