Српска треба чврсто да се држи пута којим иде, и да настави да има сталну иницијативу као одговор на сарајевско унитаристичко махнитање

„Да, ја презирем Србе“ наслов књиге из 1994. године Зилхада Кључанина, састављене од колумни које је Кључанин објављивао у Љиљану. Књиге нема ни у једној библиотеци у Србији, али се цитати из ње, или из неких других Кључанинових колумни, могу наћи на интернету: „Мој душман зове се Србин. Душман мога дида звао се Србин. Душман мога оца звао се Србин. Душман мога брата звао се Србин. Душман мога дјетета зваће се, посигурно, Србин“ (овде).

„У Угљевику има 500 српске сирочади. Машаллах! Армија БиХ је до сада послала у џехенем 50-ак тисућа четника. Еyваллах! Српске мајке ће убудуће, што би рекао Ибришим, рађати грумење леда умјесто дјеце. Иншаллах! (овде) „Србин се приближава човјеку само онда када је мртав. Или затворен“ (овде)

„Возам, возам, возам се. По Сани. Снивао сам дан када ћу се возати по бошњачкој (изворно наглашавање) Сани. По чистом бошњачком граду, без иједног Србина. И ево, дочеках тај дан. Ако се изузму заробљени Срби, који већ, ево, чисте, под стражом, санске улице, у Сани нема Срба. (…) Али, тјешим се, велик је сански отпад, примиће он још тоне и тоне преосталог влахалука“ (у Кључаниновом текту: Дошли смо у Сану, влашку ли вам нану; овде). „Сваки Муслиман треба да има свог Србина да га погуби“ (овде) „Мајка Босна има чир. Из тог чира цури гној. Тај гној су Срби“ (овде).

Ових и других мудрости овог „угледног бх. књижевника“ сетио сам се када је, недавно, на обележавању 25. новембра, дана државности БиХ, Бакир Изетбеговић изјавио: „БиХ постоји хиљаду година и постојат ће још хиљаду“, а да, с друге стране, „ништа у БиХ није српско осим назива Република Српска, а не знам хоће ли то тако остати ако Додик настави са овим изјавама“.

Поводом истог празника у Сарајеву је одржана и трибина која је „окупила угледне универзитетске професоре, активисте, студенте, новинаре и друге грађане“. Танер Аличехић, аутор књиге Трагом древних Бошњана, рекао је публици: „Под утјецајем политике из сусједне Србије и идеје о постојању хрватског народа у БиХ, босански народ се подијелио; једни су почели да се сматрају Србима, други Хрватима, а трећи су одржали хисторијски назив Бошњак“. Зато, „боснизација свих елемената како културног тако и јавног живота мора бити вокабулар сваког јавног радника“.

А др. Седад Бешлија, в.д. директора Института за хисторију, казао је: „Прије 150 година дио бошњачког етноса издвојио се по линији припадности вјери (православљу и католичанству), под утјецајем пропаганде, обавјештајних служби и дипломатско-културних активности. Ту нема ничега повијесног и аутентичног, већ се ради о вјештачкој конструисаној творевини. Нестала је солуција да термин босанство у модерном националном смислу – по принципу једна држава, један народ, једна нација – буде опћeприхваћен у Босни. Босански муслимани нису примарно одговорни за то што данас нема знака једнакости између повијесног мултиконфесионалног бошњачког народа и Бошњака у модерном националном смислу”.

Дакле, наставља се реторика о повијесном мултиконфесионалном бошњачком народу, као носиоцу тисућуљетног антифашизма, наспрам којег стоје агресивне геноцидне хорде које преко Дрине упадају у тисућљетну БиХ  и буне добре православне Бошњане против Сарајева. А везивање укидања имена Републике Српске с „Додиковим изјавама“ само је пропагандни трик. Јер, Бакир је још у септембру изјавио: „Говорили су да ће бити укинута Република Српска. Ја бих врло радо то подржао, али да ли је то реално, можемо ли ми доћи до тога?“ (овде, 19:31-19:37).

Пошто то, тренутно, „није реално“, ето, трпећемо Српску још неко време – дотле, намећући унитарно босанство. Јер, у истом интервјуу, Бакир је рекао да „није реално“ ни укидање „конститутивности народа (19:25-19:31), нагласивши свој став да су „Бошњаци, уствари, Босанци муслиманске вјероисповести“ (49:17-49:21) – па су, последично, ваљда, и Срби тек „Босанци православне вјероисповести“. Али, чим се вођству Бошњака укаже прилика, јасно је, неће више бити ни конститутивностои народа, ни Републике Српске. Колико је сумње да је једино што, заправо, тренутно одржава Србе западно од Дрине – Република Српска?

Има једна сјајна дистопијска прича Владана Ивковића Дан без Републике Српске. Препоручујем свима који још имају недоумице око Српске као conditio sine qua non за Србе у БиХ да прочитају ову причу. Уосталом, ко не верује овој прекогницији, нека погледа колико је Срба преостало у Федерацији БиХ (10 одсто од предратног броја!), и све ће му бити јасно. Ово, међутим, лудовање Бошњака с „мултиконфесионалном бошњачком нацијом“, на неки начин је и добро. Оно својом бруталношћу, наиме, још  више истиче значај очувања Републике Српске у њеном пуном капацитету, изолујући оне, ионако малобројне, припаднике пробосанске (унитарне) опције међу Србима.

Сада ћу да се вратим на писца књиге „Да, ја презирем Србе“ и да вас приупитам – у ком медију је, поводом његове смрти, објављен чланак под насловом „Преминуо угледни бх. књижевник Зилхад Кључанин“? То је био бањалучки мулти-култи портал Бука (овде). За њега је већ примећено да је „успео да превазиђе и Пешчаник по количини случајносрпских страсти и аутоколонијалне беде“ (З. Ћирјаковић; изворно овде, пренето овде). Наравно, слободу мишљења нико не сме да ограничава, јер за то, између осталог, нема ни потребе – управо реалност најчешће демантује идеолошка искривљавања и политикантску лакировку.

Александар Трифуновић, глодур Буке, у марту извештава из прихватног центра за избеглице Седра, код Цазина, да су, према речима директорке, „дјецу миграната у бихаћким школама одлично прихватили домаћи клинци, да се јагме ко ће да сједи с њима у клупи“ (?!). Осам месеци доцније, међутим, истина удара у лице: ту су протести у Бихаћу против миграната, а цветају бошњачки антимигрантски сајтови који пишу о „мигрантском геноциду над Бошњацима“, питајући се „зар је могуће да Бошњаци не разумију да се не може бити у исто вријеме на страни властитог народа и мигрантских хорди – или ми или они, треће нема!“ (изворно овде; сајт је ових дана суспендован).

Стога, тврдња да се бихаћка деца отимају ко ће да седи с мигрантима истинита је и корисна информација колико и Трифуновићеве објаве да у Српској „нема слободе“, да су Двери „фашисти“ или да је Српска „дала Кустурици десетине милиона да направи свој град и назове га по Андрићу“, а „цитирати мисли Андрића, а не разумијети их, исто је као када кокош снесе јаје у хидрант“. Или, једнако, као и објава Срђана Пухала да је књига проф. Гидеона Грајфа о Јасеновцу, „писана за дебиле који не воле да читају“ и да „нема он (Грајф) појма о Јасеновцу“.

То је тај самоискључујући стил наших „пробосанских“ активиста. Можда би неки од Срба и поверовали у ове прилоге култури лупетања да није непрестаног подсећања на пројекат стварања мултиконфесионалне бошњачке нације, подсећања да ништа у БиХ није српско, а и подсећања на књигу „угледног бх. књижевника“ Да, ја презирем Србе. Зато Српска треба чврсто да се држи пута којим иде, и да настави да има сталну иницијативу као одговор на сарајевско унитаристичко махнитање (попут најновијег о мултиконфи Бошњацима).

Рецимо, када је реч о међународним позивним телефонским бројевима, слободан је број 384, између Косова (383) и Хрватске (385), и 388, између БиХ (387) и Македоније (389). Пошто територија не мора бити држава-чланица УН да би имала позивни број, како нас је подучено за Косово, зашто то не би затражила и Српска? Дакле, који вам се позивни за Републику Српску више свиђа – 384 или 388?

Аутор Слободан Антонић

Извор Све о Српској, 27. новембар 2019.