Роб Слејн: Средњим путем у тиранију

Сваки пут кад вољно прихватите да поступате у складу с ограничењима и уредбама које нам трују и уништавају друштво, дајете допринос припреми терена за тоталитарни коров

(The Conservative Woman, 3. 1. 2022)

Обично мислимо да се велико зло препознаје одмах. На жалост, стекавши идеју о злу из цртаних филмова, потпуно смо неспремни за долазак зла обученог у сасвим друкчије одежде. Како нас је још одавно упозорио Клајв Стејплс Луис:

„Велики злочини не дешавају се више у дикенсовском окружењу, ни у концентрационим и радним логорима – ту видимо тек њихов крајњи исход. Њихов зачетак и налог потичу, пак, из чистих, топлих, освијетљених канцеларија, од тихих људи у бијелим кошуљама, глатко избријаних, с уредним ноктима, који немају потребе да подижу тон…“

Чињеница је да зло често омогућавају обични грађани, они који бирају средњи пут. У многим тоталитарним државама недјелање и невољност милиона људи да се супротставе злу које им нараста пред очима омогућавају му да завлада, и то се управо дешава у нашем друштву.

Кети Гинџел недавно је скренула пажњу на рад белгијског психолога Матијаса Демеа, који је у неколико интервјуа говорио о масовној хипнози посљедње двије године. Међу његовим бројним увидима је и онај по ком тоталитарни систем настоји да људе подијели у три скупине. Прву чине људи потпуно потпали под утицај пропаганде. Другу чине они које пропаганда можда није поробила, али су ипак склони да се покоравају њеним захтјевима. Трећа су они који су не само отпорни на пропаганду, него јој се и супротстављају.

Мада Деме процјењује да је првих око 30 одсто, других око 40 и трећих око 30, рекао бих да је првих 30, других 50-60 и трећих 10-20 одсто. Бројност супине која се супротставља, иако ниска, у сваком случају се повећала, јер су многи схватили да наводни одговор на вирус нема никакве везе с јавним здрављем, већ да је пројектована здравствена криза која се користи као димна завјеса за преуређење друштва у тоталитарни пакао, с безброј дигиталних личних исправа, оцјењивања понашања у друштву, десетковањем малих и средњих предузећа, и трансхуманистичким сновима о стапању физичког, биолошког и дигиталног идентитета, како каже хер Шваб.

Они који омогућују да ово зло процвјета нису толико они који га пројектују, ни оних хипнотисаних 30 посто, већ оних 50-60 посто у средини. Све у свему, ова скупина ће се повиновати свакој апсурдној одредби и ограничењу, не што вјерују у њихову неопходност у борби против вируса, већ што вјерују да им је то најбољи начин да се врате нормалном животу, и што се боје да не штрче. Они, међутим, не разумију да се зло не може побиједити тиме што ће му удовољавати. Оно се побјеђује тиме што му се супротставите. Ако разбојници дођу да вам опљачкају село, нећете их се отарасити удовољавајући им на сваки миг, већ бранећи своје, чак и ако цијена буде висока.

Али шта ако сељани не схватају да разбојници хоће да их опљачкају, већ мисле да су дошли да им помогну? Па, послије двије године похаре само они који уопште не размишљају не виде да нешто смрди. Већина сигурно осјећа да су им животи преврнути на главу због разлога битно различитих од оних које им наводе. Изабрали су, међутим, да не слушају глас који им ремети мир, јер би иначе морали заузети став.

Како је 1975. у свом писму Густаву Хусаку, вођи Чехословачке комунистичке партије, писао Вацлав Хавел, дисидент и потоњи предсједник Чехословачке:

„Зашто се људи понашају како се понашају? Зашто сви раде ствари које, све заједно, стварају упечатљиву слику потпуно уједињеног друштва које пружа тоталну подршку властима? Сваком непристрасном посматрачу одговор је очигледан: из страха.“

Страх је разумљив. Мора се чувати хљеб. Али, како Хавел објашњава у свом огледу Моћ немоћних, оно што подстиче прихватање лажи умјесто њиховог оспоравања је склоност да се материјално стави изнад истине и интегритета: „Зар није истина да обухватна прилагодљивост живљењу у лажи и глатко ширење аутототалитаризма не стоје у некој вези с општом неспремношћу потрошачки настројених љутих да жртвују нешто од материјалног ради духовног и моралног интегритета?“

У сличном тону у свом дјелу Архипелаг Гулаг пише и Александар Солжењицин:

„Једноставан корак одважног појединца је да не учествује у лажи. Једна истинита ријеч има већу тежину него читав свијет. Шутећи о злу, закопавајући га у себе толико дубоко да се не види на површини, сијемо у себе клицу која ће у будућности хиљадоструко нарасти.“

И Хавел и Солжењицин врло јасно су видјели суштину: или ћемо се заложити за истину, или ћемо добити лаж; или ћемо повратити свој интегритет или ћемо призвати обману.

Отуд, нема неутралног терена у борби против зла. Средњи пут није неутрално мјесто на ком можемо сачекати повратак нормалности. Сваки пут кад вољно прихватите да поступате у складу с ограничењима и уредбама које нам трују и уништавају друштво, дајете допринос припреми терена за тоталитарни коров, који ће настојати да нарасте и преузме нам животе. Идење средином пута води у тоталитарни пакао. Надам се да ће људи из те скупине хитно увидјети потребу да се за нашег доба супротставе пузајућем тоталитаризму и великом злу.

Роб Слејн (Rob Slane), аутор књига The God Reality: A Critique of Richard Dawkins’ The God Delusion и A Christian & an UnbelieverDiscuss: Life, The Universe &Everything. Аутор блога TheBlogMire

С енглеског посрбило и приредило: Стање ствари