С. Самарџија: Путин против либерала

„Наметање либерализма већ почиње да изазива отпор становништва земаља у којима се јавља као водећа идеологија”, наводи Путин

„Идеја либерализма потрошена је, чак је постала и досадна… Либерали више немају могућност да било шта и било коме наређују. Свакако не онако како су то чинили у претходним деценијама”, изјавио је руски председник Владимир Путин пре нешто више од два месеца у интервјуу британском Фајненшел тајмсу. Пре неколико дана, на састанку Савета шефова земаља ЗНД (државе бившег СССР-а), био је прецизнији: „Немам ништа против либерализма, али ми имамо своје традиције, форме културне интеракције, које су успостављане вековима. Зашто их не бисмо неговали, развијали и подржавали?”

Како стоји у енциклопедијама, либерализам је идеологија која заштиту личних слобода сматра основном сврхом постојања државе. Либерали, по правилу, стоје на страни права на одступање од установљених норми и ауторитета по политичким или религиозним питањима. Корене вуче још из 17. века и деколонизације северноамеричког континента и заједнички је назив за политичке идеологије које се залажу за друштвено уређење којем је циљ што је могуће већа слобода појединца, постигнута кроз демократски процес под заштитом правне државе.

Путиново тумачење понешто је другачије и слика је актуелне стварности на европском континенту: „Ова идеја подразумева – нечињење”, наглашава руски председник и своју тврдњу пребацује на све актуелнији проблем миграната. „Наметање либерализма већ почиње да изазива отпор становништва земаља у којима се јавља као водећа идеологија”, наводи Путин уз опаску да је управо форсирање таквих идеја проузроковало миграциону кризу у Европи, а што је већ довело до радикализације ставова локалног становништва.

Један од оних који су се међу првима нашли прозвани оваквим ставом јесте Борис Џонсон, актуелни британски премијер и оштар заступник изласка Уједињеног Краљевства из Европске уније. Џонсон успешност либерализма базира на тврдњи да је Уједињено Краљевство то показало тиме што је постало економски развијена земља, технолошки напредна и културно богата. Он, међутим, не помиње да је острвска краљевина своје благостање достигла, пре свега, захваљујући вековном пљачкању колонија, ратовањима на свим светским меридијанима, уништавањем читавих цивилизација… а много мање уздањем у способност просечног Британца да својим деловањем допринесе успону острвске земље, па и света у целини.

У том светлу Европљани све више посматрају и прилив избеглица из Африке, са Блиског истока… Почињу да схватају да они не долазе на Стари континент тек бежећи од ратова иза којих, узгред, стоје управо државе које се „залажу” за права појединаца, већ стога што су овамо позвани како би попунили све упражњенија радна места, и то за далеко мање плате од домаћина. Реч је о милионима људи спремних да раде и најпростије послове. А та потреба се јавља због технолошких промена, старења европског становништва и пада наталитета.

Није то ни у каквој вези са либерализмом, то је нова, софистицирана врста, колонијализма. С тим што пут неосвојених територија више не крећу наоружани колонисти с циљем освајања туђих земаља и поробљавања тамошњег становништва, већ то становништво настоје да доведу код себе. Пошто су земље из којих невољници долазе одавно опљачкане од стране управо оних који им сада „отварају врата и нуде бољи живот”.

Са новим миграцијама неумољиво се мења и слика света. И то пре свега у корист оних који, за сада, њиме владају. Отуда и све већи отпор у малим европским земљама економски недовољно оспособљеним да приме долазак имиграната. Русија свакако не спада у те „мале”, али Путин размишља управо у том смислу.

 

Аутор Слободан Самарџија