Руско-украјински рат на прекретници: Нови Кисинџеров поредак за источну Европу и Балкан

Хенри Кисинџер недавно се поново огласио износећи свој амбициозан план за решење руско-украјинског рата. Овога пута, друштво му са сличним предлозима праве најбогатији човек на свету Илон Маск и први човек америчке армије генерал Марк Мили.
Резултат преговора о окончању рата биће и нови поредак у централној и источној Европи, утемељен на водећем месту који ће у њему имати Украјина. Све паралеле између Србије и Украјине, Косова и Крима, које су толико често разматране у контексту руско-украјинског рата, постале би повезане у смислу нове европске безбедносне архитектуре која би се створила. На многим мапама Србија би у тој новој конфигурацији могла да се нађе на списку централноевропских држава.

Ветеран светске дипломатије Хенри Кисинџер огласио се поново ове недеље да каже да је време да се сукоб у Украјини реши преговорима. Могли бисмо из овога да закључимо да САД сигурно имају идеју о преговорима, бар за тестирање, упркос ратоборној реторици која се одржава и заклетвама да никада неће приморавати Украјину нити на мировне преговоре нити на друге уступке, све док Украјина то сама не одлучи.

Тешко је претпоставити да би у само предвечерје уласка у своју 100. годину, Хенри Кисинџер самостално и својевољно иступио на светској арени, иако мора да се призна да је ове године, за своје доба, имао импресивну количину интервју, јавних наступа, новинских чланака и још једну објављену књигу. Када се све сабере, у 2022. било је преко 50 импресивних јавних Кисинџерових наступа.

Оно што ће се, свакако, највише памтити, јесте да је управо он први формулисао неку визију окончања руско-украјинског сукоба и изласка из рата. То је доказ одсуства не само креативности, него и храбрости данашњег дипломатског естаблишмента у свету који није у стању да се одмакне од свакодневних клишеа и створи делотворан концепт који може да задовољи мултилатералне тежње укључених актера.

Кисинџеров концепт, наравно, није само уско фокусиран на Украјину и Русију. Он се итекако тиче и Балкана, а свакако и питања Косова, будући и да Кисинџер сам наглашава да ће однос који се успостави између ове две државе прекројити целокупну конфигурацију Европе, и позива на разговоре за постизање мира.

Кисинџер поставља двојаки циљ мировног процеса: „да се потврди слобода Украјине и да се дефинише нова међународна структура, посебно за централну и источну Европу“. Томе каква би то структура могла да буде и колико је она заиста реална, посветићемо више пажње након што сагледамо колико је Кисинџеров предлог адекватан за сам руско-украјински сукоб, пошто остали аранжмани зависе од његовог исхода.

Зимска прекретница

Кисинџер је и овога пута кренуо издалека, од почетка Првог светског рата, када су створени савези који су своју снагу тестирали мобилизацијама својих армија. Као резултат тога, 1914. године, подсећа Кисинџер, „догодило се убиство аустријског престолонаследника у Сарајеву, у Босни од стране српског националисте“, што је омогућило да све „ескалира у општи рат који је почео када је Немачка извршила свој вишенаменски план да порази Француску нападом на неутралну Белгију с друге стране Европе“. Народи Европе, недовољно упознати са начином на који је технологија унапредила њихове војне снаге, наставиле су да наносе до тад невиђену пустош једна другој.

Кисинџер је написао да долазећа зима намеће паузу великим војним операцијама у Украјини, поредећи то са ситуацијом у августу 1916. године када су главни западни савезници у Првом светском рату тражили америчко посредовање да мирно окончају сукоб. Амерички председник Вудро Вилсон, суочен са предстојећим америчким председничким изборима, пропустио је тренутак када је дипломатија могла да заустави покољ и спаси милионе живота.

„Да ли се свет данас налази на упоредивој прекретници у Украјини док зима намеће паузу у тамошњим војним операцијама великих размера? Више пута сам изразио подршку савезничким војним напорима да осујете агресију Русије у Украјини. Али приближава се време да надоградимо стратешке промене које су већ остварене и да их интегришемо у нову структуру ка постизању мира кроз преговоре“, предложио је Кисинџер.

Према Кисинџеру, „Украјина је по први пут у модерној историји постала главна држава централне Европи“, одупирући се руским снагама. Он је такође сугерисао да се међународна заједница – укључујући Кину – противи наводној претњи Русије или употреби њеног нуклеарног оружја. Кисинџер је рекао да верује да неутралност Украјине више нема смисла и да би мировни процес требало да повеже Украјину са НАТО-ом, колико год да је то могућно.

Светска хијерархија моћи

Кисинџер је на страни оних који сматрају да је задатак светских лидера да одржавају равнотежу у свету, а посебно равнотежу између три светске силе – САД, Кине и Русије. Због тога је он данас једна од ретких западних личности од формата која се не устеже да стане у одбрану геополитичке улоге Русије.

У Давосу је тражио да преговори почну у наредна два месеца јер ће се иначе створити тензије преко којих неће моћи тако лако да се пређе. Идеално, линија раздвајања требало би да буде повратак на претходно стање ствари. Инсистирање на наставку ратовања након што прођу та два месеца не би довело до слободе Украјине, већ до новог рата против саме Русије, рекао је он, наглашавајући да би „пораз Руса био фаталан за Запад“ јер би довео до „реорганизације европске хијерархије моћи“.

Кисинџер се не слаже са захтевима на Западу да се Русија учини немоћном: „Уз сву своју склоност насиљу, Русија је давала одлучујући допринос глобалној равнотежи и равнотежи снага више од пола миленијума. Њену историјску улогу не треба деградирати. Војни неуспеси Русије нису елиминисали њен глобални нуклеарни домет, који јој је омогућио да запрети ескалацијом у Украјини. Чак и ако се та способност умањи, распад Русије или уништавање њене способности за стратешку политику могло би да њену територију, која обухвата 11 временских зона, претвори у спорни вакуум. Друге земље би могле настојати да своје захтеве потраже употребом силе. Опасност која из тога произлази би била појачана постојањем хиљада комада нуклеарног оружја које Русију чини једном од две највеће нуклеарне силе на свету“, упозорава Кисинџер.

Бивши амерички дипломата је поменуо и предлог који је изнео у мају, да се успостави линија прекида ватре дуж граница територије коју је контролисао Кијев од 24. фебруара. Он предлаже да би Русија могла да се повуче из области које је заузела током специјалне војне операције, али не и из ДНР, ЛНР и Крима.

„Ако се предратна линија поделе између Украјине и Русије не може постићи борбом или преговорима, могла би се истражити употребљивост принципа самоопредељења. Референдуми о самоопредељењу под међународним надзором могли би се применити посебно што је реч о територијама које су током векова више пута прелазиле из руке у руку“, наставио је Кисинџер. „Циљ мировног процеса био би двојак: да се потврди слобода Украјине и да се дефинише нова међународна структура, посебно за централну и источну Европу. На крају би Русија требало да нађе место у таквом поретку“.

Према речима бившег државног секретара, „пут дипломатије може изгледати компликовано и фрустрирајуће. Али напредак ка њему захтева визију и храброст… Потрага за миром и редом има две компоненте које се понекад третирају као контрадикторне: тежња за елементима безбедности и захтев за актима помирења“, рекао је он.

Москва је на Кисинџерове предлоге реаговала с разумевањем. Дмитриј Песков је истакао Кисинџеров таленат, искуство и стручност који су „увек тражени, а посебно у оваквим кризним ситуацијама“. Песков је најавио да ће Кремљ „с великим интересовањем“ да анализира његов предлог.

Путин и Кисинџер до сада су се срели двадесетак пута и уколико буде потребно, неће им бити тешко да то учине још једном, што би био светски рекорд у доби једног мировног преговарача. Недавно преминули редитељ Пуриша Ђорђевић последњи филм је снимио у 99. години, а Хенри Кисинџер има шансу да у 100. години буде актер мировних преговора. За дуговечне има још посла у свету.

Поновни Кисинџеров излазак на светску сцену у веома поодмаклој доби могао би да се тумачи као покушај да иза себе остави завештање дипломате који је имао решења за најсложеније изазове с којима се човечанство суочавало у последњих пола века – од Вијетнамског рата, хладноратовског ривалства са СССР и Кином, Јомкипурског рата и блискоисточног мировног процеса. Кисинџер, међутим, није „усамљеник“ који нагиње авантуризму, а то поготово није публика којој су његова излагања намењена. Другим речима, Кисинџер не воли да губи време и прича у празно.

У то нас уверава готово идентичан предлог који је пре неколико недеља изнео начелник Генералштаба америчке армије, генерал Марк Мили, који је саопштио своју прогнозу развоја ситуације у Украјини ове зиме.

Амерички генерал је на свој начин формулисао паралелу са зимом 1916. године, тако што је прво приметио да се тактичке операције успоравају током хладног времена, а затим је рекао: „По мом мишљењу, председник Бајден и Володимир Зеленски су рекли да се ова криза на крају мора решити политички. Дакле, ако се тактичке операције успоре, ако се то деси, онда би се могао отворити прозор за политичко решење, или барем за почетак преговора“.

Иницијатива Илона Маска

Само неки дан пре генерала Милија, најбогатији човек на свету Илон Маск једним својим твитом, којим је повезао Украјину, Русију и Косово, изазвао је милионе реакција, не рачунајући државне и владине званичнике који се редовно баве овим питањима. Маск је, наиме, предложио да се понове референдуми у украјинским областима припојеним Русији, и ако народ одлучи Русија ће остати или отићи из њих; Крим постаје званично део Русије, како је било од 1783. до грешке Хрушчова, и обезбеђује му се водоснабдевање; на крају, Украјина остаје неутрална.

Маск је на крају самоуверено закључио да је „највероватније да ће се све окончати на овај начин, само је питање колико њих ће до тада још умрети“.

Саветник украјинског председника, Михаило Подољак, је на то написао Маску у коментару: „Да ли покушаваш да легализујеш псеудореферендуме који су се одржали под претњом оружја у условима прогона, масовних погубљења и мучења? Лош пут.“

Маск је одговорио: „Не, предлажем да се гласа под надзором УН-а (или изаберите свој субјект или државу од највише поверења)“, био је Масков одговор на Подољаков коментар. Уследио је још један твит у којем је навео: „Можда приступ сличан Косову“.

Маскови предлози не делују нимало ексцентрично као што би могло да приличи једном милијардеру који се бави футуристичким истраживањима, вештачком интелигенцијом и технологијама будућности. Она имају у себи одређени степен компетентности, дипломатске и политичке зрелости која не иде аутоматски уз технолошку интелигенцију. Предлог о обезбеђивању снабдевања водом Крима може да изнесе само онај ко је добро упознат са овим проблемом. Због тога није нелогично запитати се да ли иза идеја које износи стоји само Илон Маск или он говори и у још нечије име?

Границе пре и после 24. фебруара

Дакле, када се недавно поново огласио Хенри Кисинџер са својом амбициозном идејом за решење руско-украјинског рата, друштво су му, са сличним предлозима, правили најбогатији човек на свету Илон Маск и први човек америчке армије, генерал Марк Мили.

Подстицај за њихово, готово усклађено инсистирање на дипломатском решењу и почетку преговора налази се у прошломесечном окупљању Г20 на Балију. Иако је био најављиван, на њему се није појавио руски председник Владимир Путин, али јесу амерички и кинески председник Џо Бајден и Си Ђинпинг који су дуго разговарали. У 17 страна дугој усвојеној заједничкој изјави затражили су прекид рата у Украјини и захтевали дипломатско решење сукоба.

Амерички председник Џо Бајден, индијски премијер Нарендра Моди, председник Индонезије Џоко Видодо, италијанска премијерка Ђорђа Мелони и председник Кине Си Ђинпинг на Самиту лидера Г20 на Балију, Индонезија, 15. новембра 2022.

Амерички председник Џо Бајден, индијски премијер Нарендра Моди, председник Индонезије Џоко Видодо, италијанска премијерка Ђорђа Мелони и председник Кине Си Ђинпинг на Самиту лидера Г20 на Балију, Индонезија, 15. новембра 2022.

Украјински председник је потом изнео свој план о окончању сукоба у 10 тачака, али се лидери Г7 нису конкретно обавезали на његове предлоге. Једна од ових тачака понавља став Зеленског да ће се рат завршити тек када Русија повуче своје снаге са свих украјинских територија, укључујући и Крим, који Кијев сматра „привремено окупираним“.

Док се званичници на Западу често ослањају на Зеленског и украјинске званичнике говорећи о томе какви би могли да буду крајњи исходи рата, јасно је да у том фронту почињу да се појављују пукотине.

На пример, бивши британски премијер Борис Џонсон био је један од највећих присталица Зеленског (и обрнуто), али чини се да је прошле недеље тихо изменио своју визију краја украјинског рата.

У тексту у Вол Стрит џорналу, у којем позива на већу војну и економску подршку Украјини, Борис Џонсон је рекао да је једини начин да се рат заврши – „пораз Владимира Путина“. То значи, написао је он, да „руске снаге морају бити потиснуте на де факто границе од 24. фебруара. Нема шансе да би Владимир Зеленски или украјински народ могли да прихвате неки други исход….“

Али пре руске инвазије која је почела 24. фебруара 2022, украјинска „де факто граница“ не само да није укључивала Крим, већ није укључивала ни делове Донбаса на истоку Украјине. Патрик Винтур из Гардијана написао је ове недеље да је Џонсонов коментар прошлог петка био „мало примећен“ и „запањујући“, напомињући да је и Хенри Кисинџер у мају ове године дао сличан предлог, тврдећи да би од Русије требало тражити само територије стечене од фебруара ове године.

Ревизија мајског предлога

Свој мајски предлог Кисинџер је образложио оценом да је мудро мислити о окончању руско-украјинског сукоба и то што пре. Као што је говорио још 2007, затим 2014, па поновио и 2017, Кисинџер је тада рекао да би „Украјина требало да буде мост између Европе и Русије“. Али сада, како се односи преобликују, можемо ући у простор где се линије поделе поново цртају а Русија потпуно изолује. „Сада се суочавамо са ситуацијом у којој би Русија могла да се потпуно отуђи од Европе и потражи трајни савез негде другде. Ово може довести до дипломатских дистанци налик Хладном рату, што ће нас вратити деценијама уназад. Требало би да тежимо дугорочном миру.“

Кисинџер је тада рекао и да рат не би смео да потраје још дуго, а „Украјина мора да почне преговоре пре него што створи преокрете и тензије који неће бити лако превазиђени“. У идеалном случају, линија раздвајања требало би да буде повратак на статус qуо анте. „Вођење рата даље од те тачке не би се односило на слободу Украјине, већ на нови рат против саме Русије“, рекао је Кисинџер. Он је јасно био против да Русија постане „предграђе Кине“ у Европи.

Многи су ово доживели као позив Западу да притисне Украјину да попусти пред захтевима Москве, а Кисинџерове речи послужиле су украјинском председнику да са своје стране повећа притисак на Запад. У оштрој реакцији на Кисинџеров наступ у Давосу, украјински председник Зеленски је навео: „Изгледа да календар господина Кисинџера није 2022. већ 1938. и он је мислио да разговара са публиком не у Давосу, већ у тадашњем Минхену.“

Међутим, за разлику од првог пута када га је назвао „случајним председником“ који је „испунио своју мисију“, пола године касније Кисинџер је направио уступак Зеленском, па му је приписао у заслугу да је Украјина први пут у модерној историји, „њиме инспирисана“, постала централна земља у Централној Европи.

Западне земље и лидери који нуде и предлажу дипломатска решења за рат готово по аутоматизму на украјинској страни бивају оптужене да су „издале Украјину“ и да намећу мировни споразум у име Путина како би њиме он консолидовао нове територијалне добитке Русије.

То се односило на италијански мировни план у коме су били дефинисани кораци у успостављању примирја: најпре прекид ватре, а затим билатерални преговори Русије и Украјине о „спорним територијалним питањима“. Из ове формулације, украјински аналитичари су закључили да за државе које стоје иза овог предлога Запорожје и Херсонска област, а не само Крим и Донбас, нису територија Украјине, већ „спорна територијална питања“ о којима треба разговарати са Русијом.

Украјинци сматрају да је ова врста иницијатива и политика изазвана страхом од могућности победе Украјине. Они претпостављају да би победа Украјине у рату, уз отклањање последица руске агресије, драстично променила међународну ситуацију и створила нови безбедносни систем у Европи, у коме би Француска и Немачка изгубиле садашњи значај као посредници Запада у односима са Кремљом, а онежеле да задрже ову привилеговану позицију. „Дакле, сада је заправо формирана коалиција Путина, Макрона и Шолца чији је програм да на папиру консолидују руско заузимање украјинских територија“, наводе украјински аналитичари.

Србија у новом источном поретку

Нови поредак у централној и источној Европи темељи се на водећем месту које се у њему даје Украјини. Кисинџер прецизира да она никада није била у тој позицији – вековима је тај положај имала Пољска. Измена хијерархије у односима Пољске и Украјине имаће огромне последице по све источноевропске земље, а не само за ове две.

Одмах је јасно да ће се тиме источноевропски епицентар померити за хиљаду километара на југоисток и значајно приближити Западном Балкану. На тај начин неће бити сасвим јасно повући границу између Централне Европе и Западног Балкана. На многим мапама Србија би у тој конфигурацији могла да се нађе на списку централноевропских држава.

Принцип самоопредељења који Кисинџер предлаже за Украјину, морао би очигледно да буде примењен и на балканске државе: од Босне, па до Косова, а можда и Северне Македоније. У тим околностима, сви немачко-француски, бриселски и други папири изгубили би вредност на берзи стварања нове источноевропске архитектуре. Све паралеле између Србије и Украјине, Косова и Крима, које су толико често разматране у контексту руско-украјинског рата, постале би повезане у новом смислу европске безбедносне архитектуре која би се створила.

Јасно је, наравно, да ово нису идеје и предлози које би могла да подржи Европска унија. Али, оно што Кисинџер није написао, а има суштинску важност, јесте начин на који би Русија и Украјина преговарали, односно формат тих разговора.

Будући да су сукоби на Балкану решавани у систему Уједињених нација и додатним преговорима сукобљених страна, попут Дејтонских, отвара се питање како би руско-украјински преговори били повезани са поретком на Балкану и којим методама би се стигло до те нове „конфигурације“?

По свему судећи, то је најкомплекснији и накомпликованији тест за Кисинџеров пројекат. То би могла, рецимо, да буде нека свеопшта конференција, неки нови КЕБС о којем Русија одавно говори. До њега би се стигло можда из више кругова преговора, где би у центру био руско-украјински договор.

Остаје и питање, да ли је сада зрео тренутак када оваква идеја може да постане оперативна и ко то може да обезбеди? То би свакако биле САД уз подршку најважнијих европских актера – Француске, Немачке, Велике Британије и осталих које не би имале резерви према замишљеним шемама.

Руски коментатори упозорили су на најмање две „велике логичке рупе“ у резоновању водећег америчког генерала, а које могу да се примене и на Кисинџеров предлог, јер се односе на улогу зиме и жељу сукобљених страна да преговарају. Прва је да је „улазак у преговарачки оквир“ могућан само ако стране у сукобу осете потребу за тим. За сада се не види да Москва и Кијев имају такву потребу. Циљеви које су стране у сукобу прогласиле – „обнова територијалног интегритета Русије“, односно „обнова територијалног интегритета Украјине“ – апсолутно се међусобно искључују. „Преговарачки оквир“ ће постати практичан тек када једна од страна у сукобу дође до закључка да ће морати преиспитати своје досадашње циљеве. Овоме би требало да се дода и недавна Путинова опсервација да ће руска операција у Украјини бити „дуг процес“.

„Логичка рупа број два“, како је виде руски коментатори, јесте чињеница да не морају све тактичке операције зими нужно да се успоре. Када је Русија у октобру покренула снажан ракетни напад на енергетску инфраструктуру Украјине, то је био чин одмазде за напад специјалних служби Украјине против тако кључног руског инфраструктурног објекта као што је Кримски мост.

Људи за воланом

Хоће ли ова Кисинџерова акција дати резултате? Историја, којој је Кисинџер тако одан, показује да велика дипломатија спаја неспојиво. Велики амерички државници, Бенџамин Франклин, Томас Џеферсон и Френклин Рузвелт, били су, поред осталог, велики преговарачи. Они су потрошили много времена на сусретима и састанцима са савезницима и противницима како би довели до усаглашавања различитих интереса.

Френклин је убедио француску монархију да помогне америчку антимонархистичку борбу за независност. Џеферсон је сарађивао с Наполеоном, шаљући у Париз потребан новац како би САД дуплирале своје земљишне поседе. Рузвелт је обезбедио учешће совјетских комуниста и британских империјалиста у америчким антикомунистичким и антиипмперијалистичким циљевима у борби против фашизма. Ратови се добијају и губе за преговарачким столом.

Кисинџеру се признаје да је само неколицина америчких државника разумела ову теорију тако добро као он. Током година, као најутицајнији саветник за спољну политику председника Никсона и председника Форда од 1969. до 1977, Кисинџер је своје идеје спровео у дело. Учествовао је у маратонским ценкањима са неким од најчвршћих личности 20. века, укључујући Џоу Енлаја, Леонида Брежњева, Анвара Садата, Јицака Рабина, Хафеза ал-Асада и Ијана Смита.

Кисинџер је у многим од ових преговора успео – у отварању односа са Кином, успостављању детанта са Совјетским Савезом, доношењу несигурног мира на Блиском истоку и убрзавању краја владавине белаца у Родезији. Постао је мудар човек америчке спољне политике – свеприсутни заговорник стратешких компромиса како би се обезбедила стабилност Сједињених Држава. Сада, са зачуђујућих 99 година, он наставља да преговара у име богатих клијената и изабраних лидера који траже свој утицај у сукобљеним земљама.

Његове лекције су основе вештине вожње које одређују да ли је неко за воланом компетентан, или је чак и изнад просека. Оно што је важно за процену ефикасности, међутим, није начин на који возите, већ да ли на циљ стижете безбедно и на време. Вешт возач који се изгуби док лепо управља возилом није модел за узор. Најважнија је дестинација, а возача, као и преговарача, треба проценити колико поуздано до ње стиже. И овај Кисинџеров предлог је на истом искушењу као и сви ранији.

Пише: Драган Бисенић, новинар и публициста