РОБЕРТ КАПЛАН: Десни и леви популизам као весници америчког пропадања

ИСКРА на Фејсбуку

фото: AP Photo/Reed Hoffmann

Ако се на изборима 2020. суоче вулгарна десница и радикална левица, биће то преломни тренутак америчког опадања које траје пола века

Уколико умерени кандидат не успе да некако однесе превагу на гласању за демократског председничког кандидата, а председник Доналд Трамп се на новембарским изборима суочи са сенаторком Елизабет Ворен, то ће бити прелом у процесу спорог и постепеног америчког опадања које је отпочело средином Хладног рата. По први пут у историји, на гласачким листићима не би био кандидат из редова политичког центра. Уместо тога, могуће је да ћемо бити суочени са избором између вулгарне, популистичке деснице и радикалне, популистичке левице.

Чињеница да се центар мучи са председничком трком представља кулминацију трагичне приче која има неколико аспеката. Постепено усвајање „система страначких избора“ (енгл. „primary system“) за одабир партијских кандидата током седамдесетих и осамдесетих је нешто што је ослабило утицај партијских шефова у такозваним „собама пуним дима“ (термин који у америчком политичком жаргону означава тајне или затворене партијске састанке на којим се доносе одлуке, прим. прев.) и почело је да се игра на карту бирачких симпатија сваке од две велике странке.

ДАНАС НЕ БИ БИЛО „АЈКА“
Деценијама су шефови бирали безбедне, умерене кандидате: они нису увек били инспиративни, али су углавном били одговорни. „Шефови“ су били ти који су нам практично доделили Харија Трумана, Двајта Ајзенхауера, и тако даље. Шефови Републиканске странке су мотрили на Ајзенхауера још док је био у униформи. Систем који имамо данас га можда никада не би изабрао. Иако изузетан аналитичар, талентовани организатор и ратни херој, Ајк није био нарочито харизматичан. Нити је био нарочито убедљив говорник или фотогенична персона.

„Собе пуне дима“ можда звуче одбојно, али држале су се духа „очева оснивача“ и Америчке револуције, а нарочито Џејмса Медисона који је између републике и демократије бирао републику. У републици, масе владају само индиректно, кроз елиту коју могу да мењају сваких пар година. Демократија подразумева директнију владавину маса, а масе су увек подложне бесу и страстима, што је нарочито изражено данас због друштвених медија. Управо ту су се филтер партијских шефова и дисциплина кадрова из епохе писаћих машина  – који су подстицали сложено, аналитичко размишљање медија у циљу налажења центристичке објективности – згодно удружили како би нас водили кроз Хладни рат, одржавши нас као републику.

Размислимо сада о нашим постхладноратовским председницима, изабраним под другачијим околностима: Бил Клинтон, Џорџ Буш млађи, Барак Обама и Доналд Трамп. Упоредите их са Трумановим кормиларењем Маршаловим планом, Ајзенхауеровим избегавањем врућег рата са Кином и Совјетским Савезом упркос саветима које је добијао, са Кенедијевим сналажењем у Кубанској ракетној кризи, Џонсоновим Законом о грађанским правима, елегантном уздржаношћу Буша старијег пред совјетским колапсом и његовим поштовањем ограничења у случају ирачке инвазије на Кувајт – и схватићете шта желим да кажем. Наравно, трагичне одлуке председника Линдона Џонсона поводом Вијетнама су биле изузетак, али доћи ћу до тога.

Да су партијски шефови били главни у процесу номиновања 2016. и да и даље живимо у ери писаћих машина, гувернер Џеб Буш би вероватно био председник, тесно победивши Хилари Клинтон – кандидата са више мана од њега. Он би себе окружио прворазредним спољнополитичким саветницима републиканског естаблишмента: Ричардом Хасом, Робертом Зоуликом, Меган О’Саливан и сличним. Више би владао налик на свог оца него налик на свог брата. Ствари би биле тако досадне, тако беживотне (курзив ауторов; алузија на један од честих епитета којима Трамп описује Џоа Бајдена; прим. прев.). Али би Америка, њена савезништва и положај у свету били немерљиво чвршћи и мудрији.

Трамп је тачно оно докле су нас демократија маса и чуда видео-дигиталног доба довела. А исти ти чиниоци би сада могли да изнедре кандидата демократа који ће изазвати економски и друштвени хаос сразмеран хаосу који је Трамп унео на пољу манира и пристојности. Очеви оснивачи би били ужаснути да виде како смо духом престали да будемо република и постали демократија. Неко попут Џеба Буша је човек за управљање републиком.

ПОЧЕТАК СУРВАВАЊА
Сурвавање је отпочело након Другог светског рата – рата који је, ма како ужасан, био прилично добар за Америку. Председник Френклин Делано Рузвелт је и даље имао потешкоћа око решавања Велике депресије када је спремање за рат дало ветар у леђа америчкој економији. Када се рат завршио 1945, инфраструктура сваке водеће индустријске економије света – осим Сједињених Америчких Држава – је била девастирана ваздушним бомбардовањима и копненим борбама. То нам је дало неизмерну предност која ће трајати деценијама.

Економски и друштвени динамизам који је тај рат изнедрио резултовао је „Законом о ветеранима“ (у оригиналу „G.I. Bill“, званично „Servicemen’s Readjustment Act of 1944“ – легислативни подухват којим су амерички војници који су учествовали у Другом светском рату добили читав низ бенефиција и олакшица, прим. прев.), последичним чудом изједначавања предграђа, а све заједно до настанка нове и велике средње класе. Грађанска права, ерозија неформалног антисемитизма и свемирски програм су плодови економске енергије и друштвених промена ослобођених ратним напорима.

Вијетнам је разбио чаролију. До Вијетнама су Американци имали имплицитну веру у власт и њене процесе доношења одлука. Власт нас је водила кроз Други светски рат, створила просперитет и послала људе у космос. Али Вијетнам је ушанчио интелектуалну левицу и естаблишмент елитистичких медија какав данас познајемо, дајући им малтене неограничени кредит за много деценија, додатно ојачан ратним дебаклом у Ираку, о чему су медији и интелектуалци спретно извештавали и коментарисали. Држава више никада неће бити иста, нити тако уједињена као што је била.

Хладни рат је, као својеврсни „реп“ Другог светског рата, обезбедио позамашну дозу политичке дисциплине, продуживши период америчке импозантности упркос томе што је земља била пољуљана након Вијетнама. Да смо и даље били у Хладном рату током предизборне кампање 2000. године и да су партијски шефови и даље бирали кандидате, републиканске старешине би се можда окупиле да нежно саопште старијем Бушу како његов син Џорџ није баш спреман за високу функцију, те да му је потребно још времена и искуства: на пример на позицији секретара председничког кабинета. Но, како се две суперсиле више нису рвале под сталном претњом нуклеарног армагедона, таква дисциплина и здрав разум су нестали. Како је било све мање фактора који су изазивали страх, тако је свако могао да постане председник.

ЕЛИТА ЈЕ ИЗДАЛА НАРОД
Без будности и опреза које је захтевао Хладни рат, екстремне партијске поделе које подривају спољну политику носиле су мање последица. Престало је да важи правило да се унутрашње политичке размирице завршавају на америчким обалама јер се развила перцепција до то правило није ни потребно: прекоокеански свет деловао је мање опасно него пре 1989. Отуда, крај Хладног рата изнедрио је хиперпартијско доба у националној политици.

Наравно, многи од ових трендова су се преклапали, а увек постоје и изузеци: старији Буш се пробио кроз партијске изборе – систем који је био свеже ојачан до 1988, а Џон Ф. Кенеди је био савршен председник за доба електронских медија. Џими Картер није био нарочито добар хладноратовски председник, а Барак Обама није био нарочито лош постхладноратовски. Иако се детаљи можда не уклапају сасвим прецизно, генерални тренд је, попут потмулог ритма симфоније, сасвим јасан.

Коначно, како се инфраструктура свих водећих сила из Другог светског рата опоравила, а глобализација узела маха, широм света су се догодиле економске и технолошке промене: то је пресекло америчко политичко јединство и уништило његов центар. Америчка средња класа је фундаментално ослабљена, животи људи су постали неизвеснији, а отмена глобална елита се сместила на две обале, при чему је, као емотивно много мање везана за своје сународнике у унутрашњости, себе оријентисала ка културно софистикованим и богатим слојевима Европе и Азије. У круцијалном психолошком смислу, Америка је изгубила свој некада лојални естаблишмент, а он данас живи глобалним животним стилом, било да његови чланови то признају или не.

Будући да је елитни естаблишмент ушао у процес издаје сопствене земље, национализам и патриотизам – који су се некада савршено уклапали у либерализам – су припали сировим популистима, од којих многи духом више представљају лумпен пролетеријат. А избори заказани за 2020. би могли да се претворе у одабир између једног или другог сировог популисте. Епоха опадања представља златно доба за медије, чији кадрови просперирају и граде каријере на кризама. Вијетнам, Вотергејт, Ирак, а сада и оштро слабљење умереног центра, представљају велике благослове за каријере новинара. Новинари просто раде свој посао. Али њихова популарност и продуктивност су обрнуто сразмерни здрављу и срећи нације.

Други светски рат нас је спасао јер масовна друштва добро излазе на крај са тоталним ратовима, исто као и са малим експедиционим ратовањем. Но, ратови средњег интензитета – Кореја, Вијетнам, Ирак – они који подразумевају смрт значајног обима, али не додирују нацију даље од војних породица, то су они ратови са којим се масовна друштва не сналазе тако добро. Не дај Боже да поново дође до тоталног рата! Али уколико умерењак са реалним кредибилитетом не однесе превагу код демократа, једино неко ванредно дешавање ће моћи да промени наш курс, који сада већ траје дуже од пола века.

 

Роберт Д. Каплан је управни директор за глобална питања у Евроазија групи. Аутор је књиге „Заслуживање Стеновитих планина: Како је географија обликовала америчку улогу у свету“ (2017).

 

Превео Владан Мирковић

 

Насловна фотографија: AP Photo/Reed Hoffmann

 

Извор The National Interest

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.