РЕВОЛУЦИЈА И МИТ О РАСПУЋИНУ: УСПОМЕНЕ КНЕЗА ЖЕВАХОВА И СТАВОВИ РУСКЕ ЦРКВЕ

( Николај Д. Жевахов: Успомене / Септембар 1915 – март 1917, превела Сава Росић, Талија издаваштво, Ниш, 2024. )

УВОД У ЛУДНИЦУ

Руски кнез Николај Жевахов, заменик обер-прокурора Светог Синода, који је успео да преживи револуцију, објавио је на Западу своје успомене. У књизи, између осталог, пише: „Русија је већ показивала знаке луднице у којој су закључани и болесни и здрави, где се људи међусобно не разумеју, немају заједнички језик, где се међусобно млате, наносећи ударце и правим и кривим”. Опасност је претила од „умоболних доктора који су је затрпали својим суманутим рецептима и универзалним средствима против измишљених болести”. По Жевахову је, „на почетку револуције малтене у сваком одељењу сваког министарства већ било 90% револуционара подржаваних од Думе и штампе, а са њима се могло борити једино митраљезима… Али за те мере није било људи”. Јер, по кнезу, „механизам руског државног апарата био је уздрман још много пре револуције 1917. године. Међутим, кварење државне машине нигде се није с толиком очигледношћу одражавало као у владајућим круговима”.

Владајући слој је пропао, и све је ишло низбрдо. Без заустављања.

СТАЊЕ У ЦРКВИ

Народ, некад побожан, упао је у суровост, спреман да се обрачуна са вишим круговима друштва. Монаштво је, под утицајем демократије, почело да бира игумане као председника државе. Свештеномученика Владимира, митрополита кијевског, монаси Кијево – Печерске Лавре нису бранили од бољшевичких злочинаца који су га стрељали. Епископат је, осим ретких изузетака, био углавном „частољубив, жељан земаљских почасти и славе”. У једном разговору са Царицом Александром, она је рекла да није довољно обновити патријарашко служење, које је укинуо Петар Велики: „Уместо да иду у широке народне масе, епископи само мисле о Патријарху… Али, шта ће дати Патријарх, хоће ли он пастира приближити пастви, хоће ли пружити народу оно што треба?... Само ће се повећати број митрополита и ништа више; а растојање између пастира и народа, између Цркве и државе, још више ће се повећати”.

Када се изгуби духовност, ни спољашње форме не помажу.

РАСПОЈАСАВАТИ РУЉУ

Кнез Жевахов је указао да бољшевици нису дошли ниоткуда: „Тачна је тврдња да су ’бољшевици успели да сјајно распојасају сва отровна и злочиначка начела која су у души руског народа дремала’, само се треба оградити да та начела нису својствена само души руског народа, већ и свакој другој души, и то без обзира на ступањ њеног ’образовања’, а ако не избијају напоље, то је само зато што их силом не пушта магично – не сме се. Једино светост искорењује звер у човеку, дубоко притајену у дубини душе, и колико се само чекиста скрива под смерним монашким мантијама, и под блиставим златним мундирима, и под истанчаним смокинзима и фраковима, белим краватама и рукавицама, колико злобе и окрутности – под кротким лишцима љупких госпођица што лепршају као лептирице у својим тананим свиленим хаљиницама, или круже у вртлогу валцера по отменим салонима, причају о цвећу а мисле на крв, на оно што се не сме. Традиције поколења, отмено васпитање, обичаји, средина, образовање – способни су да само до извесне мере застраше звер у човеку, али не да је укроте, а тим пре убију. Ту звер је убијала само светост, а кротила власт чији је задатак борба са злом и служење добру. Тамо пак, где је власт мировала или јој је задатак била борба са добрим и служење злу, тамо су се зверска начела, својствена човековој природи, не само будила већ и гајила”.

По кнезу Жевахову, дошло је до тога да је „јеврејство потчинило хришћанске народе свом утицају”, што се може објаснити „само безверјем једних, моралном равнодушношћу других, неупућеношћу, занесењаштвом и сентименталношћу трећих”.

Зверство је победило. И тама је пала, не самона Русију.

ЦАРСКА ПОРОДИЦА: СЈАЈ У ТАМИ

У општој тами, сијала је Царска породица. Кнез Жевахов каже: „Ни Цар ни Царица нису чак ни налик нашим савременим аристократама… кад они не би били владари, наше их отмено друштво чак не би ни примило у своју средину. Они су исувише добри, исувише једноставни и природни, исувише искрени”. Када је био у Главном штабу, Жевахов је стекао овакав утисак: „Господар је не само усамљен и без духовне подршке, већ и у опасности пошто је окружен људима туђинских уверења и настројености, лукавим и неискреним”.

Приликом првог разговора с Царицом, Николај Жевахов је уочио да је то што му је она рекла „било речено тако једноставно, тако природно, тако са мном није говорила ниједна од оних мондених дама престоничког beau-monda с којима сам се дотада сретао… Сместа сам осетио ту искреност која ми је улила самопоуздање и омогућила да говорим без оне спутаности која се јавља када ниси убеђен да ти саговорник узвраћа искреношћу. Уосталом, ни споља гледано, Царица није личила на те даме. Њена већ ношена тамнољубичаста хаљина очито није била нова новцата нити одговарала модним захтевима; дуга бисерна огрлица која се спуштала до појаса била је једини украс њене тоалете; али оно главно по чему се Царица разликовала од дама из високог друштва било је одсуство надмености и извештачености, чисти и непосредни покрети, одсуство бриге о утиску који оставља… Видео сам пред собом једноставну, искрену жену препуну бескрајне добронамерности, кротку и смирену…

„Па где је та охолост и уображеност?” – прође ми кроз свест у том тренутку мог првог сусрета са Господарицом.”

Истовремено, Царица је била мудра жена која је знала шта се дешава у држави: „Био сам запањен не само изванредно добро погођеним карактеристикама државника, већ и оном упућеношћу Њеног Величанства која је, чинило се, продирала у најдубљи слој државног живота Русије и обухватала све стране тог живота. Видео сам да је једино Царица свесна тога шта се то заправо дешава, да Њена оштроумност и проницљивост изоштрени патњама знају излазе из ћорсокака, и да би Царица могла спасти Русију, само да су слушали Њен глас и да тај глас нису поистовећивали с Распућиновим гласом. Тада је такво мишљење ретко ко делио; сада пак, када се Царичино предвиђање у пуној мери оправдало, а објављена преписка Њеног Величанства разоткрила истински лик Господарице, схему Њених државних програма и начине њихових спровођења, сада се то мишљење све чешће износи.”

Цар и царица су били хришћански брачници, у време када је хришћанство нестајало из јавног живота.

КО ЈЕ БИО РОДЗЈАНКО?

Тако је Царица Жевахову дала прецизан опис челника Думе, Родзјанка, који је у Фебруарској револуцији 1917. имао издајничку улогу: „Али, тај човек игра двоструку игру: он истовремено обмањује и Господара и Думу – рече Царица, износећи свој суд о делатности М. В. Родзјанка у Думи. – Он је у власти свог неизмерног частољубља, и Дума му је потребна утолико уколико ту страст храни. Зар он мисли на Русију?! Он мисли само на свој ауторитет у очима левичара из Думе, сматрајући да су они тренутно јачи од деснице. Он прича Думи како је Господару износио чак захтеве и приморавао Његово Величанство да их извршава, а, међутим, Господар га последњи пут чак није ни примио. Он у кабинет Господара улази тако малецки, малецки – и ту се Царица саже и показа растојање четврт аршина од пода – а из кабинета излази тако важан, надмен, као да је заиста извојевао победу над Господарем. Какви ситни људи, какво одсуство дужности према Господару и Русији!”

Једном речју, катастрофа је била неизбежна. А Григорије Јефимович Распућин, кога су у Царском Дому сматрали светим човеком, и који се молио за царевића Алексеја, оболелог од хемофилије, постао је део те катастрофе. Царица Александра је знала да је Алексеј хемофилију добио преко ње, јер се ова наследан болест преноси на мушку децу по мајчиној линији. Скрхана болом, она је веровала да је Распућин молитвеник за руског престолонаследника, и да се без њега не може.

ХИПНОЗА РАСПУЋИНОМ

После разговора с царицом, Жевахов је добио место у обер-прокуратури Светог Синода. Одмах је кренула прича да га је на то место поставио Распућин, о коме Жевахов у својим успоменама пише:“Не чуди што су такве легенде пратиле свако постављење – таква је већ била тактика револуционара – већ је чудила она масовна хипноза, захваљујући којој су тим легендама веровали чак и људи који је требало да се боре с њима и сузбијају бесмислене гласине које су нарочито рачунале на то да срозају углед династије и пољуљају поверење у верне слуге Цара и Русије. И та је хипноза била толико велика да никакво оповргавање клевете и гнусне лажи не би постигли циљ. Уосталом, то је било и чињенично немогуће, пошто се штампа налазила у рукама непријатеља Русије и династије. И били су потребни ужаси револуције и мора крви, слом Русије, крађа приватне преписке Њихових Величанстава да би се хипноза развејала и да би било могуће оцењивати чињенице прошлости изван везе с оном обојеношћу коју су им придавали револуционари и њихови свесни и несвесни саучесници. Сада је и Распућиново име престало да изазива панику, а они који су у њему видели извор зла што је запретило и самом битку Русије, сада су збуњени јер међу његовим ‘штићеницима’ не налазе ниједног од оних кобних људи који су срушили Престо Божјег Помазаника и упропастили Русију.“

Наравно да је тако – упропаститељи су били неки други, и налазили се негде другде. Али Распућин је одлично служио као „жртвени јарац“.

ЦАРСКА ПОСТАВЉЕЊА И РАСПУЋИН

Дакле, револуционари су свесно ширили гласине по којима Распућин контролише цара и његову политику.

Жевахов зато говори о реалном упливу Распућина, који је био више него ограничен:“Сасвим је несумњиво да Распућин, крећући се међу најширим слојевима народа, није могао а да не чује имена што су испливавала на површину, слављена или осуђивана злим језицима, као што није могао да не чује ни одјеке закулисних интрига против Цара и династије и, будући да је био фанатично одан Цару, природно је што је Господару и Царици поверавао своје утиске, указујући на људе чија је оданост Цару била несумњива. Али, није то чинио само Распућин, већ и сви Цару блиски људи који су истицали своје кандидате; и објављена приватна преписка Њеног Величанства са Господарем Царем уопште не указује на то да су Распућинове препоруке увек и у свим случајевима имале предност у односу на препоруке осталих људи… Обрнуто, на одговорне положаје често су постављани људи који не само да никад нису видели Распућина, већ су и неоспорно били непријатељски настројени према њему. Не треба се чудити томе што је Распућин препоручивао Цару људе одане Престолу, чак и да ту чињеницу сматрамо несумњивом, већ томе да су карактеристике тог неуког сељака често биле добро погођене; али извлачити одатле закључак да је он своје кандидате предлагао из користољубивих побуда, или да су они претходно склапали са Распућином нагодбе, како су у доба пре револуције тврдили они који су правили револуцију, и како с ништа мањим заносом вичу сада – то могу само господа Голденвејзери и компанија“

Све су то биле обмане пропаганде.

О ГОЛДЕНВЕЈЗЕРУ

Жевахов о пропагандистима попут Голденвејзера каже и следеће:“Ево шта пише А. А. Голденвејзер у свом чланку „Последња Царица“ (Кормило, фебруар 1923, бр. 680, 691):...Техника именовања која је код нас уходана током последњих година монархије, врло рељефно је показана у писмима (Писма Царице Александре Фјодоровне Господару Цару). Лице заинтересовано за овај или онај положај обезбедило би Распућинову подршку, који би непосредно или преко Вирубове саопштавао име кандидата царици, која је упорно утицала на Цара све док не би постигла пожељно именовање. На тај начин су своја намештења добили: Белецки, Волжин, Хвостов, Штјурмер, Питирим, кн. Жевахов, Рајев, Протопопов, Добровољски. Треба истаћи да је сáма Царица у читавом том механизму играла сасвим пасивну улогу преноснице. Она је била слепо оруђе у рукама пустолова. Сâм Распућин је својом мужичком промућурношћу исправно рачунао на то да је за њега најважније да сачува свој утицај, а остало ће сáмо доћи. Само се тиме и руководио у својим препорукама: указивао је само на оне људе за које је сматрао да „неће подвалити“. Врло је симптоматично за морални ниво дворских и бирократских сфера то да није било помањкања људи – често врло звучних имена – који су драге воље склапали такве нагодбе са Распућином. Пошто је Царица била сасвим у његовој власти, за њу је био миран, тако да су Распућинова настојања била усмерена углавном на то да очува свој утицај на Цара. У ту сврху он покреће опробан манир дворана – повлађивање слабостима и додворавање. Одгонетнувши сујетну природу Цара, он узима курс на самодржавље, саветује му да преузме врховно командовање, подстрекава свакојаке личне иступе. И помоћу таквог примитивног, провидног манира полази му за руком да сачува своју власт упркос изузетно снажном противљењу не само читаве јавности и Државне Думе, него и већине великих кнежева и многих прилично верноподанички настројених министара и генерала.“

Такве лажи се одржавају и до дана данашњег. Распућин није имао никаквог утицаја на цареву одлуку да преузме врховну команду над војском. Он је то учинио јер се показало да су дотадашњи команданти били сасвим непоуздани на том месту.

ДА ЛИ СУ МИНИСТАРСКА МЕСТА БИЛА ЗА ИДИОТЕ?

Жевахов је згађен овом лажју, којом је цар представљен као неспособни идиот, подложан сугестијама разних пробисвета:“Ето како се пише историја!…То значи да су министарски портфељи били доступни сваком пробисвету. Довољно му је да обезбеди Распућинову наклоност – а лако је задобити поверење неуког мужика, који уз то још и делује из користољубивих разлога – па да постане министар… Па зашто је онда затребало Циноркисима, Бронштејнима, Нахамкесима и др. да убију Распућина и праве револуцију да би у своје руке преузели ону власт коју су тако лако могли уз Распутинову помоћ преузети?… Чудно изгледа и признање г. Голденвејзера да је Распућин сачувао своју „власт“ упркос изузетно снажном противљењу не само „читаве јавности“ и Државне Думе, него и већине великих кнежева и „многих“ министара и генерала. Такво признање у сваком случају представља за Распућина плус, а не минус, и управо сведочи како о томе да је специфичну тежину „читаве јавности“ исправно процењивао чак и неуки мужик, тако и о томе да, значи, нису сви министри били његови „штићеници“, чим су се „многи“ од њих према њему не само негативно односили, већ му се и „изузетно снажно противили“…

Не, не, ствар није била у Распућину, већ у ономе што су врло и врло дубоко сакрили творци револуције и што је било њихова тајна коју су, међутим, увидели управо они које њихова злонамерна клевета није штедела, и против којих су они на све могуће начине хушкали јавно мнење.“

Хушкање јавног мнења – то се, и данас, примењује, кад год треба уништити и сломити неку органску заједницу.

КАКО ПРОПАДАЈУ КЛЕВЕТЕ?

Жевахов се опет обрушава на јеврејског пропагандисту Голденвејзера, који је окренуо ћурак наопако, па је, после објављивања преписке између цара Николаја и царице Александре, тврдио да Распућин није имао никакве саблажњиве везе са царицом Александром, иако је револуционарна пропаганда све време тврдила супротно док цар није био оборен са власти:“Још увек се разлеже удаљена и потмула грмљавина пређашњег грома јудејског; али она постаје све ређа и ређа, и ускоро ће настати тренутак када ће, под утицајем страха због преузете одговорности, подстрекачи и творци револуције не само почети да се одричу свог учешћа у њој, него и да траже путеве помирења с оном Русијом коју су сматрали својим непријатељем, и која је пропала управо зато што није била такав њихов непријатељ нити их терала од себе… Тада ће се разоткрити и закулисна игра непријатеља Русије, и једна за другом ће се рушити и легенде које су створили. Сада код г. Голденвејзера читамо: „… Све легенде и сплетке о романтичним односима између Александре Фјодоровне и Распућина сада, после објављивања ‘Писама‘ (подвукао В.Д.) морају се прогласити за клевету без иоле основа. Сасвим одана мужу, она се уистину осећала као ‘Цезарова жена’ – изнад женских слабости и изван сваке сумње“…

А што се г. Голденвејзер не присети шта се причало и писало пре само пет година, како се немилосрдно кудило Царичино име, како је насамарена публика наваљивала у биоскопе, сладећи се огромним плакатима и огавним инсценацијама тих „романтичних односа“, који, међутим, немају нимало основа, како су опањкавани они људи који су негодујући одбацивали гнусну клевету, још пре пропасти Русије, још пре објављивања „Писама“… И ко је то стварао ту клевету, и у коју сврху се то чинило?… Исто толико вреде и тврдње да је Распућин препоручивао министре и ови с њим склапали нагодбе. Чак и кад би се доказало да је Распућин заиста указивао Господару на лица позната по својој оданости Престолу, он је то у сваком случају чинио без знања тих лица, а најчешће је само повлађивао мишљењу Њихових Величанстава о предложеним кандидатима и управо због своје мужичке промућурности није оспоравао та мишљења. Истина, писао је писамца министрима, заузимајући се за ове или оне молиоце, али је судбина тих писамаца била добро позната не само Распућину, већ и читавом Петербургу, и знатно чешће су се такви молиоци само заклањали Распућиновим именом, јер су, као и г. Голденвејзер, били уверени у ниску моралну разину дворана и бирократских сфера, и рачунали на магично дејство тог имена у очима његових „штићеника“, а чинило се да су сви министри такви. Ни А. А. Вирубова није уопште учествовала у постављењима службених лица и, осим А. Н. Хвостова, штићеника Државне Думе, нико је од министара није посећивао нити тражио њено посредовање. Хипноза је била толико велика, а „јавност“ је толико компромитовала имена Распућина и А. А. Вирубове да су од њих бежали чак и они којима је била позната сва позадина клевете која је око њих ширена. Ни Господар, ни Царица у Својим разговорима са великодостојницима или лицима предложеним на високе положаје никада нису чак ни споменули Распућиново име… То је била њихова приватна сфера у коју су упућивали само Своје блиске пријатеље. Све је то било добро познато клеветницима; али какав је значај за њих могла имати истина, ако су имали за циљ само то да је окаљају и по било коју цену постигну пропаст Русије?!”

Русија је и данас најоклеветанија земља на свету. Све је као некад – иста мета, исто одстојање.

ЦАРИЧИНА МУДРОСТ

Дакле, каже Жевахов, цар Николај и царица Александра су били ван сваког утицаја Распућина на вођење политике. Само клеветници су говорили другачије. О царици Александри он каже:“ Њено Величанство је била не само дубоко верујућа жена за коју је вера била приватна интимна сфера, него и мудра Царица која се трудила да верска начела уводи у сферу државног живота, те је зато себе окруживала људима за које вера није била празан звук…И у томе се састојао Њен једини злочин у очима оних који су у Њој и Њеним изабраницима видели изузетно велику опасност по себе.“

У разговору са својом сестром, Жевахов ће касније рећи:„Како су људи зли! Чак не знам ни чега је ту више, злобе или слепила – одговорих сестри – шта све не причају о Царици, а, заиста, још нисам видео већу искреност, једноставност, ватренију љубав према Русији, свесније служење њој… Ко ће ми поверовати ако кажем да ни Цар ни Царица нису чак ни налик нашим савременим аристократама, да кад Они не би били Цареви, наше Их отмено друштво чак не би ни примило у своју средину. Они су превише добри, превише једноставни и природни, превише искрени, и у Царичиној соби за примање нема ничега што би подсећало на специфичан мирис салона, где се под образином мондености и ‘такта’ скрива тако много лажи, препредености, зависти, интрига и свакојаког олоша“…

Завист, интриге, олош – то је сломило Русију. Странци су само доливали уље на ватру.

МИТ О РАСПУЋИНУ И КЛЕВЕТНИЦИ РУСИЈЕ

Како је стваран мит о Григорију Јефимовичу као скривеном „господару Русије“? Жевахов тврди да је он стваран упорно и систематски, и то од стране непријатеља Русије:“Једни су искрено сматрали да му је ниспослата благодат, други су ништа мање искрено у њему видели оличење ђаволских сила. Шта је у ствари Распутин био? Већ сам истицао мисао да се Распутин не може сагледати изван општег политичког положаја Русије и зато молим да се посебна пажња усредсреди на то ко га је сматрао праведником, а ко опседнутим. На страни првих стајала су Њихова Величанства, епископи Теофан и Гермоген, А.А. Вирубова, њен шурак А.Е. фон–Пистољкорс и сасвим малобројан круг престоничке аристократије која се ни под којим условима не може осумњичити за неискреност… На страни других стајала је Државна Дума, штампа и… гомила која се повећавала сразмерно удаљености од престонице и оног места на коме је Распућин живео и деловао. Можда ће само та чињеница дати психологу материјал за размишљање: можда неће изгледати случајно то што се опозиција Цару, династији и престолу стапала с опозицијом Распућину?! Да ли је Распућин био агент интернационале који је играо политичку улогу и извршавао одређене задатке, да ли је оправдао своју славу поседовањем изузетних квалитета, или изванредних злодела? Не, ничег сличног није било. Распућин није био ничији агент, никакву политичку улогу није играо, никакве особености које би га разликовале од просечних представника његове средине није поседовао; никаква истакнута злодела није извршио…Па на чему се онда заснивала његова слава? Чиме се објашњава то што је његово име протутњало читавим светом и постало синоним зла у свом крајњем домету? То се објашњава тиме што је Распућин у тренутку свог појављивања у Петербургу, а можда и раније, упао у клопку агената интернационале који су желели да полуписменог мужика на гласу као праведника искористе за своје револуционарне циљеве. Ето зашто је у првим тренуцима Распућиновог појављивања у Петербургу тако силовито преувеличавана његова слава као „свеца”, која је пред њим отворила врата салона високог друштва и великих кнежева и довела га у дворац; ето зашто је још страственије потом преувеличавана клевета која је довела до тога да га убију људи насамарени од исте те интернационале. Нема нимало сумње у то, пошто, наравно, ма како благотворан био његов утицај на здравље Наследника Царевића, ипак сама та чињеница не би Распућина учинила свецем, као што га ни посета некој крчми не би учинила оличењем ђаволских сила… На стварању Распућинове славе радили су невидљиви агенти интернационале који су у Јеврејчићима из Распућиновог окружења имали промућурне сараднике: ту се водила танана и врло сложена игра, ту су остваривани одавно осмишљени револуционарни програми… Још не знамо, чак и не слутимо оне генијалне методе којима се интернационала служи за постизање својих циљева. Они подједнако лако претварају анђела у демона, као и демона у анђела; јудејски морал је опречан хришћанском и отвара изванредан простор за најтананије злочине и злодела са сасвим супротном спољашношћу, који непогрешиво погађају циљ.“

И данас, када Русија води борбу за свој опстанак, и покушава да створи мултиполарни поредак, све се чини да се ова земља представи као извор свега зла у свету.

ВЕШТО СПРОВОЂЕН ПРОГРАМ

Жевахов уочава:“Танано смишљен и вешто спровођен револуционарни програм, дабоме, нико није запажао. Није га запажала широка публика, није га запажао ни Распућин који чак није ни слутио да је изабрана жртва интернационале. Он је био типично оличење руског мужика и без обзира на своје природно лукавство и несумњив ум, изванредно лако је упадао у постављене клопке. Лукавство и простодушност, сумњичавост и дечја лаковерност, сурови подвизи аскетизма и лакомислено банчење, и изнад свега тога фанатична оданост Цару и презир према свом сабрату–мужику – све се то у његовој природи уклапало и доиста је потребна зла намера или непромишљеност па да се Распућину припишу злодела тамо где се само испољавала његова мужичка природа.“

И све је то ишло на штету руске царевине.

ШТА РАСПУЋИН НИЈЕ ВИДЕО?

Жевахов грешке Распућинове приписује његовом сељачком пореклу. Иако је волео Царски Дом и Русију, он није умео да укроти себе и да уочи замке које су посвуда биле постављене:“Управо зато што је био мужик, управо из тог разлога није ни имао у виду да близина Двору већ намеће обавезе, да је свако ко је близак Цару пре свега чувар Господаревог имена, да се не само у Царском Дворцу, него и изван њега мора понашати тако да својим понашањем не баци сенку на Света Имена. Распућин није узимао у обзир ни то да руски народ изузетно цени своју веру у оне које сматра „свецима”, захтевајући од њих у замену за дубоко поштовање према њима апсолутну моралну чистоту и постављајући им врло строге захтеве у том погледу. Довољна је и најмања сумња у чистоту њиховог моралног лика па да им се у злодело рачуна и оно што чини обичну људску слабост, мимо чега, у другим условима и кад се тиче других људи, пролазе не обраћајући пажњу; довољна је и најситнија омашка па да се јучерашњи „светац” данас прогласи за злочинца.“

Што је, наравно, и учињено – ни светац, ни злочинац, Распућин је остао упамћен као злочинац и главни кривац за преврат 1917.

РАСПУЋИНОВА НЕОПРЕЗНОСТ И ДУХОВНА СЛАБОСТ

По Жевахову, Распућин је био крајње неопрезан:“Ништа од тога Распућин није узимао у обзир и зато је, кад би га позвали у госте, одлазио; кад би му давали вина и опијали га ̶ пио би и опијао се; кад би му нудили да мало заигра – драге воље би почињао да онако чучећи плеше камаринску уз заглушујућу грмљавину пљескања публике што умире од смеха… Ама зар се може озбиљно говорити о томе да је Распутин у том тренутку био свестан злочинаштва свог понашања?… Он није био свестан ни тога да га исмевају у изузетно гнусној и зликовачкој намери, да га лукавством и преваром намерно намамљују у постављене клопке да би се изругивали Светим Именима Цара и Царице који су га сматрали за подвижника.

Распућину су такве претпоставке биле толико далеке да је на вечерње забаве обавезно одлазио у светлоплавој свиленој кошуљи хвалећи се да је добио на поклон од царице. Не, психологија сељачке нарави ми је разумљива, и не видим разлога да тим Распућиновим чиновима припишем криминални карактер.“

Што је био проблем васпитања и карактера, уобличено је као завера против руске државе, а на страни немачког непријатеља. Царица је Немица, Распућин немачки агент, и морају бити уклоњени, говорила је либерална пропаганда.

СЛАБОСТИ РУСКОГ СЕЉАКА

Жевахов је описивао случај једног монаха сељачког порекла, који није успевао да се држи на нивоу свог позива, али који се увек кајао:“Познавао сам једног схимника, не толико у годинама, веома поштованог од сељака који су га увек позивали као „свадбеног генерала”на свадбена славља… Без тог схимонаха није пролазило ниједно сеоско славље. Величанствено ходајући, у пуној одежди схимника, свечано је улазио у избу, седао на почасно место, пристојно се држао, мало говорио, још мање јео, али… успевао би да одржи такав став само… до прве чашице. Али чим се зачују цигуљање виолина и изазовни звуци даира, схимник пружа руку за другом чашицом, па онда још и још и… руска природа не одоли, избије и схимник се баца у плес, и тако игра „гопак” да изазива завист чак и сеоских момака. Такво би „искушење” задесило схимника на сваком сеоском слављу; у остало се пак време закључавао у своју келију молећи се за свој грех пред Богом, и видели би га само негде у мрачном кутку храма… Његово понашање нимало није поколебало његов углед код сељака који су се ограничавали само једном примедбом: „онемоћао је попа; а раније кад беше млађи, много је боље плесао, а и на ногама се чвршће држао”…

Сасвим је несумњиво да се, примајући позиве на вечерње забаве код људи које није познавао, не слутећи да то раде у злој намери, Распућин само разметао тиме што је чувен и славан не знајући којом ће то ценом морати да искупи…Не, неупоредиво су већи зликовци били они који су са гнусним и зликовачким намерама злоупотребљавали Распућинову лаковерност и наивност неголи сам Распућин што им је веровао. Он је био подједнако искрен када је пред господарем испољавао своје квалитете и када је незаинтересован за мишљење околине пред њима испољавао своје недостатке… Па и ко би чинио другачије?… У царевим очима је свако желео да се чини свецем; а ону школу која аристократске ниткове претвара у џентлмене Распућин, будући да је био мужик, није прошао и искрено је испољавао своје мане, можда их чак и не сматрајући манама или се пак кајући због њих.“

Наравно, злобницима није падало на памет да то виде и признају. Требало је рушити Русију.

РАСПУЋИНОВ ПРЕЗИР ПРЕМА ВИСОКИМ КРУГОВИМА

Жевахов каже да ја Распућин презирао сплеткароше из високих кругова:“Међутим, на срамоту оних који су се спрдали са Распућином треба рећи да се он у њиховом друштву понашао распојасано само зато што према њима није осећао нимало поштовања и нимало га није занимало њихово мишљење о њему. Према свим осталим људима, а о Царском Дворцу да и не говоримо, Распућин је имао другачији однос. Бојао се да се не сроза у њиховом мишљењу и увек се држао беспрекорно. Неколико пута сам се сретао са Распућином 1910. године, час у Петербуршкој Духовној Академији, час у приватним кућама, и он је на мене, добро упознатог с манастирским животом и са „старцима”, остављао такав утисак да сам га чак проверавао код духовно упућенијих људи и још увек се сећам мишљења епископа Гермогена који ми је рекао: „То је раб Божји: сагрешићете ако га чак и у мислима осудите”…“

Касније ће епископ Гермоген бити изразито против Распућина.

РУСКА ЦРКВА О РАСПУЋИНУ

Руска Црква је 2000. године канонизовала Царске Мученике Романове, који су, хришћански живећи, и хришћанско страдање примили од руку бољшевика. Канонизација је вршена постепено и опрезно, а нарочита пажња је обраћена на „проблематична места“ из живота породице последњих Романова. Један од докумената односио се, између осталог, и на улогу Распућина. Ево шта пише у том документн канонизационе комисије:

Прилог бр. 3 уз извештај митрополита Крутицког и Коломенског Јувеналија, председника Синодалне комисије за канонизацију светих

Однос царске породице према Г. Е. Распућину не може се посматрати ван контекста историјске, психолошке и религиозне ситуације која је владала у руском друштву почетком XX века. Феномен Распућина, о коме говоре многи истраживачи, тешко се може разумети ван историјског оквира тадашње Русије.

Ма колико негативно неко гледао на личност самог Распућина, не смемо ни на тренутак заборавити да је његова личност могла у потпуности да се развије управо у условима живота руског друштва уочи катастрофе 1917. године.

Заиста, личност Распућина је у многоме типолошки израз духовног стања одређеног дела друштва с почетка XX века. „Није случајно што се у вишем друштву одушевљавало Распућиним“, пише у својим успоменама митрополит Венијамин (Федченков), „тамо је било одговарајуће тле за то. Зато узрок заноса није био само у њему, већ више у општој атмосфери. И то је карактеристично за предреволуционарно време. Трагедија Распућина била је дубља од обичног греха. У њему су се борила два начела, а ниже је надвладало више. Процес његовог обраћења се прекинуо и завршио трагично. Ту је била велика лична душевна трагедија. А друга трагедија била је у друштву, у различитим слојевима, почев од оскудевања снаге у црквеним круговима до распуштености у богатим“.

Како је, дакле, могло да се догоди да тако одиозна личност као што је Распућин има значајан утицај на царску породицу и на руску државно-политичку сцену свог времена?

Једно од објашњења феномена Распућина јесте такозвано „старчество“ Распућина. Ево шта о томе пише бивши помоћник обер-прокурора Светог синода, кнез Н. Д. Жевахов: „Када се на хоризонту Петрограда појавио Распутин, кога је народна гласина назвала ‘старцем’ који је дошао из далеког Сибира, где је наводно стекао славу због високог подвижничког живота, друштво се ускомешало и незаустављиво му похрлило. За њега су се заинтересовали и обични људи, и верујући припадници вишег друштва, монаси, мирјани, епископи и чланови Државног савета, државни и друштвени делатници, повезани колико заједничким религиозним осећањем, толико, можда, и заједничким моралним страдањима и невољама.

Слави Распућина претходио је низ пратећих околности, између осталог и чињеница да је архимандрит Теофан, познат целом Петрограду по узвишености духовног живота, наводно неколико пута одлазио код Распућина у Сибир и користио његове духовне поуке. Појави Распућина у Петрограду претходила је нека злокобна сила. Њега су сматрали, ако не светим, онда бар великим подвижником. Ко му је створио такву славу и извео га из Сибира, не знам, али је у контексту даљих догађаја значајно што му је било потребно да до славе дође сопственим напорима. Називали су га ‘старцем’, ‘пророком’, ‘Божјим човеком’, али сваки од тих назива га је стављао на исту висину и учвршћивао у очима петроградске елите као ‘светитеља’“.

Заиста, појавивши се у Петрограду, Распућин, који је дотад живео у пијаним разузданостима – о чему сведоче његови сељаци – већ је имао репутацију „старца“ и „пророка“. Највероватније је 1903. године дошао у контакт са ректором Петроградске духовне академије, епископом Сергијем (Страгородским), који га упознаје са инспектором Академије, архимандритом Теофаном (Бистровом), и епископом Гермогеном (Долгановом). Посебно снажан утисак Распућин је оставио на архимандрита Теофана, духовника царске породице, који је гајио дубоку симпатију према овом сибирском мужику-проповеднику и у „старцу Григорију“ видео носиоца нове и истинске вере. Уз посредовање великог кнеза Петра Николајевича и његове супруге Милице Николајевне, 1. новембра 1905. дошло је до кобног упознавања са царском породицом, о чему читамо у дневнику цара Николаја II: „Пили смо чај са Милицом Николајевном и Станом. Упознали смо Божјег човека, Григорија из Тобољске губерније“.

Прве две године после упознавања Распутин није постао онај „драги Григорије“, коме је отворена душа царске породице. Они су са радошћу сусретали и друге „Божје људе“. Тако цар бележи у свом дневнику 14. јануара 1906: „У 4 часа нам је дошао Божји човек Димитрије из Козељска, близу Оптине пустиње. Донео је икону, насликану по виђењу које је недавно имао. Разговарао сам с њим око сат и по“.

До краја 1907. сусрети царске породице са „старцем Григоријем“ били су ретки и случајни. У међувремену, расла је гласина о „сибирском старцу“, али су се са њом појављивали и бројни подаци о његовом неморалном понашању. Можда би они остали само као анегдоте у историји петроградског друштва да се нису поклопили са почетком редовних сусрета Распућина са царском породицом. Ти сусрети су се одвијали у Царскоселском дому А. А. Вирубове, и у њима су учествовала и царска деца. Шириле су се гласине о његовој припадности секти бичевалаца – хлиста. Године 1908. по наредби цара, Тобољска духовна конзисторија спровела је истрагу, која је закључила: „…начин живота следбеника Григорија Новог и његова личност приближавају се хлистовству, али нема довољно чврстих доказа за то“. Истрага је упућена на дораду, али није довршена.

Међутим, у недавно објављеним сећањима В. А. Жуковске поново се поставља питање о припадности Распутина крајњем облику хлистовства. У тим сећањима наводе се сведочанства (распутинска фразеологија и његова еротска „мистичка упражњавања“) о припадности „старца Григорија“ хлистовској секти.

У чему је, дакле, тајна Распутина? Како је могло да се у њему споји неспојиво, ђаволско искушење и молитва? Очигледно је да се борба тих двају начала у његовој души водила годинама, али је на крају тама однела победу. Ево шта о томе пише у својим мемоарима митрополит Евлогије (Георгијевски): „Сибирски путник – поклоник, који је тражио Бога у подвижништву, и истовремено човек распуштен и порочан, природа демонске снаге, у себи је сједињавао трагедију: ревносни религиозни подвизи и велики успони смењивали су се код њега с падовима у понор греха. Докле год је био свестан ужаса те трагедије, није било све изгубљено; али касније је дошао до оправдавања својих падова, и то је био крај“. Још оштрију оцену противречне природе Распућина дао је бивши васпитач престолонаследника Алексеја Пјер Жилијар: „Судбина је хтела да онај кога су видели у ореолу светитеља, у стварности буде створење недостојно и развратно… безбожни утицај тог човека био је један од главних узрока смрти оних који су веровали да ће у њему наћи спасење“.

Па ипак, зашто је Распућин постао тако близак царској породици, зашто му се толико веровало? Како је изјавила А. А. Вирубова у свом сведочењу у истрази 1917. године, Николај и Александра Фјодоровна „веровали су му као оцу Јовану Кронштатском, страшно су му веровали; и кад им се десила несрећа, на пример кад је наследник био болестан, обраћали су му се с молбом да се помоли Богу“.

Управо у томе треба тражити разлог „судбоносне везе“ која је повезала Распућина са царском породицом. Баш крајем 1907. године Распућин се нашао крај болесног наследника и први пут помогао у побољшању здравственог стања Алексеја Николајевича. Интервенције Распућина више пута су поправљале – ток болести сачувано је доста поменâ о томе, али конкретних, документованих података скоро да и нема. Неко је нешто чуо, неко је од неког нешто сазнао, али нико од оних који су оставили писана сведочанства то није видео својим очима. Није случајно што Пјер Жилијар пише како је више пута „имао прилике да се увери у то колико је безначајну улогу играо Распућин у животу Алексеја Николајевича“, али, понављамо, гласина је увек било више од поузданих чињеница.

Баш случај наводног исцељења царевића означио је прелом у односу Александре Фјодоровне према Распутину, према том, по њеним речима, „Божјем човеку“. Ево шта о утицају Распућина на Александру Фјодоровну преко болести сина пише већ поменути Жилијар: „Мајка се ухватила за наду коју су јој пружили као што се дављеник хвата за руку која му се пружа, и она је поверовала у њега свом снагом своје душе. Одавно је, уосталом, била уверена да ће спас Русије и династије доћи из народа, и замислила је да је тај скромни мужик послан од Бога… Снага вере учинила је остало, и, захваљујући аутосугестији, коју су потпомогла случајна поклапања, царица је дошла до убеђења да судбина њеног сина зависи од тог човека. Распућин је схватио стање душе ове очајне мајке, сломљене у борби и доведене, како се чинило, до крајњих граница свог страдања. Он је у потпуности искористио све што је могао, и ђаволским умећем постигао је да се његов живот до извесне мере веже за живот царевића“.

Болест сина постала је одлучујући моменат у односу Александре Фјодоровне према Распућину – он је постао нада и ослонац њене породице. Она је веровала да под заштитом овог човека њеној породици и Русији не прети опасност – знала је то сигурно, осећала је срцем „које никада није варало“.

Зато, упркос свим ружним гласинама и трачевима који су окруживали Распућина, Александра Фјодоровна га је видела само са једне, позитивне стране. Према речима дворског коменданта В. Н. Војејкова, она је на Распутина гледала као „на свог човека“, који је у њеној породици имао улогу учитеља и утешитеља – и како не разумети мајку која страда, а чијег сина спасава управо тај човек? Она је била убеђена да је Распућин посланик Божји, да његово заступништво пред Свевишњим даје наду у будућност…

Своје разумевање улоге Распућина Александра Фјодоровна излагала је у писмима мужу. Тако у јуну 1915. године она пише: „Слушај нашег Пријатеља: веруј му, срцу су му драги интереси Русије и твоји. Бог га није узалуд послао, само треба више пажње обраћати на његове речи – оне се не говоре узалуд. Како је важно за нас да имамо не само његове молитве, него и савете“. У другом писму мужу она је писала да „земља којом управља Цар кога води Божји Човек, не може пропасти“.

Видимо како се постепено од „старца-утешитеља“ Распућин претвара у утицајну политичку фигуру. Будући паметан и сналажљив, он је несумњиво схватио да не може избећи улогу саветника „мајке руске земље“, иначе би изгубио наклоност царске породице. У том драматичном преплитању улога лежи трагедија последњег царевања. Царица је „простосрдачном човеку и молитвенику“ наменила улогу коју ни под којим условима није смео прихватити, нити је могао успешно одиграти.

Сви покушаји најближих рођака, пријатеља и црквених великодостојника да упозоре Александру Фјодоровну на утицај Распућина завршавали су се прекидом односа, оставкама, потпуном изолацијом. У писму цару Николају од 15. јуна 1915. она пише: „Самарин ће сигурно бити против нашег Пријатеља и биће на страни оних епископа које ми не волимо – он је такав жесток и уски Московљанин“. Познато је како су завршили наступи против Распућина светог свештеномученика митрополита Владимира, епископа свештеномученика Гермогена и Теофана. Потпуни прекид односа настао је и са рођеном сестром Александре Фјодоровне, светом преподобномученицом великом кнегињом Јелисаветом Фјодоровном, која је у писму цару 26. марта 1910. писала да је Распућин у стању духовне прелести.

Односи самог цара и Распутина били су сложенији – дивљење „старцу“ било је помешано са опрезом и чак сумњама. Тако је, након првог сусрета с њим 1907, цар рекао кнезу Орлову да је у Распућину „видео човека чисте вере“. Председнику Думе М. Родзјанку рекао је: „Он је добар, простосрдачан руски човек. У тренуцима сумње и душевне стрепње волим да с њим разговарам, и после тих разговора на души ми буде лакше“. Ипак, цар је осећао забринутост због Распутина, јер га нису могли не узнемиравати извештаји поверљивих људи о његовом скандалозном понашању. Цар је више пута покушавао да га се ослободи, али је сваки пут одустајао због притиска царице или потребе за Распутиновом помоћи у лечењу наследника. Ево шта о томе пише П. Жилијар: „У почетку га је подносио, не усуђујући се да удари на веру коју је Царица имала у њега и у којој је налазила наду која јој је давала снагу да чека. Цар се бојао да га удаљи јер би, ако Алексeј Николајевич умре, у очима своје жене несумњиво постао убица сопственог детета“.

У закључку, сумирајући разлоге утицаја Г. Е. Распутина на царску породицу, треба напоменути да цар није имао снаге да се супротстави вољи царице, измучене очајањем због болести сина и услед тога подложне злокобном утицају Распутина – колико је скупо потом платила читава породица за то!“

Тако је сведочила канонизациона комисија Руске Цркве.

До дана данашњег, последице слома Руске царевине се осећају. А ако се Русија не обнови и не победи, крај света је близу – јер појаву антихриста, последњег лажног месије у злу уједињеног човечанства, неће имати ко да заустави.

У Бога се надамо да ће и Русији и нама бити дато још времена за покајање.