Рустем Вахитов: ЗАШТО ЈЕ ОПАСНА АПОЛОГИЈА ТЕРОРА?
Александар Дугин је позвао на масовне репресије. Притом, не само против противника власти и неистомишљеника, већ против свих – „правих и кривих“. На „репресију уопште“, како је рекао. Да не бих био оптужен за претеривање, цитираћу његове речи: „Ја сам присталица репресија. Истовремено, разумем да оне могу утицати не само на кривце, већ и на невине. Ја сам за репресије не само против непријатеља, а тим пре мојих личних непријатеља, него сам за репресије уопште.“
Мало ко је обратио пажњу на моралну страну овог наступа, а требало је. Сви медији Дугина упорно називају „руским филозофом“ (што је заправо комично, јер овај „руски филозоф“ одбацује постојање руске филозофије, а Немца Мартина Хајдегера сматра најистакнутијим мислиоцем у историји). Међутим, супротно мишљењу Александра Гелевича, руска филозофија и даље постоји.
И ја не могу да замислим правог руског филозофа – од Хомјакова и Чаадајева до Берђајева и Иљенкова – који велича и оправдава крв, страдање, смрт невиних (па чак и кривих). У руској филозофији, као и у руској књижевности, постоји снажан набој хуманизма, сажаљења, жеље да се разуме чак и злочинац, што је одувек неизрециво одушевљавало западне интелектуалце. Руска култура је до најинтимнијих дубина прожета хришћанским намерама доброте и праштања. У том смислу, Дугин апсолутно није руска фигура (не етнички, већ духовно). Он страствено проповеда декадентну фасцинацију елементима зла, мржње, смрти, фасцинира га тупа, нељубазна, чак не ни равнодушна, већ садистичко-месождерска сила. Можда ће то код некога изазвати асоцијације на Ничеа, али Ниче је, као проповедник зла, био атеиста, био је заљубљен у моћ овоземаљског живота, у „цвеће културе“ које је он створио. Код Дугина нећемо наћи ни једно ни друго. Дугинова апологија зла, суровости и смрти вероватно има корене у мутном окултизму његове младости, коју је провео у кружоку „Јужинског сокачета“ са фашистичким мистиком Головином…
Дугинова безгранична, загушена од усхићења, сервилна љубав према држави не одговара намерама руског погледа на свет, и није важно који – империјални, комунистички, буржоаско-републикански. Дугин је 2016. године у интервјуу за канал Царград рекао: „Држава је једина инстанца која има право на легитимно насиље. Насиље које спроводи држава није и не може бити кривично дело. Једноставно зато што је држава та која увек одлучује шта је легално, а шта није.”Пред нама је оправдавање свега што ће држава да уради. Дугин не види никакву везу између права и морала, он државу схвата не као „минимум морала“, већ као максимум иморалне моћи. И опет је невероватно колико је ово далеко од руског националног погледа на свет! Мислилац сребрног доба Николај Лоски је у свом делу „Карактер руског народа“ признао: „У јавном животу слободољубље Руса се изражава у склоности ка анархији, у одбојности према држави“. Тешко је не сложити се са овим. Али чак и ако оставимо по страни свакодневни однос Руса према држави, биће потребно запамтити да су Руси народ који је изнедрио три највећа, светски позната филозофа анархизма – Кропоткина, Бакуњина и Толстоја.
Дакле, Дугинова одушевљена љубав према држави последица је чињенице да је држава за њега само „апарат насиља“, а сетимо се да је мрачна, ирационална сила Дугинов истински бог, који само номинално толерише друге богове.
Заправо, његов позив на „репресије уопште” оправдава се не само естетиком зла, већ и његовим особеним схватањем „државних интереса”… II
Дугин тврди да је под Стаљином било репресија, а држава је била јака, и да су зато репресије и данас потребне. Поново ћу цитирати његове речи: „Када су биле репресије у СССР-у, земља је била велика и јака, развијала се брзо и бурно. Када су оне престале, све је почело да трули, да се распада и да изумире“. Свако ко је проучавао формалну логику је наравно приметио да је ова изјава кршење закона довољног разлога. Из чињенице да је под Стаљином било репресија, уопште не произилази да је држава због тога била јака. Ово још треба доказати.
Дугин каже да су репресије допринеле „ротацији елита”. Међутим, истовремено и сам признаје да су и невини људи пали под точак репресија. Баш згодан начин ротације: стрељати стотину чиновника, можда ће се десет од њих испоставити као неподесно за руководећу делатност … Дугину су већ приговорили у Телеграму: зар не постоје други начини за повећање ефикасности?Осим тога, Дугин полази од познатог мита да су 1937. године репресије погодиле углавном Комунистичку партију и административни апарат. У међувремену, статистика о друштвеном пореклу репресираних 1937. године је другачија: само 16% њих су били у служби, а само 6% чланови партије. Односно, 88% репресираних 1937. није припадало ниједној елити совјетског друштва и стога није могло бити урачунато ни у какву ротацију државног кадра!
Коначно, повећање ефикасности као резултат репресија је крајње сумњиво. Већина историчара сматра да су репресије 1937–1938. биле веома тежак ударац за совјетску државу и друштво. У исто време, свака грана индустрије је претрпела огромне губитке, почев од института науке и образовања, па до војске и самих специјалних служби (није узалуд сећање на 37. у КГБ СССР-а било веома лоше). Неуспеси с почетка рата, наравно, последица су уништења значајног дела командног кадра Црвене армије. Војни историчар Олег Сувениров тврдио је да је више од 65% командног особља Црвене армије уништено као резултат предратних репресија. Дугин себе назива евроазијцем и често се позива на вође емигрантског евроазијства. Дакле, Николај Трубецкој је, сазнавши за погубљења војних команданата, писао Петру Савицком да је Стаљин полудео, јер се СССР, као што је већ било јасно, налазио на ивици рата.
Иначе, Донски фронт код Стаљинграда предводио је генерал Рокосовски. Његове формације су опколиле Паулусову групу. Међутим, Рокосовски је само неким чудом избегао смрт у тамницама НКВД-а. Године 1937. ухапшен је, на испитивањима су му чекићем спљоштили нокте на ногама, поломили два ребра и избили предње зубе. Двапут су га упуцали ћорцима да би изнудили признање да је … јапански и пољски шпијун. Да није било надљудске храбрости будућег маршала, Стаљинградски фронт би остао без талентованог вође. А генерал Власов, будући издајник који је предводио колаборанте, био је апсолутно поуздан. 1937–1938, био је чак и члан војних трибунала Лењинградског и Кијевског округа и активно учествовао у „чисткама“ командног особља… Шаљући на погубљење црвене команданте који би постали браниоци Кијева 1941. … Толико поводом Дугиновог резоновања о користима репресија и ротацији елита кроз хапшења и стрељања…
Између осталог, будући шеф свемирског програма СССР-а Сергеј Корољов такође је био репресиран 1930-их. Замислите да Корољов није преживео затвор? Кад бисмо лансирали човека у свемир без Корољова?
Са потешкоћама, физичар Ландау је спашен из затвора. А талентовани физичари Бронштајн и Шубников нису имали среће: умрли су од КГБ-ових „десет грама олова“. Тридесетих година прошлог века, око четвртина водећих физичара Совјетског Савеза било је репресирано. Историчари науке верују да би СССР имао атомску бомбу много раније да није било овог удара на отаџбинску физику …
Па ипак, Стаљин, за разлику од Дугина, није био љубитељ „терора уопште“. Апологија „терора у целини“ један је од најгорих политичких програма. Замислите хирурга који сече пацијента не зато што жели да га излечи, већ зато што ужива да сече људе. Колико пацијената би излечио? И каква би била његова даља каријера?
Стаљин је био довољно паметан да схвати да је ово пут у нигде и за њега самога. О томе сведоче и наведене чињенице: спасавање Рокосовског или Ландауа. Стаљин је, како се испоставило, ипак могао себи да ускрати „крваво задовољство“ ако су то захтевали случај, судбина земље и његова сопствена судбина. „Јадни слабић“ – наравно, фркнуо би апологета „репресија ради репресије“, да је он саветник генералисимуса…
Али, на срећу, Стаљин је, за разлику од модерног „филозофа“, волео да чита не мистике-теоретичаре завере, већ историчаре. Посебно је добро проучавао историју Француске револуције и знао је како је Робеспјер завршио своје дане, покрећући терор против својих бивших сарадника. Машина терора, ако се покрене пуном снагом, на крају постаје неконтролисана и уништава онога ко је стајао на њеном челу. Историчар специјалних служби Леонид Наумов, аутор књиге „Стаљин и НКВД“, сматра да оптужба по којој је Јежов стрељан – „завера за уклањање друга Стаљина“ – није било тако неоснована.
Унутар НКВД-а, који се током репресија 1930-их претворио у моћну државну корпорацију, у унутрашњу државу са сопственом ГУЛАГ економијом, заиста је сазревала завера против Стаљина. Само што је није водио пијанац Јежов, већ његови заменици Евдокимов и Фриновски, који су надгледали администрацију Северног Кавказа: „У јулу-августу 1938. „северокавкасци“ (Евдокимов, Фриновски, њихови сарадници) имали су реалну шансу да дођу на власт… „Севернокавказци“ су контролисали одељење безбедности и специјално одељење и могли су да елиминишу вођу (и остале чланове Политбироа) практично без потешкоћа. … „Голем“ или нови „Франкенштајн“ побунио се против оних чији је ауторитет до сада признавао. Руководство НКВД-а се спремало да удари на Стаљина.
Историчар Миронов Стаљина назива „човеком који је зауставио репресије“. Заиста, након погубљења Јежова и Беријиног доласка на власт у НКВД-у, репресије су постале знатно слабије и никада нису достигле ниво из 1937–1938. Према историчару Земскову, 1937. године око 790 хиљада људи је репресирано због контрареволуционарних злочина, 1938. око 554 хиљаде, а 1939. године, након доласка Берије, око 63 хиљаде, отприлике исто као крајем 20-их, пре почетка „партијских процеса”. Али то се догодило не због хуманизма „оца народа“, већ зато што је из животног искуства схватио колико су опасне неконтролисане „репресије уопште“… III
Коначно, не смемо заборавити ни моралну штету коју су репресије 1937. године нанеле Совјетском Савезу. Кад се, захваљујући чувеном Хрушчовљевом извештају, сазнало да пребегли и троцкистички емигранти из 1930-их не лажу, и да је 1930-их машина НКВД-а под вођством Стаљина немилосрдно смрвила више од 700 хиљада људи, међу којима је било много лојалних грађана и вредних стручњака, од СССР-а су устукнули многи левичари на Западу. До раскола је дошло у Комунистичким партијама Израела, Енглеске, Француске. Шок је изазван не само чињеницом да су у Совјетском Савезу комунисти истребили комунисте, већ и чињеницом да је Москва 20 година обмањивала западне комунистичке партије, сугерисала им да су репресије безначајне и оправдане, а лаковерни западни левичари објашњавали су својим сународницима: не верујте „десничарима“, Бухарин и Зиновјев су били шпијуни, а Стаљин је у свему имао право…
Још раније, у периоду самих репресија, совјетски људи су доживели шок. Пропаганда је почела да им утувљује да су представници Лењинистичке гарде, они који су заједно са Иљичем припремали револуцију и водили је, они који су прошли кроз царске затворе и изгнанства, испали … плаћени агенти страних обавештајаца, издајници, покварењаци! А они који су током револуције били мењшевици и есери, учествовали у прогону Лењина, служили украјинским националистима претворени су … у лојалне „Стаљинове соколове“! Троцки је о томе вриштао из иностранства и био је у праву: пољски племић Вишински је 1917. био мењшевик и постао стаљинистички тужилац, бивши министар у Петљуриној влади Рафес постао је један од вођа стаљинистичке Коминтерне, а новинар Заславски, који је у 1917. назвао Лењина немачким шпијуном, којег је Лењин једноставно назвао „подлац“, постао је „златно перо“ Стаљинове „Правде“!
Терор је научио совјетске грађане да верују у сваки апсурд, да се крију од страха за себе у суморно ћутање, а многе да буду покорни пред властима, испуњавајући било коју њихову жељу. У годинама терора, команданте и чланове партија 20-их, од којих су многи били људи са идејама, веровали у идеале, заменили су опортунисти и каријеристи који се нису заустављали на денунцијацијама, лако се слажући са било чим. А њихова деца су та која ће ставити тачку на СССР и постати олигарси и политичари нове, буржоаске Русије…
Додаћу још да је стаљинистички терор окончао атмосферу поверења и братства у партији. Не без разлога, уосталом, од првих година револуције, комунисти у СССР-у су једни друге звали друговима и „на ти“, а непартијске људе – грађанима и, ако то нису баш блиски људи – „на ви.“ Све до друге половине 1930-их, комунисти су веровали да су чланови посебног братства, где свако треба да помаже другима, где човек има право на грешке и биће схваћен и биће му опроштено (сетимо се да је Лењин опростио Камењеву и Зиновјеву откривање датума устанка). После тога братство је завршено. Партија се претворила у „теглу паукова“, где су сазрели мијазми завера, интрига, цинизма… Томе је људе научио терор…
Фронтовска генерација је за кратко време поправила ситуацију, али кад су они почели да старе, све је пропало.
Сећање на репресије комуниста над комунистима као нешто веома срамно латентно се чувало у главама совјетског друштва све до перестројке. А њена актуелизација је одиграла кобну улогу у разарању СССР-а у ери гласности. „Стаљинове репресије“ постале су адут антисовјетске пропаганде. Заправо, оне и даље остају такав адут. О томе директно сведочи чињеница да, у условима зачуђујуће носталгије за свим совјетским, партија која се проглашава наследницом КПСС добија у најбољем случају око 20% гласова грађана, наспрам 40–50 „поштених процената за Јединствену Русију”. Нормални људи, за разлику од „филозофа зла“, достојанством социјализма сматрају сигурну будућност, државне субвенције, а никако да ноћу људи у униформи могу доћи по свакога ако нехотице у непознатом друштву подели анегдоту… IV
Дакле, политичке репресије су увек зло. Оне наносе штету држави и друштву – штету која се може осетити и за 30 и 50 година! – чак и ако се примењују прецизно и у неку добру сврху. А ако су то „репресије ради репресија“, зли елемент који је постао неконтролисан, убијајући и праве и криве, онда је штета од њих монструозна. То разуме сваки човек који бар мало познаје историју стаљинизма (уз све разумевање да и Стаљин има заслуге за Отаџбину). Ово треба имати на уму кад чујемо апологију репресија са усана медијских личности.
(politconservatism.ru; превео Ж. Никчевић)
