С. СТОЈИЧЕВИЋ: Узроци и технике рата против СПЦ (2)

Први део интервјуа можете прочитати овде.

Хаџи Слободан Стојичевић је специјалиста за спољну трговину, менаџер-консултант за питања економске сарадње Србије и Русије, преводилац, новинар, публициста, аутор књиге Водич за извоз у Русију и Евроазијски царински савез. Од 2013. до 2015. био је аутор емисије „Руски сат“ на интернет радију „Снага народа“, објавио је књигу Мрежни рат против Срба, коју је на руски превео угледни „Изборски клуб“. Повод за овај разговор је његова нова књига о мрежном рату против Српске православне цркве.

Да пређемо на тему „бесплатног ручка“. У својој књизи описујете како наш човек наседа на разне „промоције“ производа и услуга, где се, уз рекламно предавање, нуди неко „мезе“. Пре тога нас, наравно, позову телефоном и кажу да смо добили награду. Ви у књизи пишете: „Трик је у осећају нелагодности да се поједе бесплатан ручак, а да се ништа не да заузврат“. Екуменистичке организације и форуми се људима у СПЦ већ годинама нуде као даваоци „добрих услуга“ и ресторани пуни „бесплатних ручкова“. Много пута смо били насанкани – од Светског савета цркава до Ватикана, а екуменизам није донео никакво зближавање са инославнима, него болне деобе у самој СПЦ. Ви, како видесмо, не верујете у бесплатан ручак, него, са владиком Радом, понављате: „Слатка мама, но би на удицу“. Шта чинити кад те западне екуменске дружине понуде бесплатним оброцима?
– У хибридном рату против наше Цркве се користе сва расположива оружја. Део тих психолошких оружја су и већ опробане технике маркетинга. Ове технике сам описао у књизи јер велика већина људи за њих или не зна или, ако и зна, везује их за продају робе а не за идеолошку индоктринацију или осмишљено деловање против Цркве. То је део „безбедносне културе“ којој би требало обучити клир. Јер сваког дана се појављују нове технике, и ако већ Црква „иде у корак са светом“ по другим питањима онда би требало да „пружи корак“ и сустигне и развој нових техника агресије на њу саму.

Али оно што сам такође желео да нагласим у књизи је и специфичност положаја наше Цркве у нашим државама. Обично ми себе и своју Цркву поредимо са Грцима и Русима. И одатле извлачимо неке закључке и о положају Цркве и о односу Цркве и државе данас. А та аналогија може да буде врло опасна у данашње време. Из простог разлога што ове Цркве не живе у истим државама и немају исте односе са тим државама. Руској цркви је руска држава савезница. И руској држави је руска Црква савезница. То је однос два више-мање независна и добронамерна савезника који су заједно нападнути из иностранства. Зато руска држава и безбедносно и информационо помаже и штити руску Цркву (као и све друге велике религије на територији РФ) за шта ја дајем примере у књизи, док, у исто време, ништа не тражи од Цркве као „противуслугу“ осим да буде оно што јесте: тврђава и заштитник породичних вредности.

Грчки клирици су, како смо већ рекли, државни службеници презадужене грчке државе која је, опет, под влашћу страних кредитора. И како смо видели на примеру признавања украјинских расколника, Запад има полуге утицаја на грчку државу која има полуге управљања грчком Црквом. Ако је цена послушности помесних Цркава грчког говорног подручја већ испреговарана на 200 милиона евра годишње – нема потребе допунски правити трошкове и нешто нарочито нападати Цркву која је већ умрежена и плаћена за велике, глобалне пројекте „томос инжењеринга“. (Овај ненормалан однос дужничке потчињености ових дана можемо видети и кроз активности и промену односа грчке државе према тзв. Косову, а далеко било једног дана може утицати и на стварање и признавање „косовске цркве“.)

Зашто, по Вама, све ове чињенице не могу да се примене на светосавску Цркву?
– Положај и проблеми наше СПЦ су у ствари потпуно специфични. Ми скоро ништа не можемо научити из искустава руске и грчких Цркава у односима са њиховим државама. Место и важност наше државе која са једне стране није у ЕУ и НАТО, а са друге стране има проевропску инклузивну државну власт која томе помало стреми – ствара латентну опасност за утицај на СПЦ у случају исувише блиског финансијског ослањања на државу. Зато једино што можемо извући као наук је да се држимо подаље од умрежавања са државом и од директног „качења“ црквеног клира на државни буџет.

Неколико примера које смо имали са директним запошљавањем и државом као послодавцем су се већ показали као врло, врло проблематични. И у случају вероучитеља који данас увелико траже синдикална права од државе и ступају у директан однос са државом мимо Цркве, а и у случају Православног богословског факултета где су професори после само деценију и по „државног посла“ и умрежавања са академском заједницом, као што смо већ видели, практично постали умрежена академска „унутарцрквена опозиција“ која приоритет даје својој припадности (интернационалним) академским мрежама а не својој припадности Цркви. Тако да је по мом мишљењу, најбоље се држати оне народне: „Ако смо ми браћа – а оно, нису нам кесе сестре“.

Наравно, држава треба да помаже Цркву и то је нормално. Црква је један од стубова стабилности и безбедности и државе и друштва. И зато је нормално да је држава финансијски помаже. Али није добро због те финансијске помоћи Цркву отворити за уплив државних мрежа. Исти ефекат сарадње и „симфоније“ се може постићи директним, једнократним, наменским и централизованим донацијама. Другим речима, најбоље би било да се тај финансијски однос са државом каналише на један „прозор“ кроз Патријаршију или епархије. И да се на тај начин онемогући умрежавање са проевропским државним институцијама, фондовима, пројектима по дубини. Они који су црквени клир или црквени намештеници или било који део Цркве – треба да буду одговорни само вертикално својој Цркви и ником другом. А све хоризонталне односе са државом би требало, колико се год може, смањити јер прете умрежавањем и неконтролисаним ванцрквеним утицајима на појединце у Цркви.

Ово није никакво „затварање“ Цркве и ограђивање од народа, државе или друштва, већ разумна заштита од финансијских и мрежних утицаја проевропских политичара мимо највише црквене јерархије. Као пример сетимо се ситуације са отказима на Богословском факултету када је академска заједница јавно изјавила да „ко плаћа тај и наручује музику“, то јест да ће држава и проевропска „интелигенција“ одређивати шта и како да се проучава на Богословском факултету. Ми до сада још нисмо имали овај проблем и скандале „по дубини“, али евидентно је да се увелико осмишљено Црква умрежава по парохијама путем разних донација локалних органа и локалних подружница НВО.

Имате ли неки конкретан пример?
– Као пример можемо навести активност добротворне организације СПЦ „Човекољубље“ који по програмима Владе Шведске организују окупљања сеоских жена у парохијским домовима по црквама и обучавају их самозапошљавању а (као успут и) о насиљу у породици, како да пријављују своје мужеве, како да „препознају“ насиље у породици… То је класичан пример „умрежавања по дубини“: у сеоску парохију долази званична организација СПЦ са ауторитетом Патријаршије, сеоски свештеник нема избора нити снаге да их одбије и окупља своје парохијанке који долазе на позив своје Цркве. А онда их у њиховој цркви, у којој би требало да се говори о светињи брака, дочекују поред осталог и „едукатори“ који им говоре како да што брже, лакше и уз помоћ државних органа следују неолибералним наративима о породици као „најопаснијем месту“! И да се, по могућству, што пре разведу!

Једно од кључних поглавља у Вашој књизи бави се замком потрошачког односа према религији. Како смо дошли до занемаривања подвижништва ради удобног осећања да у Цркви на све имамо право и да нам море није ни до колена?
– Ово је вероватно један од највећих проблема Цркве данас. Проблем је делимично стихијски, али највећим делом појачаван од стране западних мрежних структура. Хуманизам или човекоцентричност је темељ идеологије данашњице. Идеју „човек је мерило свих ствари – које јесу да јесу а које нису да нису“ је још у филозоф Протагора изрекао пре 2.500 година, али тек је од Француске револуције је постала владајућа идеологија. А данас је темељ не само потрошачког начина живота већ постаје и владајућа државна идеологија. И тако смо данас дошли до тога да је Његово величанство Потрошач центар, извор и утока свега. И по њему се све и мери и њему је све подређено и усмерено.

Отаџбина данас више није отаџбина за коју се живот даје већ „сервис грађана“. Народна просвета више није образовање и васпитање будућих покољења, већ је данас „пружање услуга обуке за радне задатке“. Војска више није заштитница, већ „сервис за пружање услуга безбедности“. Народно здравље није брига о занемоћалим и оболелим члановима заједнице, већ „сервис за пружање медицинских услуга клијентима“.

Шта то значи за веру и Цркву? Куда нас води?
– И ова промена парадигме је полако дошла и до Цркве. „Нове богословске тенденције“ и „нова теолошка промишљања“ полако почињу да „осмишљавају“ како да Њ. В. Потрошача сместе у еклисиологију и теологију. Како да и у Цркви Потрошач добије онај централни значај на који је навикао у свему другом. Ја сам тај процес назвао: „од боготражитеља ка богоПотрошачу“. Јер заиста у том покушају „прилагођавања Цркве данашњим верницима“ – Бог је само префикс који нема право на велико слово, већ је тежиште на Потрошач којему се пружају неке религиозне услуге. „Нове теолошке идеје“ у ствари иду у правцу претварања Цркве у „сервис за пружање религиозних услуга грађанству“.

Да то ипак није само стихијска појава, која потиче од духа времена?
– Ова тенденција је само делимично стихијска. Када сам мало истражио проблем, испоставило се да је то највећим делом у тинк-тенк центрима осмишљен пројекат, који је америчка влада прихватила као званичну политику и назвала га „дерадикализација религија“. Стејт департмент је у сарадњи са USAID основао и канцеларију за „сарадњу са инклузивним верским лидерима“ преко које промовише „оне који су храбри да буду различити“ у свим религијама, па и у православљу. Овај пројекат додељује милионске грантове западним универзитетима који кроз сарадњу са теолозима полако изграђују нешто што би се назвало „грађанско богословље“. Конкретно, у православље се највише инвестира преко Американаца грчког порекла и грчких епархија у САД. А они већ у те пројекте полако укључују и наше богослове и професоре са Православног богословског факултета у Београду.

А затим „траг новца“ води, наравно, према Русији: преко наших владика и теолога на симпозијуме и конференције се позивају и руски теолози да би се полако те идеје преко Србије и СПЦ шириле у Русији. Ја у књизи дајем и теоријске поставке са повезницама (линковима) на доктринарне документе и конкретне примере са повезницама на догађаје – које свако може проверити једним кликом миша. Један од примера је Центар за православне студије на језуитском Фордам универзитету у коме је наш владика источноамерички Иринеј (Добријевић) у надзорном и саветодавном одбору, а који добија милионске донације за развој оваквог „грађанског богословља“, „инклузивног православља“, „ЛГБТ богословља“ и за његово ширење у правцу Источне Европе.

Ово је, за нашу Цркву, изузетно опасна тенденција. Јер то није само стихијски процес претварања свештеника у лајф коуча који пружа духовне услуге или „прихватања сваке љубави као љубави Христове“, већ је то пажљиво осмишљен, планиран и богато финансиран напад на СПЦ преко „академских теолошких мрежа“. Али, на срећу, он није толико опасан ако се зна одакле долази напад и како се заштитити. Наша Црква је већ почела да сређује стање на ПБФ и да пресеца све те канале малигног утицаја са Запада.

Срби су стар и уморан народ, нападнут на свим фронтовима и са свих страна. Хоћемо ли издржати? Можемо ли се одбранити кад непријатељ долази са авионима, тенковима и дроновима, а ми имамо пушке М48?
– Ми заиста имамо велике проблеме данас. Али имали смо и веће кроз историју, па смо претекли и развијали се. А неколико царевина и империја је већ поломило зубе покушавајући да нас сажваће. Наше најважније „оружје“ је наша Црква. Бивало је да нисмо имали државу, али смо опстали јер смо имали своју Цркву и веру. Тако је и данас: ми и наша Црква смо у опасности само ако одступимо од свог пута који смо, како је лепо рекао наш патријарх, изабрали на референдуму 1389. године.

Кад знамо одакле и каква опасност прети нашој Цркви – много је лакше. Треба само да побољшамо безбедносну културу и да још мало издржимо. А кад ми урадимо колико до нас стоји – остало се дометне. И заиста ако погледамо реално: пре само годину дана се, поводом короне, озбиљно разговарало да ли хришћани треба да се моле Богу и да се причешћују! Скоро да је дошло до тога да се Свети Дарови пакују као ланч пакет и носе по кућама! А, ево, за само неколико месеци од избора новог патријарха, догодила се буквално обнова Цркве. Тихо, молитвено, достојанствено, без помпе и великих говоранција. Иако Црква скоро да нема медије, само неколико одлука и поступака је ствари ставило на своје место. Као што је одавно речено: „Ако је Бог на првом месту – све остало брзо дође на своје место“.

Колико се све променило после само једне спасовданске литије у Београду! Наизглед чини се: само једна обична литија. Али какву нам је невербалну поруку, охрабрење и утеху послао нови патријарх на тој литији! Прво је скромно, братски и очински, гологлав и са осмехом у порти служио госте сендвичима. И тиме показао приватно, људско и монашко смирење и скромност. А већ после само мало времена видимо нешто величанствено и потпуно другачије: шпалир од три стотине београдских свештеника иде испред Његове светости патријарха српског, а он у пуном одејанију са митром на глави и под „небом“ у пратњи гардиста и Жандармерије, са патерицом и крстом благосиља народ! И врло озбиљан. И на крају беседа у храму о значају времена које треба да посветимо ближњима, родитељима, деци.

Које су нам, по Вашем мишљењу, поруке и поуке послате на овај начин?
– Приватно као монах у порти он је срдачан и насмејан, али као глава аутокефалне Цркве он је у служби и на служби Цркви и држави. Зато је озбиљан. Не намрштен или љут већ управо усредсређен и сконцентрисан јер је и служба врло одговорна и није играрија или забава. Приватно он може бити свакоме доступан и ићи наоколо са тацном и послужавником, али као глава Цркве – испред њега је чист пут који ограђује и трасира шпалир од три стотине свештеника а око њега је униформисана војна и полицијска заштита државе. Приватно у порти, он иде гологлав, у обичној мантији и са монашким појасом, али као глава Цркве, он је у пуном сјају и одејанију са митром и под „небом“ са патерицом као симболом пастирске власти и са скупоценим крстом.

Ово су у ствари непроцењиве невербалне поруке које су нам послате: 1. Црква је чврста и стабилна, хијерархијска организација у којој свако има и зна своје место; 2. Црква није неко неформално „дружење поводом духовности“ већ има своју узвишену и духовну и државну мисију; 3. Црква је вредносни оријентир и чврст ослонац у времену општег бесмисла и губљења друштвених вредности. 4. Црква је једна од најважнијих националних и државних институција а не само једна од „друштвених интересних организација“.

А шта ћемо са модернизмом и духом овог света, који ниједну, на ни нашу Цркву, не остављају на миру?
– „Нови богослови“ нам често профанацију Цркве образлажу изреком: „Црква није Црква ако не мисионари“ и стога се предлаже мењање догмата и срозавање Цркве у сусрет палим друштвеним групама. Као што смо видели код других конфесија које су пробале да на овај начин „мисионаре“ (прављење дискотека по храмовима, одбацивање догмата, „благосиљање и венчавање“ непокајаних припадника „нестандардних полних оријентација“, итд) овакво „мисионарење“ грешнике није приближило Цркви, али Цркву јесте удаљило од Христа. Зато у ствари ова литија и јесте била најбоље могуће мисионарење. Јер данашњем човеку и његовој души, у времену опште моралне збрке и разноразних хоризонталних мрежа, не треба Црква која се мења и њему прилагођава, већ Црква која је стабилна и хијерархијска, Црква која је светионик и оријентир у општој какофонији и хаосу.

Зато мислим да ће све бити добро без обзира на недаће које су нас снашле. А то што нам се чини да је све црно – сетимо се: „Ноћ је најтамнија пред свитање“.

Следеће године на Косову!

 

(КРАЈ)