С. РЕЉИЋ: Чари колонијалне демократије

Нема ТВ-извештаја са избора а да репортер с лица места не пита појединце „који су управо обавили грађанску дужност“: шта очекују. Пресрећни бирач онда започне како је коначно дошао тренутак да се прекине с досадашњом праксом и да ова земља/град крену путем напретка… То се после скрати на монтажи, али остане тај дух наде. Неки буду конкретнији: да им се, коначно, плата повећа. Или, да се обезбеди будућност за њих и њихове унуке.

Овај текст се пише као уочавање да су те изјаве, после последњих неколико избора, толико бледе да постају тужна чињеница о стању у које смо допали. Има томе три деценије како смо се и ми „на брдовитом Балкану“ дочепали тог права да као народ „поверавамо обављање политичке власти представничком телу, а… и председнику државе, а који онда представљају његову (дакле народну) суверену вољу“.

Много се полаже у чин бацања папирића у кутије на којима смо ми показали да смо писмени, јер је то „извор и темељ легитимитета целовитог система државне власти“. Људи које ми изаберемо доносе законе, бирају министре, говоре у скупштинама шта год хоће…

Ове ТВ-анкете у последње време су без много речи, одсуство очекивања, зачињене смешком без наде. Више нема шта да се очекује. Неће се десити ништа. Они које бираш већ су били, они који нису били – исти су као они које бисте желели да смените. „Бољи живот“ се и даље појављује само у репризама ТВ-серије снимљене пре три и по деценије.

Пре четврт века је (у Босни и Херцеговини) завршен рат. И онда је покренут поступак „имплементирања“ демократије. Што је, кад се преведе на „наш језик“, (који год), „извршење плана, идеје, модела или политике“. План је туђи, последице су наше. Обећали су нам позападњавање. Бићемо као они, рекли су. Они су „слободни, богати и срећни“ и помоћи ће нам да и ми будемо такви. Једино нико није гарантовао да може да се остане на оној степеници до које смо били стигли.

Још пред крај последње деценије преходног века Александар Зиновјев је објаснио да позападњавање за земљу на којој се ради значи „дестабилизовати је; допринети кризи економије, државног апарата и идеологије; поцепати становништво земље на непријатељске групе, атомизирати га, подржавати све опозиционе покрете, поткупити интелектуалну елиту и привилеговане слојеве; истовремено вршити пропаганду о врлинама западног начина живота; подстицати завист међу становништвом земље која се позападњачује према западном изобиљу; стварати илузију да је ово изобиље достижно у најкраћем могућем року уколико њихова земља ступи на пут трансформације по западним обрасцима; заразити народ пороцима западног друштва, представљајући пороке као врлине, као истинско испољавање слободе личности“.

Иако је све ово било логично до очигледности и 1999. кад је Зиновјев описивао транзицију, људи су углавном одмахивали главом. Заслепљени чарима демократије, морали смо чекати да нам агенција Блумберг годинама после јави да је „западни капитал колонизовао Источну Европу“, и да је она у „de facto статусу економске колоније богатијег Запада“. А зна се чему служе колоније. „Између 2010. и 2016, годишњи одлив профита износио је 4,7 одсто БДП-а Пољске, 7,2 одсто БДП-а Мађарске, 7,6 одсто БДП-а Чешке и 4,2 одсто у случају Словачке, за толико умањујући национални доходак ових земаља“, показало је истраживање француског економисте Томаса Пикетије писца књиге Капитал у 21. веку.

Због прекомерне зависности од страних инвеститора, уз губитак контроле над својом економском будућношћу, источне чланице Европске уније су „остале и без доброг дела политичке контроле над сопственим земљама“. Што је увек циљ освајача. Истини за вољу, на стање на Западном Балкану се, на све ово, може додавати још нијанси сивог. Иза нас је тужна слика бескрајног деценијског поверења на европском Истоку у „пут у ропство“. На Западном Балкану неки још верују да ће им поробљивач донети слободу. И поздрављају га.

„Једна од црта позападњавања јесте мирно решавање проблема. Али, ови мирољубови методи имају једни особеност: они су принудно мирољубиви. Запад располаже огромном економском, идеолошком и политичком моћи, довољном да мирним путем принуди тврдоглаве да учине оно што је потребно Западу. Али“, рећи ће Зиновјев, „мирна средства не представљају ништа ако се не ослањају на војну моћ.“

Војна моћ је извађена из футрола кад се приступило имплементирању демократије међу народима бивше Југославије. Прво као претња а онда и као директна интервенција. Прво су у Републици Српској „донели одлуку“ да не признају избор на легитимним изборима изабраног председника Републике Српске. Кад је Никола Поплашен изабран па на дужност ступио новембра 1998. – мандат му је прекинут 6. марта 1999. одлуком Високог представника Карлоса Вестендорпа.

Упркос вољи народа на међународно признатим непосредним изборима.

НАТО је јасно стајао иза Високог представника. Вестендорпов задатак, који је довео до драстичног кршења легитимитета, заправо је било застрашивање Срба у Републици Српској уочи агресије НАТО на СРЈ. Дакле, јасно је да је колонијална демократија средство – „наставак претходне колонијалне стратегије западноевропских земаља“. А колонијални циљ је остваривање економских добити. Да не кажемо пљачка. „Експлоатација земље у интересу Запада остварује се помоћу незнатног дела становништва колонизоване земље који зарађује на рачун ове своје функције и има висок животни стандард, сличан стандарду виших слојева Запада.“

Земље колонијалне демократије „привидно задржавају суверенитет“. С њима се успостављају „односи као са тобоже равноправним партнером“, а равноправност се показује тако што председник земље иде да клечи пред амабасадором, а поруке које стижу са Запада прихватају се као – Божији глас. Западне банке и корпорације ту су као божански дар. Могу да раде што хоће, нико се не сме усудити ни на какаву контролу. Становништву се нуди „сурогат демократије у виду распуштености“, контрола власти је слаба али су приступачне забаве на сваком кораку, човек је препуштен сам себи и „систему вредности који ослобађа људе од труда над собом и од моралних ограничења“.

Да би остварили своје циљеве и направили од нас „демократске земље“ гурнули су нас у ратове и разарања. Међутим, онда се свесрдно труде да се ти ратови никад не заврше. Дакле, рат у Босни и Херцеговини окончан је крајем 1995. у ваздухопловној војној бази Рајт-Петерсон у држави Охајо, САД. Дејтонски споразум.

Четврт века је прошло од тада!?

Узмимо, из нашег сећања као паралелу, 1970. годину са 2020.

Ко је 1970. говорио о рату и како? То су слушали ђаци пригодним датумима или на неким манифестацијама обележавања Дана ЈНА и Дана Републике. Земља је већ била на челу Покрета несврстаних, самоуправљање је постало систем, држава је већ имала искушења студентских демонстрација 1968. и покрета „Хрватског прољећа“, кошаркаши су постали прваци света, сексуална револуција је била у току, народ недељом увече гледао Бурдуша у „Музикантима“…

Године 2020. последице рата су општеприсутне и у политичким структурама и у јавним наступима, странци надгледају одржавање мира, сваки изборни циклус је ратна вежба, школски програми су расцепљени непремостивим интерпретацијама које су уграђене у темеље државе чији се интегритет одржава споља…

Али да не будемо престроги према овим демократурама. Иза њих је сада очигледно пропадање оне силе која их је створила. Кад погледате управо завршене изборе у САД, готово вам дође да будете поносни на „демократска изјашњавања“ код нас. Амерички систем који је правио „демократски систем“ за нас, показао је толико рупа и невероватних нелогичности да је остало да се само чудите.

И зато нам сада јављају да је у Давосу смишљен „велики ресет“, то јест поправка система у који смо толико веровали а које је сад у стању да му је потребна „генералка“. Ако се то може поправити. За почетак је амерички председник Трамп избачен из игре, али тако да су му „слободни медији“ забранили да се оглашава. Човеку који има осамдесет милиона гласова одузето је право „слободе говора“. Шта онда могу да очекују они који говоре само у своје име?

Уз помоћ „демократске Америке“ изгубили смо животни стандард, сигурност живота, бесплатно школство и услуге у јавном здравству, а добили смо ЛГБТ права, „параде поноса“, даће нам права на истополне бракове, двојица чика ће имати право да се играју маме и тате и да усвајају децу. Сад плаћамо нотаре, имовину нам отимају извршитељи, банке нас третирају као идиоте кад нам дају да потпишемо уговор у коме се ништа не може променити, деца богатих иду у приватне школе а сирмошних ће вероватно учити школу на даљину, код доктора идете да вас пошаље у приватну клинику у којој он хонорарише…

Мислите да оно што најављују из Давоса као „велико ресетовање“ доноси решења за то? Они који „ресетују“ прво су организовали „операцију пандемије“ у којој нам је укинуто и оно мало права и могућности да преживљавамо. А сад обећавају „једнакост“. Као да вам гробар обећава срећан живот?

За време пандемије у свету је посао изгубило најмање 225 милиона радне снаге. Тешко је, штеди се, али милијардери су зарадили (ваљда се тако зове пљачка) 3,9 трилиона долара!? Од кога то узеше? Од Марсоваца? А не, од сиротиње раје. Сиротиња је у истом периоду изгубила 3,7 трилиона долара. Просто. Дакле, биће све теже осмехивати се и давати изјаве после „демократских и фер избора“. И оно мало наде је бачено низ реку. Делимично смо криви сами, а филантропи и пријатељи транзиције су нам сверсдно помагали.

Што се будућности тиче, све је јасно. Глупо је очекивати било какву помоћ. Јер, наши добротвори само штампају новац: Америка четири хиљаде милијарди долара и сад ће Бајден још хиљду и деветсто милијарди плус. Европска унија хиљаду милијарди евра.

Даће и нама нешто тог Ништа – као помоћ. Али са тим штампаним Ништа, задужиће нас. Земљу, грађане, унуке. Пошто се тај дуг не може вратити, узеће нам реке, шуме, руднике, ваздух и све што спада у еко-одрживо привређивање.

Вреди да размишљамо о томе. После ће бити касно.

Аутор Слободан Рељић