Рори Јоманс: Усташки режим и политика терора у НДХ (2)

Масовно истребљење етничких група, легитимисано митом о усташкој ослободилачкој борби, дало је новој држави територијалну дефиницију, али је било и узрок њене пропасти

Упозорење: Текст садржи узнемирујуће фотографије

Први део текста можете прочитати овде.

У касно лето 1941. при ДРП-у је основана Секција за вероисповест, коју је водио млади фрањевац Дионизије Јуричев. Његова канцеларија је била задужена за регрутовање свештеника и монаха који су требали да путују на села као „мисионари” и преобраћују локално српско становништво у католичанство. Меморандум о преобраћању сачинио је Радослав Главаш, радикални млади фратар и службеник Министарства вера. Меморандум је изричито предвиђао да Србима из средње класе и образованим треба забранити преобраћање због тога што је њихов српски идентитет превише јак да би се могао променити. У периоду између касног лета и почетка 1942. одвијао се програм масовних конверзија; процењује се да је у овом периоду покатоличено око 70.000 Срба.

Сама верска упутства и обред били су рудиментарни: Србима су у већини случајева једноставно издаване почасне повеље, а затим се подвргавани обреду преобраћања. Упркос наводно религиозној природи програма, неки од млађих свештеника који су регрутовани као мисионари били су озлоглашени по свом насиљу и радикалним националистичким ставовима. Већина масовних церемонија преобраћања, у сваком случају, одвијала се у присуству наоружаних усташких јединица. До фебруара 1942. процес конверзије је углавном био окончан и на крају је оцењен као неуспешан. Усташки покрет је био оштро подељен у односу према Србима и многе радикалне усташе нису прихватали да Срби постану Хрвати, инсистирајући да су они расно инфериорни „номади” које треба убијати. Када су Срби схватили да их прелазак на католичанство неће спасити од прогона, њихово учествовање у церемонијама преобраћања драстично је опало.

Систематско истребљење

Расна политика ратне Хрватске може се генерално поделити на два различита периода: период између априла и краја септембра 1941. је период такозване „револуције крви” у коме су крвожедна масовна убијања и депортације Срба били на врхунцу, а режимски тврдолинијаши и „култура милиције” били доминантени. Период од почетка 1942. до средине 1944. године је тзв. „револуција духа”, када су националну политику одређивали „умеренији” и прагматичнији млади технократи унутар администрације, који су се залагали за мање насилну и геноцидну политику према српској мањини. То не значи да је терор над Србима престао. До јесени 1941. политика систематског истребљења је достигла врхунац, велики масакри Срба су се потом дешавали само у изолованим случајевима и од стране елитних партијских одреда смрти, попут Црне легије Јуре Францетића, као део ширих државних „противбандитских операција”. Уместо тога, терор је институционализован кроз систем концентрационих логора.

Први логор основан је у граду Копривници свега пет дана након успостављања државе, а први логор у којем је убијен већи број цивила –Крушичића у Травнику – отворен је недељу дана након тога. Први стални логор био је комплекс логора Јадовно-Паг-Слана, основан на подручју Госпића крајем априла 1941. године. Већина логораша били су Срби и Јевреји, иако је у њему био интерниран и мањи број Рома и „антинационалних” Хрвата. Постојали су посебни логори за жене и децу и за Јевреје и Србе. Логори су се налазили у близини крашких крајева са бројним јамама. До њих је приступ био тежак па су због тога биле идеална локације за масовна убијања. Док су многи логораши одвођени у крашке јаме и ликвидирани, други су радили или умирали од глади.

Када је усташко руководство пристало да дозволи италијанским окупационим властима да заузму простор у коме се налазио комплекс логора, наредило је логорском особљу да их затворе и ликвидирају преостале заробљенике. Након што су усташке снаге напустиле то подручје крајем августа 1941. Друга италијанска армија преузела је контролу, а специјални тим за дезинфекцију од педесетак војника ексхумирао је масовне гробнице логораша на Слани и спалио их на великим погребним ломачама како би се спречила зараза и загађење вода. То је трајало десет дана. Иако је тешко утврдити број жртава у три логора, широке процене се крећу између 10.000 и 48.000 убијених затвореника у логору Јадовно и 4.000 и 12.000 логораша у логорима Метајна и Слано.

Далеко највећи стални концентрациони логор изграђен на територији државе био је логор Јасеновац-Стара Градишка. За разлику од логора Јадовно, који је био замишљен искључиво као место истребљења, комплекс логора Јасеновац имао је двоструку сврху – као логор смрти и логор принудног рада. У усташкој пропаганди представљан је као радни и сабирни логор у који су логораши слани на преваспитавање у вредности „новог поретка”. Вероватно је идеја о концентрационом логору потекла од Вјекослава „Макса” Лубурића док је био у избеглиштву 1930-их. Међутим, изгледа да је у касно лето 1941. године, након што је постављен за начелника Трећег бироа Усташке надзорне службе, која је управљала системом концентрационих логора, барем једном путовао у Трећи рајх, заједно са делегацијом усташких званичника током којег је посетио нацистичке концентрационе логоре Дахау и Оранијенбург. Импресиониран оним што је видео, користио је ове логоре као модел за Јасеновац.

Изградња логора почела је августа 1941. у селу Јасеновцу насељеном Србима, а логор је до јесени био потпуно оперативан; у њега су одмах потом затворени становници самог Јасеновца. У главном логору Јасеновац били су смештени мушки затвореници, док су у Старој Градишки били смештени жене и деца. Међу логорашима било је и антифашистички и либерално опредељених Хрвата и муслимана, али су огромну већину затвореника чинили Срби, Јевреји и Роми. Скоро 60 посто свих жртава били су Срби. Није јасно колико је људи страдало у логору. Број до сада потврђених смртних случајева је око 83.000, иако би стварни број могао бити знатно већи. Многе од заробљеника погубили су усташки стражари, а други су умрли од тешког рада, глади и болести.

Усташка пропаганда

Док је реторика о Јеврејима и даље била отворено антисемитска и уништавајућа, од краја 1941. дискурс о Србима је почео да еволуира, одражавајући промене политике. Првобитно, Срби су описани као расно инфериорни „Власи” и нестабилна мешавина балканских номадских племена. Иако овакви чланци никада нису потпуно нестали, њихов број и интензитет је опао. Све чешће, посебно током кампање преобраћања, у чланцима и есејима се тврдило да су Срби у Хрватској бивши Хрвати католици који су били приморани да пређу на православље током отоманске окупације Босне и да су усвојили српски идентитет као резултат прозелитске делатности српских православаца. Разна државна министарства пропаганде издавале су књиге и памфлета у којима су обични српски радници и сељаци изражавали радост што су у могућности да се „поново преобрате” у католичанство.

Почетком фебруара 1942, приликом отварања Хрватског државног сабора, Павелић је најавио оснивање Хрватске православне цркве, српска мањина ће од тада бити означена као „Хрвати православне вјере”. Најава је истовремено била и признање неуспеха кампања геноцида и присилног преобраћања. Српски православни храмови који су били затворени поново су отворени, а православни свештеници су регрутовани из руске дијаспоре. Упркос чињеници да је већина српских православних свештеника или убијена или побегла у пролеће и лето 1941. године, а многе православне цркве спаљене или реквириране, партијска штампа је представљала оснивање Хрватске православне цркве као чин који је обезбедио „равноправност” Срба. У Сабору су резервисана места за представнике „православних Хрвата”; Србима је дозвољено да се пријаве за приступање у радне јединице хрватске војске, а основана је и катедра за православне студије на Богословном факултету Свеучилишта у Загребу. Српска заједница је добила и своје новине Глас православља које су шириле проусташку пропаганду и величале из историје познате „православне Хрвате”.

Ипак, Срби су наставили да приступају партизанском отпору у великом броју јер терор, иако више није био систематски, није престао. Србе су и након што су званично добили грађанску „једнакост” депортовали у Јасеновац и друге концентрационе логоре. где су их масовно убијали партијски одреди смрти као што су „Црна легија” или „Поглавников тјелесни здруг”, као и локалне „дивље милиције”. Највећи појединачни масакр који је починио усташки покрет догодио се крајем лета 1942. године у граду Земуну, када су хиљаде српских цивила масакриране на локалном православном гробљу од стране усташке партијске милиције предвођене Виктором Томићем, као део државне борбе против побуњеничких активности. Све у свему, у периоду од 1941. до 1945. године на територији ратне Хрватске могло је настрадати чак 350.000 Срба од укупно 1,8 милиона српског становништва у НДХ, или око 20% укупне популације. Нису сви убијени од усташког режима, али велика већина јесте.

У сваком случају, „интеграција” Срба у државу била је крајње ограничена. Многи од њих су наставили да живе у стању сталног страха на маргинама друштва. Надаље, покушај асимилације Срба у овом периоду резултирао је и оснивањем низа усташких логора за српску децу, посебно након антиустаничке операције на Козари. Тада су одузимана мала деца и бебе од мајки и држана у нехигијенским и очајним условима у логорима као што су Сисак, (део комплекса Јасеновац-Стара Градишка), где су била заточена и јеврејска и ромска деца, и Јастребарско, у које су многа деца пребачена из женског и дечјег логора Стара Градишка. Званично представљени као „домови за преваспитавање деце”, у овим логорима већ дубоко трауматизована деца су била приморана да носе усташке униформе, користе усташке поздраве и уче усташке песме са намером да развију усташку свест.

Док је део особља у овим логорима давао све од себе да помогне деци, многи други, укључујући бројне часне сестре, поступали су према бебама са невероватном окрутношћу. Значајан број деце је умро од болести као што је тифус, док су друга умрла од глади или су убијена. Срећније су спасиле медицинске сестре и лекари Црвеног крста на челу са Камилом Бреслером, Дианом Будсављевић, Јаном Кох и Татјаном Маринић. Та су деца смештена у локалне хрватске породице, од којих су се многе противиле политици усташког режима. Парадоксално, усташки режим је ове хуманитарне акције користио у пропагандним филмовима како би поткрепио своју тврдњу да су ти логори пружили заштиту невиној „хрватској православној” деци од партизанског „терора”.

Непожељни елементи

Иако су између 1942. и 1944. године тврдолинијаши у режиму били очишћени и потиснути на маргину, притисак за повратак масовног убијања из периода милиција од стране усташке базе и међу тврдолинијашима се појачавао. Не само да су постојали све јачи захтеви активиста да се врати „револуција крви”, него су и тврди, радикални кадрови у вишим усташким ешалонима, попут Францетића и Томића и даље били на водећим позицијама. Парадоксално, постали су све важнији за руководство како је побуна јачала. У неким аспектима, такође, расистичка реторика о Србима је једноставно пренета на партизане који су у усташкој пропаганди расијализовани као Срби, Јевреји и расно хибридни, номадски азијски разбојници. У том смислу, Срби више нису били расна група дефинисана као политички непријатељ, већ политички непријатељ дефинисан у расним терминима. На другим местима, дух оригиналне „револуције крви” одржаван је кроз књижевност и поезију која је репродуковала и величала истребљивачке фантазије из периода формирања државе.

Престанак масовног убијања Срба био је праћен интензивирањем коначног решења „јеврејског проблема”. Једна од раних усташких иницијатива у вези са Јеврејима била је предлог за изградњу јеврејског насеља у Тењи, код Осијека. Предлог, који су поднели саветници Дирекције за привредну обнову, предвиђао је да ово насеље, по узору на јеврејски „узорни град” Терезијанштат, буде аграрна колонија у којој ће Јевреји Хрватске научити да буду самосталне занатлије и пољопривредни радници. Гувернер града Осијека сматрао је да ће изградња насеља, финансирана продајом одузете јеврејске имовине, донети трајно решење за јеврејски проблем у Осијеку и околини. Ипак, изградња је споро напредовала и тај подухват убрзо је претворен у концентрациони логор са нагомиланим хиљадама Јевреја из Осијека и околине. Врло брзо, логораши су транспортовани у сталне концентрационе логоре, 200 њих депортовано је у Јасеновац и 2800 у Аушвиц.

Током 1942. и почетком 1943. Јевреји су и даље депортовани у Јасеновац и друге концентрационе логоре. У мају 1943. године, Хајнрих Химлер је посетио Загреб, након чега је 7. маја 1943. почела општа хајка на преостале Јевреје у граду, коју је извршио Гестапо под управом Франца Абромхајта. Ова операција је трајала око недељу дана и резултирала је сакупљањем око 1700 Јевреја у Загребу и 300 из околине. Ови Јевреји су одведени у концентрациони логор у Аушвицу, укључујући и многе који су претходно добили статус „почасног аријевца”. Након слома фашистичке Италије у септембру 1943, Рајх је преузео контролу над регионима Пуле и Ријеке, а 25. јануара 1944. немачки војници су срушили синагогу у Ријеци. У међувремену, у априлу 1944. године, Јевреји из региона Међумурја, који је 1941. припојен Мађарској, сакупљени су и одведени у мађарски транзитни логор пре него што су транспортовани у Јасеновац и Аушвиц.

До распада хрватске државе 1945. процењује се да је убијено око 32.000 од 40.000 њених јеврејских држављана или 80 посто. У исто време када се пропагандни рат против Срба као пете колоне смањивао, антисемитска пропаганда је достигла врхунац при чему су Јевреји представљени као највећа претња опстанку државе. Пропагандна кампања је кулминирала у лето 1942. антисемитском изложбом коју је организовало државно министарство пропаганде, одржаном у Уметничком павиљону у Загребу пре него што је кренула на турнеју по целој земљи. Иако су неки Роми били погођени кампањама аријанизације и чистки радне снаге, масовно истребљење Рома и Синта је спроведено тек у мају 1942. године. У касно пролеће и рано лето 1942. појачање антиромске пропаганде праћено је сакупљањем и депортацијом целокупног становништва Рома и Синта у Јасеновац где су ликвидирани. Укупно је страдало 25.000 или око 96 посто свих Рома, што је највећи проценат жртава од било које групе становништва у ратној Хрватској.

Природа усташке државе

Тензије унутар усташког покрета дошле су до изражаја у јесен 1944. хапшењем Анте Вокића, команданта Усташке војнице, и Младена Лорковића, министра иностраних послова, као и многих њихових савезника, претежно режимских „умерених”. Заменили су их чланови тврдолинијашке фракције која је поново била на врхунцу моћи. У низу говора у јесен и зиму 1944. године, када се држава рушила изнутра, Павелић и његови функционери су се бунили против „петоколонаша” у партији. То је била позадина таласа чистки „дефетистичких“ и „меких” елемената унутар покрета и режима. У атмосфери надолазећег слома уклоњене су све разлике између партије и државе: стапане су државне, партијске војне и грађанске институције и одржавани су скупови јединства и отпора у преосталим градовима и насељима под усташком контролом. У међувремену, Вјекослав Лубурић је задужен за испитивање осумњичених за умешаност у „пуч” против Павелића.

У атмосфери терора, фебруара 1945. Лубурић је послат у Сарајево да ојача одбрану у граду и сузбије неслагање. Пет дана након доласка у град, Хитлер је прогласио Сарајево „тврђавом” коју је требало држати по сваку цену и именовао је генерала Хајнца Катнера да организује одбрану града у ишчекивању напада партизана. Катнер је 24. фебруара организовао банкет у част Лубурића на којем је најавио своју намеру да уништи комунистички отпор у граду. Лубурић је именовао девет усташких официра у специјалну јединицу за извршење егзекуција осумњичених и познатих комуниста и за два месеца, колико је план био на снази, његова вила је постала позната као „кућа терора” пошто су преостали Срби у граду, као и муслимански и хрватски комунисти и антифашисти, ликвидирани. Партизани су 1. марта 1945. покренули Сарајевску операцију која је имала за циљ да преузму контролу над градом од Немаца и усташа. До почетка марта, град је био опкољен и одсечен од остатка државе. Дана 21. марта, откривена је наводна завера за атентат на Лубурића, а четворица усташа су касније убијена у партизанским нападима на град. Потом су, у ноћи 27. на 28. март, усташе обесиле 55 Сарајлија на уличне свјетиљке и дрвеће са натписима обешенима око врата „Живио поглавник!”. На оне који су покушали да извуку тела пуцано је, јер су лешеви требали да буду остављени као пример. Лубурић и његови људи су 4. априла напустили Сарајево. Остало је само 350 усташких полицајаца и 400 наоружаних усташа. Партизани су ушли у град два дана касније.

Лубурић је из Сарајева одлетео у Загреб где је унапређен у чин генерала и, пошто су се партизанске снаге приближиле престоници, наредио је погубљење преосталих заробљеника Јасеновца, ексхумацију и спаљивање лешева у масовним гробницама око логора, као и уништавање логорске евиденције. Неколико појединаца који су поседовали инкриминишуће доказе о Лубурићевим ратним активностима, као што је агент Гестапоа Копел, ликвидирано је по његовом наређењу. Крајем априла 1945. године, само две недеље пре слома државе, одобрио је егзекуције Лорковића и Вокића, као и бројних других наводних завереника. До 5. маја, хрватско руководство је побегло иако је усташка хијерархија, укључујући Павелића, отишла нешто раније. Истог дана када је влада отишла, а десет дана пре ослобођења Загреба, донета је законска уредба под називом „Изједначавање припадника НДХ по расном поријеклу” којом су формално укинути сви расни закони донети током постојања државе. То што је закон о укидању расног законодавства, по коме су стотине хиљада људи убијене – донет тек оног дана када су побегли протагонисти режима који је донео такве прописе и спровео терор који их је пратио – говори о природи усташке државе.

Масовно истребљење нехрватских етничких група, легитимисано митом о усташкој ослободилачкој борби, дао је новој држави територијалну дефиницију, али је, парадоксално, било и највећи појединачни узрок њене пропасти. Упркос погубном утицају масовних убистава Срба, Јевреја и Рома на одрживост државе, покрет није могао на крају да напусти такву праксу. Период у коме су „дивље” геноцидне кампање државе замењене институционализованим и „дисциплинованим” терором настао је из непредвиђених околности, а не из било какве трансформације у односу руководства према „непожељним елементима”. Усташко руководство било је безнадежно фракцијски подељено на конкурентске интересне групе, а уклањање „непожељних елемената” била је једина идеологија која их је ујединила.

 

КРАЈ

 

Аутор је британски историчар Рори Јоманс. Текст је из 2021. године и до сада није објављен на српском језику.

 

Са енглеског превео Мирослав Самарџић

 

Извор и опрема текста Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Memorijalni muzej Jasenovac/United States Holocaust Memorial Museum

?>