Рељић: Запад „специјалним изасланицима“ окупира Западни Балкан, а контрола му ипак измиче

фото: sveosrpskoj.com

Пише: Слободан РЕЉИЋ

КАКО се Европска унија испражњава од моћи и показује све већу брљивост, тако настоји да на ономе што је она назвала Западни Балкан изгледа као нека сила. Тај притисак ће бити све већи јер Унија сем нас другу арену готово да нема.

Сва беда тог напора најјасније се види ових дана у Скопљу где се нада претворила у очај и народни бунт. А решења Европске уније се клате као труле гране на јаком ветру.

Наиме, Македонцима, који смеју да себе зову Севереномакедонци, доста је „евроунијатске историје“. Историје? Да, јер све што им је неспособна и прецењена Унија кројила називала је – историјским.

Охридски споразум био је историјски, па су Албанци који су запуцали на македонске снаге безбедности добили пола државе. Македонци тај део изгубљене не могу да безбедоносно контролишу, али примају делегиране Албанце у административни део главног града. Обе те нелогичности узимају се као историјско достигнуће.

Преспанским споразумом су Грци изборили да се Македонија одрекне целе своје новоуспостављене митологије око Александра и грчких сећања и да се одреди као Северна Македонија на Западном Балкану. Било је мало мучно за државу која се спремала да уђе у историју, али – жртвовало се.

Сад су пред француским предлогом, који опет зову историјским – јер могао би реши сукоб са Бугарском око историје и језика. По логици европске историје из македноског искуства – на штету Македонаца.

Чим признају да им је језик бугарски, а историја – бугарска, наравно, Бугари ће их позвати у бугарску уместо Европске уније.

И пошто таква историја под покровитељством Запада траје, сваком Северомакеднцу постаје јасно да „ЕУ има алтернативу“! Јер, ако то не схвате – неће их бити. Биће колатерална штета своје заблуде да постоји негде неко ко ће о њима бринути више него они о сами себи.

Сирота раја се подигла и сваки дан протествује против – историјског достигнућа. Бугаризација Македоније, после албанизације и грчких понижавања не изгледа им као неко достигнуће. А ЕУ може само то да им понуди.

Неподношљивост тог приступа за овај регион је много шира. Хрватска држава је постала чланица Уније (о чему Македонци могу да сањају, дом трећег миленијума!), али решавање проблема Хрвата у Босни и Херцеговини је све напетије. Изгледа да га готово нема.

О, кад је био јануар 1992, кад цела Хрватска и сви Хрвати певаше „Данке Дојчланд“: /Хвала Немачкој, моја душа гори!/ Хвала Немачкој, на драгом поклону./ Хвала Немачкој, много хвала,/ сад више нисмо сами,/ и нада долази у нашу порушену домовину./

А сад, овај Кристијан Шмит као да није Немац. И као да није „у време док је био државни парламентарни секретар у Министарству одбране постао препознатљив по свом заговарању НАТО чланства Хрватске“.

Тај Немац не показује ни минимум разумевања за потребу Хрвата у БиХ да се успостави систем у коме ће они моћи да изаберу свог представника, а како приличи држави која је плод договора три конститутивна народа.

Како се Немац понаша, Хрватима једино остају Комшићи довека.

А да ствар буде огољенија Кристијан Шмит се самоназива `Високи представник` УН у Сарајеву и нема одобрење бар две сталне чланице Савета безбедности УН који о таквим намештењима одлучује.

Шмит је очигледно „специјални представник“ Немачке, који је десантом заузео прво место међу представницима Запада који је себе доскора називао „међународна заједница“. Чак се та безумна мегаломанија била примила у вестернизованој западнобалканској јавности.

Ових дана Кинези немилосрдно исмевају то самозванство Запада – да Вашингтон и неколико европских престоница дају себи ту улогу – међународне заједнице. И без кинеског подсмеха они то више нису ни у главама највећих еврозалуђеника.

Јер, ту више нема заједништва. Иза „колективног Запада“ све више пробијају појединачни интереси. Као у XIX веку кад су силе слале конзуле који су онда по дивљем Балкану отворено радили за интересе својих дражава а против других интереса. Ратовали су између себе, а сви заједно против Руса.

Готово ништа ново данас.

Сем што Руси не шаљу „специјалног изасланика“. Немају обавезу да глуме глупе улоге из сценарија о „међународној заједници“. И ново је што је сад присутна и Кина. И економски, а и као геоплоитички играч.

Гомилање „специјалних изасланика“ на овом простору све претвара у комедију. Кад слушате њихова саопштења, ко су и што су слетели ту, испада да они немају други интерес – него да помажу нама. Да нам одржавају безбедност, развијају економију, одржавају демократију, дарују нас „правном државом“.

Они се толико уживе у те циничне улоге да не могу да верују да нама може пасти на ум да је то – смехотресно. У ствари, ове комендијантске представе ће се све мање гледати. Ако слушате мангупске примедбе Едија Раме, јасно вам је да је свима све јасно. Једино show must go on!

Док нам се не понуде неки озбиљнији шоу.

Заиста, ко Кристијана Шмита гледа другачије него као Немаца који се огрће плаштом „међународне заједнице“, а док ради за некога из Берлина. Јер, занимљиво је, он је део „немачке силе“, али није јасно које.

Као што нема једниственог Запада, изгледа да нема ни организованих западних држава. Нико не може тачно да разазна шта је у оном што нас погађа „дубока држава“ а шта држава.

Шмита је, као човека коалиције ЦДУ/ЦСУ, послала Ангела Меркел. Говорило се да је он „Ангелин човек“.

Како је Ангела Меркел отишла с места канцелара стигао је и Адис Ахметовић. Он је из СПД из кога је дошао нови канцелар Олаф Шолц. Адис као „левичар“ још директније заступа став – грађанска Босна по сваку цену. Али, њему је то и једноставније јер је по родитељима Бошњак. И специјални је изасланик немачког Бундестага.

Ових дана је стигао и „зелени“ Немац, Мануел Зарацин кога је послала Аналена Бербок, лидерка Зелених а немачка министарка иностраних послова!?

Зелени немачки миротворци најављују и војну експедицију.

Окупација поприма све конкретније обрисе. Засад „мека“ окупација и опрезно чињење, јер ту су и други – западни пријатељи. А они се не радују јакој Немачкој.

Први на том „специјалном“ послу је, бар се то досад тако чинило, Американац. У конкретном случају „чврста рука Америке“, Габријел Ескобар.

Тај специјални изасланик за Западни Балкан од септембра прошле године проповеда да „власт председника Џоа Бајдена није донела значајну промену политике, али да је обновљен напор да се поново ангажују сви механизми који су били успешни, а то је да се ојача Дејтон, да се подржи и обнови дијалог Србије и Косова и подржи блиска сарадња са партнерима из НАТО, како би се осигурало да могу да испуне своје НАТО обавезе“.

Док Шмит млатара немачким буздованом и прети, Ескобар се понаша дипломатскије. Американци, ваљда, имају преча посла.

Али, ту свакодневно маршира наш стари познаник Мирослав Лајчак, специјални изасланик Европске уније „за дијалог Београда и Приштине и друга регионална питања у вези са регионом Западног Балкан“.

Он је најпредвидивији од свих специјалних изасланика.

Сви „специјални“ раде све очигледније за интересе својих држава и влада, а Лајчак вазда ради против Срба. А и шта би Словачка окупирала на Балкану.

Лајчак је због Срба послан пре деценију и по, а неморалан и безличан, истрајно се држи онога што му је било најисплативије у каријери. „Западни Балкан одувек ми је био близак срцу“, рећи ће и наставити да „посредује“.

Дирљиво је разумевање власти у Београду, које га примају као посредника, за његову љубав.

Насупрот ове антиморалне громаде је специјални изасланик британског екс-премијера Бориса Џонсона – сер Стјуарт Пич који је ту „због сталне британске посвећености стабилности и просперитету у региону“. Дирљиво! И потпуно енглески!

Што они више помажу, тешко нама!

Овај пензинисани војник највиших достигнућа и овејани обавештајац бавиће се, како се то енглески каже, „промовисањем јаких демократских институција и отвореног друштава, помагањем у суочавању са озбиљним и организованим криминалом и другим заједничким безбедносним изазовима, и подстицањем решавања наслеђених питања попут ратних злочина и несталих лица“. Читај: праћењем шта овде раде Немци а сад већ и Французи, јер Енглези знају да се они неће заузети за енглеске интересе.

Није се специјалац Уједињеног Краљевства ни сместио, а Немци послали већ поменутог Мануела Зарацина, „зеленог“ од ђачких дана, посланика у Бундестагу од 2008. до 2021.

„Сада ће он“, како је рекла је његова послодавка Аналена Бербок, „блиско сарађивати са специјалним представником ЕУ за дијалог Косова и Србије Мирославом Лајчаком и високим представником за БиХ Кристијаном Шмитом“. (Американца и Британца се није сетила!) Јер, „снажан, стабилан и на миру заснован западни Балкан, одлучује у југоисточној Европи такође и о будућности ЕУ.“

Немци немају баш талента да уоче кад претерују. Они само грубо и беспризорно прате свој интерес. Drang nach Osten, се оживљава у новим приликама а са истим циљевима.

Ко од Срба не би свим срцем пожелео да му Зарацин кроји капу кад човек лепо у првом интервјуу по именовању на нову функцију за Франкфуртер алгемајне цајтунг вели: „У српском је интересу да заузму јасну позицију. У Украјини се показује шта може да се деси кад се ослоните на руска обећања. Верујем да је то свима у Београду јасно. За ЕУ је важно да јасно формулишемо очекивања која имамо од Србије“. Без обзира шта Срби мисле, наравно. Јер, кад би се узимало шта Срби мисле – ни Шолц, ни Бербок па ни овај „зелени“ политички мудрац не би говорили оно што су говорили у Београду.

Зарацин је прави „зелени“ демократа, спреман у сваком тренутку да ти пружи прилику да изабереш оно што он „зна“ да је најбоље. И њему је „од срца драго што ће сарађивати са партнерима у региону“.

Разумем, господине!

И, следила је брза реакција: „Председник Француске Емануел Макрон могао би да именује специјалног изасланика за Западни Балкан… До тога ће вероватно доћи у јулу када Француска заврши ротирајуће шестомесечно председавање Европском унијом. Ко ће бити именован на ово место још није утврђено.“

Није важно ко, неко ће бити. Што гори, то боље! И за нас и за западне „пријатеље“.

И, ето – то је стање бриге Запада за Западни Балкан. Ако овоме додамо радове које је овде већ изводио Валентин Инцко, сетићемо се доприноса Беча.

Да, и Будимпешта је ту, преко Виктора Орбана и његових људи. Али, они показују више сензибилитета за нијансе без којих се ништа неће моћи решити. Кваре игру. Али не могу је покварити. Бар не још.

Што се Истока тиче, Ердоган не одустаје. И све више настоји да приступа империјално. Бошњаци су му најближи, али империја, каква год да је, не може све свести на једног играча.

А Русија? Нема балканске игре без Русије.

Без обзира што се то многим „специјалним изасланицима“ неће свидети, после онога што се дешава у Украјинској кризи, и какве ће то имати последице на моћ „колективног Запада“, Русија ће извесно бити знатно присутнија. И знатно делотворнија. Наравно, и на њу ће се другачије гледати у региону.

Са више разумевања, свакако.

sveosrpskoj.com