Рељић: Западни радови на Западном Балкану убрзано губе смисао и циљ

ЦИГЛЕ СЕ ПОМЕРАЈУ, ЕВРОПСКИ ЗИД СЕ КРИВИ, ИЗГУБЉЕНИ СУ И ОНИ КОЈИ СУ МИСЛИ ДА СВЕ КОНТРОЛИШУ

ИЗА короне се свашта ваља. Чим Светска здравствена организација и ментори повуку ковид-19 на дефанзивне линије одједном из дубина провале непредвидивости.

Неке цигле се померају, европски зид се криви, слабе политичке структуре се мувају…

Нико не уме да објасни шта се збива. Чак ни они који су мислили да се процес може контролисати.

Политички лидери су као папирне креатуре из дечје игре. Понекад је занимљиво погледати ту булументу, али не можете бити сигурни да се на њих можете ослонити.

Наравно, да Урсула Гертруд фон дер Лајен, која није умела ни да купи и подели вакцину, никоме не личи на неког ко зна шта треба да се ради. За Џоа Бајдена се види да не може ни да упамти шта му је рекао Путин „у четири ока“ а камоли да влада неком сложеном операцијом у којој се мора наводити десетине „оперативаца“.

Тако данас ради механизам који је у добра времена себе звао „међународна заједница“.

Ми на Балкану (који су они прозвали Западни) гледамо у нокте и у небо. Глобалистички моћници, који би могли нешто чинити, концентрисани су на Велики ресет и климатске преваре, тако да им је Западни Балкан испод радара. А у западњачким коридорима моћи мувају се самозванци, који немају право на „извршну команду“, али осећају да „све се креће“.

Тако се почетком лета грчка режимска братија сетила, или им је рекао велики мислилац Мирослав Лајчак, да би ваљало не бити добар према Србима. Да пруже руку Приштини, а мало после – кад куцне час – и признају Косово као државу. Све у смислу испражњених фраза о успостављању „бољих односа на Западном Балкану“.

Шта је ту објашњење за издају сопственог мишљења?

Самопоништавање! И то безглаво.

 „Срби су тражили манифестације грчке државне подршке на начин каква је и она народна“, пише „слободни новинар“ Радио телевизије Грчке и уредник емисије „Истраживања“ која се више од 20 година бави балканским питањима, а сада „задужен“ да помогне јавности у разумевању најаве у Катимеринију, „валидном медију који стоји иза информација које објављује, да Атина разматра признавање Косова“.

Хајде да размотримо значење ове реченице.

Дакле, демократски изабрани представници „у колевци демократије“, а у демократској Европи која свуда около држи лекције недемократским режимима како не слушају глас народа, јављају – да се „национални интерес“ може очувати само ако се не слуша глас народа!? То су исти они Грци који су, кад је противречење оцрњивању Срба носило много већи ризик, одбијали да буду слуге најнижег ранга, позивајући се на расположење свог народа.

Пише, даље, Пантелис Савидис: „Више од 20 година познајем Србију и српски народ. Од 1988, када почињу немири на Балкану, па све до 2008. кад Косово проглашава независност, испратио сам све балканске ратове и доживео јединствена искуства. Уверен сам да, на нивоу народа (како грчког тако и српског), постоји дубоко пријатељство које је одолело искушењима свих ових година, те се и продубило. Пријатељство које је на нивоу цркава још је значајније. На државном нивоу, ствари су ипак доста хладније.“

И закључак који произлази из тога да не треба бити нормалан већ свему томе претпоставити интересе – олигархије.

Ставови грчких олигарха оног времена, подсећа Савидис, „имали су и своју политичку димензију, засновану на следећим темељним тачкама:

1. Избећи стварање осовине муслиманских земаља

2. Сузбити великодржавне пројекте Велике Албаније, Велике Србије или Велике Бугарске

3. Избећи стварање независне муслиманске државе у Европи (Босне). Због тога и нисам толико противан Дејтонском споразуму којим је данашња БиХ створена. Та је држава нефункционална – функционишу само њени конституенти (српски и хрватско–муслимански).

4. Избегавање ширења сукоба по Балкану. По овом питању било је чак и грчко–турске сарадње.“

Шта се отад променило?

Ништа. Или баш мало. Односно, отприлике онолико колико је огласио Јанез Јанша у оном свом нон-пејперу – да овако више не може. Наравно, није могло ни онда, али мора проћи време да све постане очигледно.

И променила се Грчка – кад је Алексис Ципрас 2015. дошао на крилима народне побуне а онда неславно пао пред бесним Немцима, земља је потонула у безнађе и дезоријентацију. 

Тако да не би било нелогично и да грчки режим, и складу с модом сателитских режима, покрене доношење Резолуције о Сребреници, иако је званична грчка политика својевремено испитивала „самоиницијативно присуство неколицине Грка у Сребреници“. Како год, то је ипак мање нелогично од понашања Црногораца.

Нема ту никаквог рачуна. Здрав западни приступ је подразумевао raison d‘être (разлог постојања).

Није западни политички систем никад окапавао над моралом иако су баш волели да цитирају Канта „Звездано небо над нама, морални закон у мени“. Али је био практичан и ефикасан. Знало се шта раде. И зашто. Добро, Грци никад нису били штребери, али нису се губили у основним стварима. 

 Ово данас све је као у commedia dell‘ аrte – изађеш на сцену и импровизујеш а онда поченеш и размишљаш – шта се добија кад одлучиш „да будеш ђубре до краја“? А ништа на видику. Зато Савидис јавља како треба бити паметнији него до сада: „Признати (Косово), али и нешто добити од Албанаца. Да уступак не буде без добијања нечега заузврат.“

Шта има на уму? Неку количину првокласног авганистанског хероина? Или да прваци ОВК оперу неке милионе долара у грчкој туристичкој привреди? Да им Албанци свечано обећају да неће радити на одвајању граничних делова?  

Мудрост Савидисових покровитеља, ипак, делује као бесловесност. Лајати на звезде чекајући караване…

Писац ових редова зна да ће се неки умни зналац сетити да „у међународним односима нема емоција, постоје само интереси“. Тој, ваљда Черчиловој безочној довитљивости, не би се ни данас имало шта приговорити да се читава доктрина колонијалне политике, због кризе Запада, није претворила у самоубилачко тумарање.

У подизању мултиполарних међународних односа читав тај олињали систем сада личи на тоњење Титаника после другог сата. (Кажу да је потонуо за два сата и четрдесет.) Паника и депресија су осећање које превладавају.

Пошто се где-где верује (посебно у Подгорици и Приштини) да је у току Пета (одлучна) офанзива Четвртог рајха на Западни Балкан – да се ствари коначно доведу у ред – инструктивно је ишчитати Шпиглов подугачак чланак „Путовање кроз невоље бивше Југославије“ из првог јулског броја.

Шпигл је у немачком друштву тако позициониран да се често не зна да ли су боље обавештени и уплетени у државне радње они или министри у Влади. Ово је амбициозан урадак Валтера Мајра, Шпигловог експерта и радника на терену око „разарања Југославије“.

Мајр се запутио да обиђе бивше саборце на уподобљавању Југославије – од Франца Петерелеа и Јанеза Јанше у Словенији, преко Хариса Силајџића у Сарајеву до Али Ахметија у Македонији (Северној), као и да га подрже „нове снаге“ чије мишљење може да стане у пројекцију званичне немачке политике.

Они који нарушавају ту слику, а незаобилазни су за Немце, као „аустријски песник“ Петер Хандке, добили су улогу сарадника у злочиначком подухвату. Али „стање на терену“ више брине њих него Хандкеа.

Да, без обзира што је Шпиглова слика раширена, и у простору и у времену, и што су одабрани „прави саговорници“ нема ту оптимистичког тона. Иако је Јанша био Немцима и иним од велике помоћи у доба оно, он се данас третира као следбеник Виктора Орбана, који је опет на добром путу да у западним медијима добаци до корак од Путинове неприкосновене улоге „непријатеља бр. 1“.

Наравно у чланку су и отровни утицаји Русије и Кине, за које није нађена вакцина. Тако да је Мајру као мелем на рану дошао филозофски увид Хариса Силајџића који „нема речи да опише ‘ову мешавину примитивизма и фашизма’ која је споља преплавила његову земљу деведесетих.“ И врхунац: „Ова земља је отелотворење онога што би Европа желела да буде: плуралистичка. Али, то наслеђе је у опасности и ми га морамо сачувати.“

Сарајевски подучавалац правог европског пута, саопштава ове кардиналне мисли Шпигловом репортеру „у пушачкој зони хотела Европа, недалеко од места где је пуцано у аустријског престолонаследника Франца Фердинанда. Наручује јело од пиринча као окончање дневног рамазанског поста.

Силајџић, космополитски муслиман, седамдесетопетогодишњак, течно говори енглески и арпаски, а током опсаде био је члан председништва и, што је најважније, премијер.“

Изгледа као прва сцена филма који Вељко Булајић никад неће снимити.

Иначе, Шпиглов текст почиње како је гледано из владиног хеликоптера „Србија рај. Београд, главни град, идилично смештен на ушћу Саве и Дунава. Шумадија, историјско срце, зелено бујна и брдовита“.

Али, духовит је Мајр, „јутрос Александра Вучића не занима поглед на земљу испод себе. Председник Србије учи немачки у владином хеликоптеру. Управо је отворио страницу са фразама за санитарне потребе на путовањима на којима се могу срести ствари попут ‘Нема пешкира’. Вучић каже како је Ангели Меркел обећао ‘да ће научити да говори њеним језиком још док је она на функцији’“.

Иако су у читавом тексту Срби третирани као по Силјџићевим инструкцијама, спољни рушиоци идеалног света Бошњака и других, Вучићева објашњења – формулисана за немачко ухо – заузимају највише простора, тако да се и Мариника Тепић појављује као золчесто чељаде, а Вјоса Османи са својом идејом да председник Србије треба да клекне пред нечим албанаским (ко зна чим, можда не крају присвоје и Газиместан) као Вили Брант, изгледаће Немацима као лунатик кога треба чувати да не падне док табана несвесна висина којима је изложена.

Пишући тестаментрано објашњење неумитног пропадања постјугословенског пројекта Валтер Мајр није могао да се одмакне од стереотипа да је ово страшно место згодно да невина Европа учи од историје.

„1914. године Сарајево је било место где се одиграла увертира у Први светски рат, а масакр у Сребреници (the massacre, стоји на Шпигловом сајту, објава текста на енглеском) је ограничио век.“

Како ли Немци гледају на ове велике слике века у којима њих нигде нема!? Мора да им је смешно.

А још је смешнија примедба да би требало уклонити „узроке ратова да би се обезбедио трајни мир у региону“. Једино се не помиње да је иницијални узрок вазда био Запад, Немци пре свих. Али је искрена и могло би смушеним Балканцима (Западним) бити отрежњујућа порука – „ко да верује у ово (западно уређење Балкана), сад кад се чини да је кључни мировни пројекат на континенту, Европска унија, застао на пола пута до циља“.

Наћи ће се увек неко. Али биће их све мање. И свешће се на колонијалне управе, вестренизоване медије и колинијалне НВО као замену за оригинално мишљење демоса.

Кад дођу дотле – колонијалне окупације се даве у свом брлогу.