Резолуција о европској историјској свести: Стварање транснационалног Европљанина

Многи културни и научни радници, политичари и историчари су се бавили темом историјског ревизионизма у Европи, док је бугарска историчарка Дарина Григорова, иначе професорка на софијском универзитету, врло прецизно дефинисала овај феномен рекавши да различити и често контрадикторни историјски наративи европских нација и држава чине огромне напоре да историју сагледају из политичке перспективе, што је тежак и потенцијално опасан подухват.

Ово стога што такав начин размишљања ствара широк дијапазон могућности за манипулацију историјским чињеницама, а тиме и за ревизионизам многих историјских догађаја као и националног културног и духовног наслеђа.

Професорка Григорова је нагласила да, ако се осврнемо на овогодишњу резолуцију Европског парламента о „европској историјској свести“ која покушава да генерализује и стандардизује европску историју а самим тим и наставу историје, лако је уочити да се она позива само на бледу и при том непоуздану „одговорност историчара и њихову поштену оцену политике ЕУ из прошлости“. И лаику је јасно да оваква поставка ствари отвара огроман простор за манипулацију.

У том контексту, и транснационално читање историје кроз призму тзв. европске савести, налази се искључиво у домену интелектуалног али не и историјског мишљења. Када је реч о резолуцији о тзв. европској историјској с(а)вести, она се може разумети као штиво које покушава да нас усмери на транснационално историјско памћење, чији је основни циљ стварање „транснационалног или наднационалног Европљанина“.

Такође, можемо навести и ставове енглеског писца, историчара и новинара Херберта Велса које је изнео у чувеном извештају „Отров звани историја“, за Међународну конференцију наставника историје у Лондону сазвану од стране Лиге народа (1919-1946). Угледни писац научне фантастике је указао на потребу уништавања старе историје, која по његовом мишљењу, кочи тријумф мира у свету. У свом извештају Велс није говорио о интернационализму, већ о космополитизму. Према његовом мишљењу, „будућност света се налази у јединственом управљању, због чега је неопходна универзална историја са једним уџбеником из кога би се едуковали историчари широм света“.

Овде је неопходно констатовати да сваки покушај уништавања националног памћења може да доведе то супротног ефекта, тј. до појаве национализма или чак нацизма, а тиме и потпуне политичке, економске и војне дестабилизације. Када је реч о Балкану, он је одувек био јединствен регион где је историјско памћење веома снажно, укључујући и везе са Русијом и руским народом. Чињеница да је наш народ суштински заинтересован за своју историју, може се сматрати позитивном особином која нам помаже да очувамо свој национални идентитет.

У том контексту, неопходно је подсетити се догађаја у Новом Брду, поводом чега је Одељење историјских наука САНУ урадило анализу која указује на неприхватљиво понашање „косовских“ власти према културној и историјској баштини Срба на Косову и Метохији.

У конкретном случају, власти у Приштини покушавају да претворе православну цркву Светог Николе у Новом Брду у тробродну базилику, чиме би био учињен класичан историјски фалсификат којим би се српски православни споменик претворио у албански и(ли) римокатолички. Да ствар буде још гора, део конзерваторских радова је већ био изведен са циљем да се православна средњовековна светиња претвори у римокатолички храм.

У исто време, у анализи САНУ се подсећа да су још 1967. године чињени напори да се зауставе археолошка истраживања у Новом Брду (иначе познатом средњовековном локалитету), када је чак и етнички Албанац, у време социјалистичке Југославије, иначе највиши политички руководилац на Косову и Метохији, Фадиљ Хоџа рекао: „Нас то уопште не интересује, то је српски споменик“ (Гласник Српског археолошког друштва 5/1989/142-144). Подсећања ради, реч је о граду који су крајем XIII века основали владари из династија Немањића, Мрњавчевића, Лазаревића и Бранковића.

Такође, приштинске власти су забраниле и реконструкцију цркве Светог Николе у манастиру Светих арханђела код Призрена, иако за њено обнављање има знатно више података него за обнову новобрдског храма. Та чињеница доказује да никада није ни постојала искрена жеља за реконструкцијом древног црквеног споменика у Новом Брду, већ отворени покушај тенденциозног конструисања новог идентитета. Важно је нагласити да је многоструко спорна „обнова“ започета без сагласности Савета за спровођење и надгледање, чији је члан Српска православна црква.

У контексту свега до сада наведеног, посебно забрињава чињеница што евидентно неодговарајући однос према саборном храму Светог Николе може да послужи као модел за будућа тзв. истраживања, проучавања и презентовања српског споменичког наслеђа на простору Косова и Метохије. Уз прећутну сагласност англосаксонско-германског Запада, одавно су уочени систематски и упорни покушаји привремених косовских институција, као што је Министарство културе, омладине и спорта, да прикрије или прекраја идентитет српског споменичког наслеђа.

Због тога се и не можемо сложити са ставовима Херберта Велса, али и са поменутом резолуцијом Европског парламента, јер је наш поглед на националну историју потпуно другачији. Заправо, историја представља благотворни лек који треба да усвајају генерације младих, како би одрастале на темељима здравих традиционалних вредности, љубави према својој вери, језику, породици, домовини и традицији.

Српске цркве и манастири на КиМ представљају идентитет и континуитет српске нације, за које су животе дали најбољи које је у својој дугој историји имао српски род. Једном речју, оне представљају српски Јерусалим.

Исто тако, ово што се данас догађа са покушајем историјског ревизионизма многих чињеница, порекла бројних српских културних и духовних споменика, представља озбиљну претњу са далекосежним последицама, као и велики изазов за културну јавност целокупног цивилизованог света.