Роберт Кејган: Јесу ли Американци спремни да одустану од Украјине?

Како рат у Украјини и даље траје а да повољно исходиште за Украјину није ни на видику, људи који нису Украјинци почињу да разговарају и прижељкују мирно решење до ког би се дошло преговорима. Као што је портпарол Националног савета за безбедност Џон Кирби недавно назначио, „окончање путем преговора је у овом случају највероватнији исход“.

И знамо шта би то значило за Украјину. Као што је чешки председник Петер Павел, дугогодишњи присталица Кијева, отворено рекао: Украјинци би „требало да буду реалистични“ и да разумеју како ће „највероватнији исход рата бити да ће део украјинске територије доћи под руску окупацију, привремено“.

Иронију инсистирања чешког лидера на овом решењу за Украјину неће пропустити они који имају нешто осећаја за историју – то је управо био савет који су чешким лидерима 1938. године дали тадашњи „реалисти“. Како је Џорџ Кенан објаснио управо након Минхенске конференције, која је наметнула препуштање контроле над делом тадашње Чехословачке Хитлеровој Немачкој „Чехословачка је, на крају крајева, средишња европска држава. Њена судбина мора дугорочно бити усаглашена – а не супротстављена – доминантној снази у овом подручју“. Али, наставио је, Минхенски споразум је барем оставио средиште земље физички нетакнутим док би оно несумњиво било жртвовано да је одабрано решење романтичног али безизгледног отпора уместо понижавајућег али заиста херојског реализма“.

Као што знамо, „средиште земље“ није остало „физички нетакнуто“. Неколико месеци након Минхенског споразума, немачка војска умарширала је и преузела остатак Чехословачке.

Безнадежни отпор

Данас је Украјина земља од које се тражи да напусти романтични пут безнадежног отпора и пође херојском стазом реализма. Али уколико то учини, шта ће спречити Русију да преузме остатак Украјине чим буде била спремна?

Заговорници намирења до којег би се дошло преговорима уз територијалне концесије украјинске стране не негирају опасност која је споменута и покушавају да се њоме позабаве на различите начине. Сви изгледа да претпостављају како ће послератна Украјина имати пуни приступ америчком и НАТО наоружању, обуци и другим облицима војне помоћи, као и знатну помоћ за обнову.

Некадашњи државни секретар Мајк Помпео, у ономе што је назвао „Трамповим мировним планом за Украјину“ назначио је да ће Украјини бити обезбеђено 100 милијарди долара из специјалног НАТО фонда и додатних 500 милијарди долара средстава за амерички „зајам и најам“ како би се потом куповало наоружање (које, претпостављамо, као и изворна позајмица ове врсте из Другог светског рата, не би било отплаћено деценијама уколико би уопште и било плаћено).

Други позивају на „постојану војну помоћ током мира“ како би се „помогло да Кијев створи кредибилна средстава одвраћања“. Чак је и сенатор Џ. Д. Венс из Охаја (Трампов кандидат за потпредседника; прим. НС) указао на неку врсту безбедносних гаранција Украјини како „Руси не би поново извршили инвазију“. Он је позвао на „тврдо утврђену“ „демилитаризовану зону“ између руских и украјинских снага што би могло да значи једну од две ствари: или успостављање неке врсте мећународних мировних снага између две армије или стварање украјинске војске која би била довољна да одбије руски напад.

Уобичајена је претпоставка да су Украјинци највећа препрека оваквом споразуму зато што одбијају да препусте територију коју су изгубили. То је погрешно. Уколико САД и НАТО желе да присиле Кијев да прихвати овај споразум, они то могу да учине. Колико год храбри и одлучни били, Украјинци не могу да наставе борбу без америчке и западне подршке и на крају би морали да прихвате западни диктат, као што су Чеси учинили 1938. године.

Али шта је са Владимиром Путином? Изгледа да се слабо размишља о томе да ли би руски председник прихватио ову врсту мировног намирења коју су предложили заговорници преговора. Узмимо у обзир како би изгледало то намирење из московске перспективе: пре рата, Русија се суочавала са релативно слабом и политички подељеном Украјином која је уз скроман успех покушавала да оснажи своје везе са неодлучном Европом и амбивалентним Сједињеним Државама. На крају 2021. године Украјина је имала једва нешто више од 200.000 активних војника док је Русија имала више од 900.000.

Наоружавање Украјине

Три године касније, рат је преобликовао и Украјину и војну равнотежу у Средњој и Источној Европи. Данас Украјина има више од 900.000 војника у активној служби и стотине хиљада обучених и у борбама прекаљених резервиста. Њена војска, заправо, постала је већа од снага Британије, Немачке и Пољске заједно.

И према предлогу Помпеа и других, она би то и остала, потпомогнута сталним пристизањем милијарди долара вредне војне помоћи. НАТО је овог лета успоставио стални центар у Визбадену у Немачкој, који има 700 службеника, за надгледање обуке и „дугорочног развоја“ украјинске војске, како би се повећала усаглашеност између украјинских и НАТО снага, и како би се управљало распоређивањем и поправком огромне количине војне опреме која пристиже у Украјину сада и која ће пристизати у будућности.

Претпостављамо да САД и НАТО савезници планирају да наставе пружање обавештајних података и саветовања у обуци као што су то све више чинили од када је отпочео рат.

Ова добро наоружана послератна Украјина, поврх тога, биће изузетно непријатељски настројени сусед. Украјинци неће брзо заборавити смрт, уништење, убиства и мучења која су трпели од Руса током рата.

Постојаће снажне реваншистичке струје будући да ће Украјинци жалити за изгубљеним територијама и тежити њиховом евентуалном повратку, посебно, како је назначио Помпео, пошто САД и већи део међународне заједнице неће званично признати руска освајања већ ће их, према Павеловим речима, сматрати за „привремена“.

Заиста, према једном од најистакнутијих заговорника намирења путем преговора, циљ сваког споразума био би да осигура да украјинска војска располаже капацитетом да држи „у стању сталног ризика сва подручја под руском окупацијом“ и да чак „изврши нападе у самој Русији“.

Стога, за добијање Донбаса, Крима и неких других стратешки значајних територија (од којих је већина била изван кијевске контроле чак и пре почетка рата), Путин добија бесну, снажну, реваншистичку Украјину, коју Запад добро наоружава и обучава и која је све више интегрисана у НАТО, са или без формалног чланства.

Многи Американци и Европљани били би задовољни са овим исходом – чак и уколико Украјинци нису – и неки би га чак назвали „истинском стратешком победом“. За Путина, међутим, било би тешко да прикрије размере стратешког пораза. Не само да би рат створио чудовиште на његовим границама, већ и увео Финску и Шведску у НАТО. Русија ће морати да појача своју одбрану дуж читавог западног фронта, уз посебну потребу да се то уради на граници са Украјином.

Након три године рата, више од 600.000 жртава, и велике економске штете, Путин је успео само да учврсти појас обуздавања око Русије, доведе непријатељске снаге ближе руским границама и знатно увећа чак и мирнодопске одбрамбене трошкове.

Путин је желео себе да види као Петра Великог за 21. век, али уз овај исход пре ће деловати као двадесетовековни Николај Други, који је увео Русију у рат у којем је његова војска разбијена, империја раздељена и који је, сплетом околности, довео до царевог збацивања и убиства те краја династије Романов која је трајала дуже од три века.

Америчка улога

Као што то често бива, америчка спољна политика према Украјини била је усмеравана ониме што Американци не желе. Они не желе да заврше у рату са Русијом; не желе да потроше стотине милијарди долара сваке године на рат који се наизглед не може добити; али такође не желе да сносе кривицу нити да се сраме због допуштања украјинског пораза, уз сав хуманитарни ужас и стратешке проблеме који би из њега проистекли.

Упркос њиховом „реалистичком“ позирању, Помпео и други заговорници територијалних уступака до којих би се дошло преговорима обећавају исходиште које би згодно решило само америчке проблеме и ничије више. Сједињене Државе могу да наметну своју вољу очајнички зависној Украјини, али због чега би Путин морао то да прихвати? Заговорници мировних разговора са Русијом једноставно претпостављају да ће Путин прихватити исход који највише одговара америчким потребама.

Међутим, преговори не функционишу на тај начин – нити би ови разговори тако текли. Једна је ствар да су САД, НАТО и Украјини били у позицији да диктирају услове Путину – што је могао бити случај да Бајденова администрација није пропустила да Украјини пружи оно што јој је потребно у првим месецима рата, и то би још увек могао бити случај уколико би администрација сада Украјини дала допуштења и оружје које је потребно.

Али она то није урадила нити то сада чини. Уколико Русија не буде очигледни губитник у рату у тренутку када преговори буду отпочели, ово ће бити разговори између равноправних страна, а њихово исходиште ће одражавати тренутне војне прилике. Стога, договор неће бити праведан. Он неће наметнути цену за Путинову агресију, већ би требало да буде правичан за све укључене стране. Путин, такође, има своје интересе, а главни међу њима јесте избегавање управо овакве послератне ситуације каква је наведена изнад.

У том случају, стога, кључна питања у било којим разговорима, поврх исцртавања де факто нове украјинске границе, односиће се на величину украјинске војске и природу односа са Сједињеним Америчким Државама и НАТО. Непосредна војна помоћ између влада, обука и дељење обавештајних података током рата није било неутрално, што значи да је учинило САД и савезнике де факто ратујућим странама.

Путин ће желети строга ограничења помоћи која се може пружати Украјини од спољних сила, посебно од САД, уз претпоставку да је уопште вољан да толерише такву помоћ. Вероватно је и да ће захтевати да величина украјинске војске буде смањена на предратни мирнодопски ниво, или близу тог нивоа, тако да задржи капацитете „да изврши нападе на Русију“. Због чега би Путин захтевао мање? Можда зато што прихвата моралну неправичност сопственог деловања?

Неразложна опклада

Постоје два разлога због којих би Путин могао да се сагласи са оном врстом споразума који су назначили Помпео и други. Један је да не жели да се држи постигнутог споразума зато што претпоставља да САД и НАТО заправо неће наставити да наоружавају и штите Украјину, без обзира на оно што споразум допушта.

За Путина, то не би била неразложна опклада: узимајући у обзир колико је тешко било за САД и друге западне државе да поуздано одобравају војну помоћ током рата, свакако је могуће да ће ентузијазам западне јавности бити ограничен за потрошњу стотина милијарди долара на украјинску одбрану током мира.

Али такође постоје и ризици за Путина. Када рат престане, почиње преиспитивање и у Русији. Рат који је коштао јако много а током њега је добијено врло мало, и који је Русију објективно довео у неповољнију стратешку позицију, неће по свој прилици повећати политичку снагу свог творца.

Чак и уколико Путин не наиђе на снажно послератно незадовољство, могло би му бити теже да захтева жртве и наметне гвоздену дисциплину у послератној Русији него што је могао у ратној Русији која се борила у ономе што је окарактерисао као егзистенцијалну оружану борбу против Запада. Путин би могао да одлучи да је безбедније да остане на заузетом курсу – и да настави рат – све до колапса војске. Постоји само један разлог због којег би Путин могао да прихвати такав договор – уколико верује да је његова војска близу колапса. Тога се можда прибојавао у време почетка рата, али се сада не прибојава, а мало је разлога да се верује како ће од тога страховати за шест месеци или чак за годину дана.

Можда нам се посрећи, али мало ко очекује да би тренутни програм помоћи Украјини могао потпуно да преокрене ток ствари – због чега је украјински председник Владимир Зеленски управо био у Вашингтону тражећи додатно наоружање и мања ограничења на његову употребу.

Укратко, Путин има добрих разлога да верује да ће Украјина и њене западне присталице поклекнути раније него његова војска. Бајденов јавно исказани страх и оклевање да се Украјини да дугодометно наоружање без ограничења на његову употребу,  заједно са очигледном жељом Доналда Трампа да се у потпуности реши Украјине, могу само да ојачају Путинову перцепцију да ће Запад, а не Русија, пре остати без даха.

Ко год да победи на предстојећим председничким изборима, стога, по свој прилици ће се суочити са непопустљивим Путином који се чврсто држи садашњих захтева, који се суштински односе на окончање украјинске суверености.

Путин није одступио, на пример, од захтевања украјинске „денацификације“ под чиме подразумева промену владе у Кијеву, као и инсистирање на контроли територије коју руске снаге нису чак ни запоселе. Заговорници разговора наводе да би ово могао бити почетни преговарачки потез и да ће бити принуђен на компромисно решење. Али принуђен чиме?

Бајденова администрација обећала је само наставак онога што је и до сада чинила, а што очигледно није било довољно. Историчари би могли да закључе да је Бајденова администрација изгубила овај рат у првој години или током првих осамнаест месеци, пошто је изнова и изнова одбијала да Украјини пружи наоружање које је могло да јој донесе одлучујућу предност када су руске снаге биле у растројству.

Уколико убрзо не дође до темељне промене правца деловања, можда неће постојати шансе за спасавање Украјине, нити изгледи за постизање било каквог договора са Путином осим ефективне предаје Украјине.

Фактор Трамп

Трампове присталице мисле да ће пуки повратак њиховог човека на председнички положај бити довољан да застраши Путина те да овај одустане од својих интереса у Украјини. То је оно што ових дана пролази као „реализам“ у републиканским спољнополитичким круговима. Али управо је супротно ближе реалности.

Размотримо шта би било потребно да би Помпеов план имао било какве шансе на успех. Путин би требало да поверује како је Трамп спреман не само да настави већ такође да додатно појача политику којој су се Трамп и његове присталице противиле више од две године.

Према наводима Помпеа, први корак друге Трампове администрације биће да ескалира и у погледу количине и у погледу квалитета војне и економске помоћи. Трамп би стога прве месеци на положају провео притискајући Конгрес да одобри знатну потрошњу за нове пакете наоружања.

Теоријски, Трамп би могао имати смелости да занемари Путинове претње ескалацијом, које су до сада успевале да застраше Бајденову администрацију, иако Трамп делује подједнако застрашено – он, такође, упозорава, да би могао избити Трећи светски рат. Не делује вероватно да би Трамп желео да проведе своју прву годину на дужности бивајући све дубље увучен у Украјину и изазивајући кризу у односима са Русијом – и то са циљем да из целе ствари изађе.

Вероватно је да ће Путин прозрети Трампов блеф, након чега ће пред Трампом стајати две могућности. Једна је да заиста увећа америчку укљученост у рат док је друга да одступи и допусти заиста „неутралан“ положај Украјине, која би у том случају остала неодбрањива. Шта ви мислите којом ће путањом Трамп кренути?

Мало је вероватно, укратко речено, да ће садашња путања водити ка стабилном намирењу, а сасвим сигурно неће водити ка оној врсти мировног споразума за који заговорници овог пута тврде да је могућ. Ово није једна од оних ситуација где сви добијају. Уколико се нешто драматично не промени, ово је рат који ће се, као и већина ратова, завршити победом или поразом на бојном пољу. Нећемо бити спасени мировним споразумом. Американци морају убрзо да одлуче да ли су спремни да Украјина изгуби рат.

Роберт Кејган је виши сарадник Института Брукингс и специјални уредник (editor ar large) Вашингтон поста

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: The Washington Post

Превод: Милош Милојевић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Demetrius Freeman/The Washington Post