Недавно су скоро сви медији у региону пренели вест да је Бранимир Главаш, оптуженик за ратне злочине, на „Фејсбуку” написао да је побио премало људи. Иако је уз „премало” ставио „смајлић”, медији констатују да је контекст дискусије далеко од шаљивог.
Наиме, на „Главашевом отвореном зиду”, испод статуса у којем је најавио тужбу против Зорана Шпрајца зато што га је 5. јула у емисији РТЛ „Директ” назвао ратним злочинцем, развила се дискусија пуна мржње према том телевизијском уреднику, у којој се расправљало о његовом пореклу, спомињало се његово бивше, „српско” презиме, предлагало да се прогна, па и ликвидира, а доста од тога је Главаш и „лајковао”. А кад га је неко упитао колико је људи побио, одговорио му је већ цитирано „премало”, уз поменути „смајлић”.
У изјави за хрватски портал „Индекс” Главаш је свој поступак објаснио: „На провокацију како одговорити него провокацијом, питање је провокација, па је и одговор таквог карактера.”
О Главашу сам писао и на овим страницама („И Главаш помогао Колинди”, 26. јануара 2015), па о њему и његовом „лику и (не)делу” овог пута нећу писати, али ћу се зато осврнути на феномен промене „српских” презимена, а често и имена од почетка деведесетих који траје до данашњих дана. Један од њих је и већ од Главаша прозвани Зоран Шпрајц, угледни хрватски водитељ, продуцент и телевизијски новинар.
На порталу biografija.com пише да је Зоран рођен 1968. у Славонском Броду, где је завршио основну и средњу школу, након чега се сели у Загреб, где уписује Факултет политичких наука, на којем је и дипломирао. „Рођено презиме било му је Јовановић, али је касније узео мајчино презиме Шпрајц, будући да никад није ни живео с оцем, а то презиме било је и много звучније за јавну особу”, (!?), пише на споменутој интернетској страници.
Презимена Јовановић одрекло се и неколико хрватских политичара, од којих је најпознатији Роберт Подолњак, рођен у Вараждину, 1958, изванредни професор на Катедри за уставно право Правног факултета у Загребу, редовни члан Академије правних наука Хрватске, Хрватског удружења за уставно право, Међународног удружења за уставно право (ИАЦЛ) те Хрватског политолошког друштва. Познат је и као један од водећих уставноправних стручњака, као и чланова странке Мост независних листа, на чијој је листи 2015. изабран у Хрватски сабор. Подолњак је још у јуну 1992. у „Вараждинским вијестима”, уз тврдњу да је Хрват, јавно објавио разлоге зашто је у октобру 1991. променио презиме Јовановић: „Свакако не због неке угрожености, него стога што то презиме, хтели или не хтели, изазива – и још ће дуго изазивати – негативне конотације.”
Хрватски портал за друштвена и културна питања telegram.hr у јануару 2016. објавио је истраживање о масовним променама имена током деведесетих, које потписује познати осијечки новинар Драго Хедл, у којем се тврди да је „у само две године, 1992. и 1993, кад је рат у Хрватској престао, а трупе Унпрофора већ биле распоређене на линијама раздвајања Хрватске војске с једне и побуњених Срба и њихових паравојних јединица с друге стране, у само једном хрватском граду, Осијеку, 1.236 особа променило своје име и презиме”.
У граду Осијеку „господар живота и смрти”, и ратних и поратних година, био је управо поменути Б. Главаш, којем се и понавља суђење због монструозних ликвидација осјечких Срба у акцијама познатим под називима „гаража” (наливали их сумпорном киселином из акумулатора) и „селотејп” (залепљених уста и везаних руку селотејпом довозили их на обалу Драве, где су пуцали у њих и гурали у реку).
„Збирних података колико је хрватских грађана првих поратних година замијенило име и презиме нема, али су процјене да се радило о десетинама хиљада. Непоћудна имена и презимена нису се мењала само у ратом захваћеним подручјима, него, примјерице и у Вараждину где рата – изузев десетак дана борби за заузимање тамошње касарне, није ни било – а ипак је, само 1992, у том граду поднесено 120 захтјева за промену имена”, наводи се у поменутом истраживању.
Иако не постоје подаци о разлозима промене презимена и националности оних који су их мењали, јасно је, према овом истраживању, зашто се то догађало. Атмосферу која је тада владала, не само у ратом захваћеној Славонији, него и у целој Хрватској, „Телеграму” је описао један дугогодишњи културни радник из Осијека, који је испричао да је своме деветогодишњем сину због задиркивања вршњака српско име променио у име једног хрватског кнеза.
Свако од нас Крајишника има барем неког рођака или комшију који је остао да живи под хрватском влашћу и који је себи и (или) члановима породице променио „српско” име и (или) презиме у „несрпско”.
Српкињи Љепосави са бенковачког подручја, која је у току рата са породицом остала у Задру, неколико година после рата умро је отац, којег је после „Олује” из крајишког села довела код себе. Неко од комшија, који је знао њено право име, одштампао је умрлице на којима је прво име међу ожалошћенима било кћеркино и полепио их по задарским улицама. А кад је Љепосава видела своје име на умрлици свога оца јако се расрдила на комшију и натерала га да их све поскида и да одштампа нове на којима је уместо српског Љепосава писало неутрално име Сека, под којим су је знале комшије. Рођаки Хрватици, која је из Србије дошла на сахрану њеног оца, свој поступак је оправдавала тиме што жели заштити своју децу школског узраста да њихови другари преко њеног правог имена не би „прокљувили” да им је мајка Српкиња јер би онда били шиканирани.
Секиног оца, иако је до пред смрт долазио на богослужење у задарску православну Цркву Свети Илија, у којој је тада служио парох Петар Јовановић, сахранио је католички свештеник. Те године на „духовној територији” коју је покривао свештеник Јовановић умрло је тридесет Срба, од којих је он сахранио само једног, а све остале католички свештеници.
Ни Љепосави ни хиљадама других Срба који су своја рођена имена мењали у „несрпска”, што је у правилу било у комбинацији са променом вере и нације, не замерам на том чину. Замерам друштву и држави која их доводи у такву ситуацију.
Аутор Саво Штрбац
Насловна фотографија: Медија центар Београд
Извор Политика, 05. август 2021.
