Рукопис Била Клинтона: Шта је истина о геноциду у Руанди

Нашу свест о страхотама у Руанди 1994. формирао је и филм у холивудском стилу „Хотел Руанда“ режисера Терија Џорџа настао деценију касније. Опхрвани властитим мукама током прве половине деведесетих можда смо мање пажње и саосећајности имали за страдања других. Она су у Руанди, земљи у Централној Африци била огромних размера: око 800.000 људи је побијено, углавном мачетама, између априла и јула 1994, током 100 дана, током онога што се преовлађујуће сматра најбрже спроведеним геноцидом током знане историје човечанства.

Ових дана је Руанда, због које од 2004. постоји Међународни дан сећања на геноцид и забрана негирања те чињенице, постала коспонзор сличног документа у Генералној скупштини Уједињених нација, заједно са Немачком, о злочину у Сребреници 1995. године. У Србији и Републици Српској (РС) се сматра да прихватање таквог документа простом већином гласова замагљује концепт геноцида и подрива ауторитет УН. Подједнако, уверење је да би тиме Срби били означени као „геноцидни народ“ и покренуто питање легитимитета постојања РС као ентитета у БиХ.

Тешким ругањем историји се сматра што је један од „аутора“ резолуције Немачка са својом историјом чињења или помагања спровођења геноцида у свету. Нису далеке године Другог светског рата када је Немачка масакрирала Словене, Јевреје и Роме.

У Руанди је 1994. убијен несхватљиво висок број припадника племена Хути и Тутси. Коначна бројка још није дефинитивна, бол још није утихнуо, али је пажња власти у Кигалију усмерена на догађања у БиХ.
Презир или кукавичлук

Руанда је од 1884. до 1916. била колонија у оквиру империјалне Немачке Источне Африке. Мало је записа о том периоду у Руанди. Но, све чешће се наводи да су у оближњој Танзанији немачке колонијалне власти сатирући побуну племена Маи-Маи између 1905. и 1907. усмртиле око 300.000 људи. Жртве су биле многобројније него у Намибији, у Југозападној Африци, још једном немачком колонијалном поседу, што се сматра првим геноцидом 20. века (о чему је РТ Балкан већ писао).

Протекле три деценије, за Руанду је упоредо са званичном верзијом власти и Запада настало и алтернативно мишљење. По њему, режим у Руанди и западне обавештајне службе, као и њихови медији и академска заједница, шире дезинформације у вези с геноцидом у релативно малој централноафричкој држави (26.000 квадратних километара са 13 милиона становника). То се показало и током прошломесечног обележавања неизмерног злочина.

Председник Руанде Пол Кагаме, који од окончања геноцида управља државом „хиљаду брда“, у говору 7. априла пред страним званичницима оптужио је међународну заједницу да је „изневерила“ Руанђане јер није деловала „било из презира или кукавичлука“. По паљењу ватре у знак сећања на жртве, Кагаме је изјавио и да су у Руанди згрожени критичарима који „доводе у питање или преиспитују историју геноцида“, и тврдио да су масакре чинили припадници већинског племена Хуту против мањинских Тутсија којима сам припада.

Један од учесника комеморације био је бивши амерички председник Бил Клинтон, који је у својим мемоарима написао да његова администрација „није деловала довољно брзо пошто су почела убиства“. Председник Џо Баден, на функцији сенатора те 1994, на годишњицу трагедије нагласио је да су „већина од више од 800.000 жена, мушкараца и деце убијених… етнички Тутси“.

Бајденову тврдњу оповргавају подаци пописа становништва у Руанди из 1991, по којима је у земљи живело 596.000 Тутсија, од којих је, према каснијим проценама, преживело 300.000. То би значило да су Хути убили 296.000 Тутсија, а остатак жртава — више од 500.000 — били су Хути. Низ аутора, нарочито из алтернативних медија на Западу, сматра да су те Хутије убили припадници Руандског патриотског фронта (РПФ) под командом тадашњег генерала, сада председника Кагамеа.

Ти аутори наводе да је Кагамеов РПФ допринео покретању геноцида нападом на Руанду из Уганде 1990. чиме је почео грађански рат. Такође, да је управо РПФ оборио авион тадашњег председника Руанде Ћувенела Хебијармане, иначе Хутуа, како би спречио спровођење споразума о подели власти између Хутија и Тутсија, постигнутог уз међународно посредовање. Сматра се да је тиме покренут погром.

Даље, супротно Клинтоновим тврдњама да САД нису деловале довољно брзо у Руанди, његова администрација је, у ствари, била веома агилна. Између осталог, обезбедила је војну обуку РПФ почев од јануара 1994; наводно је преко Централне обавештајне агенције (ЦИА) снабдела Кагамеа ракетама коришћеним за обарање Хебијарманиног авиона; достављала је оружје за РПФ у луци Момбаса у оближњој Кенији; искрцала 330 маринаца на аеродрому у суседном Бурундију у априлу 1994…

Право на интервенцију

Било је то време када је уз Руанду, Клинтонова администрација (1993-2001) била дубоко уплетена у ратове и на простору бивше Југославије, у Хрватској, БиХ, касније бомбардовању СРЈ и ваздушном рату за Косово и Метохију. Предводили су је либерални јастребови, најоличенији у државној секретарки Мадлен Олбрајт. Садејствовали су са практикантима необјективног новинарства Кристијаном Ананпур и Самантом Пауер, креаторкама опасних, поједностављених и запањујуће непоштених, једностраних извештаја.

Мит о немешању САД у Руанди су званичници попут Пауерове, касније саветнице за националну безбедност у администрацији председника Обаме, а садашње администраторке УСАИД-а (сетите се романа „Тихи Американац“ Грахама Грина), користили за покретање нових „хуманитарних интервенција“. На крвопролићу у Руанди, „које не сме бити поновљено“, заговорници „права на интервенцију“ и „хуманитарног рата“ градили су основу за оружане нападе на СРЈ, Авганистан, Ирак, Либију, Сирију…

Историјски, пошто су Белгијанци освојили у Првом светском рату Немачку Источну Африку, нови колонијални владари Руанде су ојачали власт владајуће феудалне аристократије Тутсија (власника стоке), која је жестоко потиснула већинске Хуте (подређене сељаке). За тријумфа тзв. Револуције власти Хутуа између 1959. и 1967. већина Тутси монархиста радије је прихватила избеглиштво него потчињавање онима које су сматрали инфериорним.

Избегличку организацију, која је крајем осамдесетих постала РПФ, основали су Тутси одбегли у Уганду, или њихова деца. Пол Кагаме био је један од „59-их“ који је напустио Руанду као дете.

Касних осамдесетих је Кагаме постао вођа РПФ који је припремао заверу да поврати власт у Руанди. Ради тога је Кагаме прошао обуку из тактике психолошког ратовања у Форт Левенворту у Канзасу. Обука је уродила плодом.

Од касних осамдесетих је амерички обавештајац и оперативац за герилско ратовање Роџер Винтер, званично челник америчког комитета за избеглице, одржавао блиске везе са герилцима Тутсија у егзилу. Администрација председника Буша старијег је пружила преко Уганде готово 200 милиона долара за РПФ. Повећала је буџет за обуку и опрему угандских оружаних снага, што је допринело инвазији РПФ на Руанду 1990. године.

Стварни циљ иза америчке интервенције у Руанди био је истискивање француског утицаја у Централној Африци (Париз је подржавао режим председника Хебијармане) и стварање регионалног посредника који би дестабилизовао Демократску Републику Конго (ДРК). То би помогло америчким инвеститорима, укључујући истакнуте спонзоре породице Клинтон, да приступе минералном благу ДРК вредном 24 билиона долара
Факс о геноциду

До данас, Кагаме на власти не престаје да подстиче хаос на истоку ДРК и тамо су милиони људи убијени. Западне корпорације попут „Америкен мајнерал филд“ у Хоупу, Арканзас (родном граду Била Клинтона) и „Барик голд“, у чијем је одбору седео Буш старији, добили су концесије за рударење вредне више од 157 милијарди долара.

Кагаме легитимише своју владавину и поновљене инвазије на ДРК поруком да је херој, спасилац домовине од геноцида који су чиниле Интерахамве, милиције Хутуа по налогу екстремистичких вођа који су преко радија ширили мржњу према Тутсима. Међутим, ова прича је оповргнута подацима са пописа и низом других чињеница.

Наводни „факс о геноциду“, упозоравајући на унапред планирану заверу екстремиста Хутуа, коју је опскурни канадски генерал Ромео Далер, командант мировних снага УН, послао земљаку генералу у јануару 1994, има све знаке фалсификата. Пошто је Хебијарманин авион експлодирао у ваздуху, снаге РПФ су кружиле око Кигалија уместо да крену на југ, где су Интерахамве починиле већину убистава.

Устаник Кагаме је одбијао захтеве снага владе Руанде за прекид ватре ради спровођења мера за заштиту цивилног становништва. Сведок Међународног кривичног суда за Руанду говорио је о примерима када је генерал Кагаме наредио својим трупама да се не мешају у спасавање цивилног становништва, а официри су суспендовани због покушаја да то учине.

Кагамеова очигледна рачуница била је да, што су масовна убиства већа, то ће му бити боље оправдање за преузимање власти. Тај циљ су делиле америчке и британске владе.

Афричка пословица каже: „Док лав не исприча своју причу, прича о лову ће увек величати ловца“. Алтернативни аутори о савременој Руанди сматрају да је веома искривљен, лажљив наратив победничког РПФ и његових подржавалаца. Дубоко укорењен у структурама западњачке власти, литератури, институцијама и јавној свести, истовремено слави РПФ и приказују га као жртву.

Шта је геноцид када су жртве Тутси – истовремено и победници, а починиоци Хутуи – жртве и поражени? Геноцид је технички израз, тачан термин који мора испуњавати одређене стандарде. У случају Руанде и свим другим.