С. Антонић: Руси на Дунаву

Европски парламент усвојио је резолуцију којом се Русија проглашава – „државним спонзором тероризма”.

Када сам прочитао ову вест (овде), помислио сам – шта ће сад ово Берлину? Какве су сад то еко-зелене керефеке? У праву је Солоњевич када каже да „немачка чувена нетактичност долази од тога што Немци не разумеју. Њихове могућности људског разумевања односе се према нашим као коњско копито према човечијим прстима. Копитом се може свашта урадити, али се не може свирати виолина. Отуда немачка коњска политика” (овде 207).

Но, ипак сам отишао на сајт ЕП да видим шта тачно пише у резолуцији (овде). Не само да је Русија проглашена државним спонзором тероризма (state sponsor of terrorism), већ је затражено „успостављање специјалног суда који ће се бавити злочином агресије Русије против Украјине” (овде Т.11), затражено је да се „затворе и забране руски центри за науку и културу” (Т.5) – при чему би се томе прикључиле „и све земље кандидати и потенцијални кандидати” (Т.7; – што значи да би и Београд имао да затвори Дом руске културе!), позван је „сав руски народ да протестује против зверских ратних злочина Русије” (Т.16), „похваљен је рад украјинских новинара који свету говоре истину о рату у Украјини” (Т.16; божесаклони – украјински новинари и истина о рату?) и на крају је затражено да се „у самој Русији отвори јавна дебата о злочинима совјетског режима […] против Украјине” (Т.17).

Па мајстори, како сте само лепо све ово успели да смислите? Браво!

Међутим, из резолуције сам видео (овде R) да на идеју да се Русија прогласи спонзором тероризма ипак није први дошао Берлин, већ – Вашингтон.

Наиме, Представнички дом америчког Конгреса на то је позвао још 12. маја 2022, Сенат се придружио 27. јула, одмах су потрчали и парламенти Литваније, Летоније, Естоније, Пољске и Чешке, да би два дана пре Стразбура и НАТО скупштина једногласно усвојила резолуцију (званични текст овде) у којој се „јасно изјављује да је руска држава под садашњим режимом терористичка” (стр. 20, i).

Наравно да је и скупштина НАТО позвала све чланице „да предузму колективну акцију ка успостављању међународног трибунала за кривично гоњење злочина агресије Русије” (20, h), а то је поновљено још и у посебној резолуцији (овде 2). Штавише, председник НАТО скупштине, Џералд Коноли (САД) у свом уводном говору оптужио је Русију за „дела геноцида” (овде 3), током њене „катаклизмичне, безобзирне и бруталне кампање сузбијања слободе у Европи, па и широм света” (овде 4).

Како то баш тачно Русија „сузбија слободу широм света” и при том још „безобзирно и катаклизмично” чини „дела геноцида”, Коноли је пропустио да објасни – оставивши, ваљда, машти на вољу НАТО скупштинарима да замишљају „зверске руске злочине”…

Још један обрачун САД с „одметничким државама”?

Све у свему, Вашингтон очигледно на Русију хоће да примени своју стару доктрину „одметничких држава” (rogue state, outlaw state, pariah state). Њу је још 1994. обзнанио Клинтонов саветник за националну безбедност Ентони Лејк (овде). Он је пет земаља сврстао у одметничке државе: Северну Кореју, Кубу, Иран, Либију и Ирак. Касније су овој листи, у оквиру „доктрине одметништва” (rogue doctrine), додати – да би затим били нападнути – Авганистан (1998), Судан (1998) и СР Југославија (1999).

Клинтонова администрација је израз одметничка држава „компулсивно употребљавала” (овде 124). Израчунато је да се, у раздобљу 1997-2000, овај термин појављивао у 31 одсто Клинтонових говора, и 17 одсто Олбрајткиних (исто, 117).

Олбрајтова је чак све земље света поделила у три групе:

1. оне које „разумеју правила” (understand the rules) – што ће рећи: схватају кога треба да слушају;
2. „земље у транзицији”, то јест оне које се труде да науче америчка „правила”;
3. „одметничке државе” – оне које не само да нису део међународног система (international system), већ чије само биће подразумева да буду изван њега и да буквално бацају ручне бомбе на њега како би га уништиле” (овде).

Пазите само каква филозофкиња, права онтологија анти-НАТО безобразника…

А против одметничких држава све је дозвољено, укључујући и војне интервенције. Буш је у Стратегији националне безбедности (2002) прокламовао спремност САД да војно нападне „одметничке државе и њене терористичке сараднике” (овде).

Штавише, у Бушово доба обрачун с одметничким државама постао је средишња тема америчке спољне политике (овде).

И доцније је администрација САД користила исти термин када је желела да дисквалификује неку земљу. Рецимо, амерички саветник за националну безбедност Џон Болтон прогласио је 2019. да се „Мадуров режим сада придружује том ексклузивном клубу одметничких држава” (овде). А државни секретар САД Мајк Помпео 2020. назвао је Кину „одметнутим чиниоцем” (rogue actor; овде).

Вашингтон је у тој мери злоупотребљавао ознаку „одметничка држава”, да је Чомски написао да је „’одметничка држава’ свака она која пркоси наређењима САД” (овде 30). А Дерида је овако сажео Литвакову монографију на ову тему: A rogue State is whoever the United States says it is (овде 118; 125).

Чак је и Хантингтон упозорио да с таквом праксом саме САД заправо „постају одметничка суперсила” (the rogue superpower) коју већина земаља сматра „највећом спољном претњом сопственим друштвима” (овде).

Али, сила не зна за аргументе. Своју књигу о одметничким државама Дерида је стога и започео цитатом из басне Ла Фонтена Вук и јагње – знате оно кад вук прождере јагње просто зато што му се може:

„Разлог јачег увек понајвише вреди. Ево једне приче из које то следи” (овде 37).

Може ли се на Русију применити закон јачег?

Само што је разлог јачег радио у случају Либије или Србије, али – у случају Русије?

Погледајте само како примењују исти образац: 1. прогласи се нека земља терористичком, а њен лидер злочинцем; 2. направи се суд за „ратне злочине”; 3. држава се бомбардује, организује се преврат, а лидер се убије или испоручи „суду”.

И то су они замислили да понове с Русијом и Путином? Баш паметно.

Једино што Русија није Србија 1992-1999, па да буде изолована и опкољена. Јер, шта ћемо с формулом 14:86 – однос становништва држава које су увеле санкције Русији (14 одсто), и оне које нису (86 одсто)?

И шта ћемо с руским бојевим главама? Па и ако САД неће да ратује, зар они стварно мисле да ће Украјина да победи?

Чак и после пада Херсона, начелник Здруженог генералштаба америчке војске, генерал Марк Мили, на брифингу у Пентагону изјавио је да би Кијеву било боље да одмах почне да озбиљно преговара о миру, јер су минималне шансе да  дође до „украјинске војне победе, дефинисане као избацивање Руса из целе Украјине, укључивши и Крим” (транскрипт овде).

Некако у исто време је и пензионисани немачки пуковник Ралф Тил објашњавао ТВ публици да, упркос Херсону, Кијев губи рат (овде; уп. овде).

Али, какве то има везе – ми ћемо Русе да прогласимо терористима, за Путина ћемо да направимо Хашки трибунал, и тако ћемо, самоуверено, да наставимо да водимо коњску политику.

Само што је таква политика и доводила до тога да руска војска на крају умаршира у Стокхолм (два пута: 1719. и 1808/9), Берлин (два пута: 1760. и 1945), Рим (1799), Амстердам (1813-15), Париз (1815) – а о Букурешту, Будимпешти, Варшави или Прагу да не причамо (в. овде).

Ушће Дунава геостратешко средиште Балкана

Што се нас Срба тиче, били бисмо задовољни да Руси само избију на Дунав. Ушће Дунава с правом се сматра геостратешком кључаоницом Балкана и Средње Европе.

Русија је делту Дунава први пут добила Једренским миром (1829), изгубила ју је после Кримског рата (1856), а повратила на Берлинском конгресу (1878). Поново ју је изгубила 1918, повратила (као СССР) 1940, поново изгубила (распадом СССР) 1992.

Контрола ушћа великих пловних река од изузетног је геополитичког значаја. „Ушће представља улазна врата у реку и њен слив. […] Господар ушћа у стању је да затвори пут из реке у море, и обратно” (овде 44). Зато је у колонијално време било довољно запосести ушће неке пловне реке, па да се може полагати право на цео њен слив (исто, 44-50). Чак и без тога, контрола ушћа се сматрала великом предношћу: „реке са својим ушћима и пловним током омогућавају једну врсту невидљивог колонијалног подчињавања” (47).

Могући излазак Руса на Дунав имао би свакако велики утицај на цело Подунавље: „Ако Русија […] узме ушће Дунава, свима је јасно да ће, у том случају, она имати снажан утицај на све територије у дубини” (овде). То би знатно поправио стратешки положај Србије, која је и сама Heartland Балканског полуострва (овде 67).

Мировним и другим послератним споразумима утврђује се и режим пловидбе међународним рекама (овде 471): Бечки конгрес 1815. (за Рајну), Париски мир 1856. (за Дунав), Београдска конференција 1948. (за Дунав) итд. Као што је Севрским уговором (1920) био (једно  време) омогућен слободни пролазак трговачких и војних бродова „у миру и у рату” кроз Босфор и Дарданеле (овде), исто се може тражити и када је Дунав у питању за подунавске земље, од Русије до Мађарске.

Наравно, то се може десити ако се Украјински рат заврши трајнијим миром и легитимизацијом мултиполарног света, кроз систем регионалне безбедности великих сила. То је управо оно што је својевремено саветовао Хантигнтон, препоручујући САД да прихвате плурализам цивилизација, те „да прихвате Русију као стожерну државу православљa и велику регионалну силу с легитимним интересима који се тичу безбедности њених јужних граница” (овде 312).

Недавно се српски председник пожалио: „Страх ме је већи него икад, пред Србијом је период тежи од оног из 90-их”, запитавши се: „где ћемо ми Срби, шта ћемо са собом, хоћемо ли успети да сачувамо и десну и леву обалу Дунава за себе, свој народ, а не неког другог?” (овде)

Овај необичан страх можда и није без икаквог основа имајући у виду немачки план из јула 1941. по ком је Србе ваљало иселити из Београда, Смедерева и осталих места уз Дунав. У плану је, наиме, писало да „Срби морају бити потиснути од Дунава и из Београда, да би се истакла њихова политичка безначајност и како би било спречено, што се у историји често дешавало, да из Београда долазе нове завере против Немачке, поретка на Балкану и у Европи” (овде 106).

Но, ако Руси изађу на Дунав тај страх ће потпуно нестати. А биће решен и основни „проблем (српских) суверениста – то што из Москве овде тешко да може да долети птица, а камоли руски авион” (овде).

Јер, можда ће у Београд моћи да доплови руски ратни брод?

 

Аутор Слободан Антонић