Рељић: Ствари се на Балкану мењају много више и брже него што се то види

Пише: Слободан РЕЉИЋ

РЕЧЕНИЦЕ које следе нису баш привлачне да би се њима почињао новински текст, али врло је вероватно да би могле дугорочно утицати на наше животе и пут нашег друштва.

„Због дуготрајних сукоба и превирања у новијој историји, ниво безбедности у региону се спустио на нижи ниво“, оценио је кинески државни саветник и министар спољних послова Ванг Ји. А „да би се регион извукао из хаоса и обезбедила стабилност, мора се ослободити сенки геополитичког ривалства великих сила и независно истражити развојне путеве који одговарају регионалној стварности. Регион би морао остати непропустљив за спољне притиске и мешање и следити инклузиван и помирљив приступ за изградњу безбедносне архитектуре која уважава легитимне забринутости свих страна.“

Конструктиван приступ кинеског министра иностраних послова Ванг Јиа односи се на Персијски залив и шире западноазијски регион. Али је готово транслаторно примењив на Балкан.

Вероватно и на многе друге регионе, јер оцртава контуре кинеске међународне политике: време је да се изађе из Pax Americana стања које је “демократска империја“ устројила принципом Divide et impera, што је све регионе (једини изузетак су Западна Европа и Северна Америка) увело у „сукобе и превирања“; стање се може променити или да се уместо САД усели нека друга сила (од глобалних су то сад Кина и Русија) или – што кинески министар нуди да регион – „независно истражи развојне путеве који одговарају регионалној стварности“; уз економски развој регион би морао развити своју „безбедносну архитектуре која уважава легитимне забринутости свих страна“.

Кад оне три реченице Ванг Јиа пребацимо на Балкан – долазимо до формуле „Балкан Балканцима“.

Ово је важна чињеница јер после Русије, очигледно ни Кина више неће ћутити.

Вероватно ваља запамити тај „самит у Енкориџу, на Аљасци“(19. март, 2021 ), јер би он могао постати „тачка преокрета“ као онај Путинов наступу у Минехну 2007. Овде је у питању петнаестоминутни одговор Јанг Ђечија директора Централне комисије за спољне послове Комунистичке партије Кине, бившег министар спољних послова, те некадашњег амбасадора у САД на отварању скупа. Ђечи је говорио кинески.

Државни секретар Ентони Блинкен, не узимајући у обзир да они више нису „међународна заједница“ него само један од играча а сав у свом разумевању света, започео је претећи, како то Американци рутински чине бар пола века: „Ми ћемо разговарати о нашој дубокој забринутости због потеза Кине, укључујући и оне у Синђијангу, Хонгконгу, Тајвану, сајбер напада на Сједињене Државе и економске принуде над нашим савезницима.“

Овај самит се одржавао после посета америчких званичника својим сателитима – Јапану и Јужној Кореји, а државни секретар је, изгледа, остао у истом наративу.

Кинезов „ритерн“ је био разбијачки.

Еј, људи ово је разговор равноправних страна и не одређујете ви сами дневни ред! Мораћете да заборавите да разговори служе да ви малтретирате другу страну.

И ко сте ви? Обичне силеџије.

„Сједињене Државе користе војну силу и финансијску хегемонију да би наметале своја правила и гушиле друге земље… Вашингтон злоупотребљава ткз. појмове националне безбедности да би ометао нормалну трговину и подстакао неке земље да нападну Кину…

Инсистирао је да САД увек полазе са позиције силе… У одговору на Блинкенове наводе о кршењу људских права у Кини, Јанг је навео проблем САД са правима својих грађана, цитирајући извештаје о полицијској бруталности и убиствима ненаоружаних цивила”. Па, можда би и то могла бити тема састанка а оправдана „дубоком забринутошћу због потеза САД“.

„Током Ђечијевог монолога амерички саветник за националну безбедност Џејк Саливен и други званичници у делегацији хватали су белешке“, јавио је Ројтерс. И састанак је могао да почне.

Лепа илустрација нових међународних односа. Блинкену и саветницима ће остати да се безбрижно и неспутано истресају на представнике власти малих држава и још неко време на канцеларе и премијере својих сателита, али ореол једине велике силе је неповратно пукао.

То постаје свима јасно. Успоставља се нови однос поверења.

Кад се Сергеј Лавров ових дана обрео у Њу Делхију, после разговора са индијским колегом Субрамањамом Џаишанкаром, изјавио је: „Руско-кинески односи достигли су најбољи ниво у историји, али ови односи немају за циљ стварање војне алијансе“. Важно је успостављање поверења и са трећом силом Брикса, а без копања ровова.

Кад се са Аљаске вратимо на Балкан ту налазимо министра одбране Кине генерала Веи Фенгхеа у тродневној посети Србији (25-27, март).

У вестима сте могли наћи да се „састао са највишим државним званичницима“, министром одбране Стефановићем, председником Вучићем и др. и „присуствовао приказу способности дела јединица Војске Србије у београдској касарни ‘Дедиње’“.

Три дана, министра војног Кине!

Политички најистакнутији човек Кинеске народноослободилачке војске (два милиона професионалних војника, једна од најбоље наоружаних армија света) дошао да би гледао вежбу Војске Србије?!

Мислите да је само због тога потрошио пола седмице?

Кинески је начин: без помпе и разметања. А Блинкен и даље пише писма „одозго“, делећи „комплиментиће“ локланим лидерима као деци. Али, од тога се не леди крв у жилама. Чак ни таблоиди не могу да ту нађу барута за своје „бенгалске ватре“.

Не, овим се неће рећи да Америка није сила и вероватно најопаснија по мир у свету. Колико год је деда Бајден невешт пењању у авион, он још увек поред узглавља држи оно коферче које може направити „највећи ресет“. Али је јасно да амерички амбасадор више није Бог и батина по нашим балканским престоницама, него само батина која ће бити све мања.

Чак ће и они који највише воле да  послушају Американце почети да размишљају да ли је то најпаметније. Досад су слушали без трунке сумње. Хвалисали се својим робовањем.

И дежурни боснолог Данијел Сервер је почео да губи наду. Није задовољан Блинкеновом писмом Председништву БиХ. „Изгледа као да је адресирано на садашње политичко вођство. Ако Американци желе видети реформе мораће радити не само са Председништвом, премијерима, кантонима, него и са грађанима БиХ“.

Нема више оног заповедног, народбодавног тона, толико карактеристичног за либералне државотворце на туђим територијама. Зла судбина га довела до стања да не може да подвикне ни на Милорада Додика док овај на сав глас тумачи америчког државног секретара који је „јасно у писму члановима Предсједништва навео да нема приче о ‘Дејтону два’, што су говорили бошњачки политичари, односно очекивали да ће неко у БиХ нешто наметнути“.

Прошла су времена кад је и безлични аустријски чиновник, мало Немац мало лажни Словен, Волфганг Петрич звучао као неко кога се требало прибојавати.

Ево, и Петричу је јасно да „нема начина да се вратимо на пређашње стање јер је ситуација сада потпуно другачија. То значи да стари инструменти, попут Уреда високог представника, више нису делотворни. Није реч о грешци Валентина Инцка зато што нема напретка у БиХ. Напротив, ради се о назадовању. Резултати садашњег Уреда високог представника су слабији него било којег претходног.“

Видите како Волфганг сад зна оно што је било јасно и кад је он упропашатавао будућност Босне (1999-2002).

А како зна сад да су „потребни нови инструменти са новим приступом, а то не може бити Уред високог представника јер је то постратна институција. Реч је о механизму успостављеном у време када су односи са Турском и Русијом били веома добри.“

Шта по добром Волфгангу значи „добри“?

Наравно да знате одговор, за њега су Турци и Руси „добри“ кад су слаби, да је чак и оглувела Аустрија изгледала као сила. „То знам из личног искуства када ми је Турска помогла о питањима везаним за Бошњаке, а Русија у случају Срба.“

Ал, ето. Негде тамо се нешто променило и Волфганг Петрич је постао оно што је најприроднија улога аустријских дипломата. Да жале како се њих некад питало.

Добро, нико у Вашингтону није стварно мислио да је нека сила тај остатак од Аустро-угарског царства који су 1945. ослободили Руси а у бившој царској престоници се трг на коме се налази Споменик херојима Црвене армије до 1956. године звао Стаљинов трг.

Ни Курца нико данас не схвата озбиљно као он сам себе. Али, било се после пада Берлинског зида усталило да Једина Велесила може да именује „силе по позиву“. Да помажу.

Сад не да само Валнетин Инцко (још један пара-Словен) маше рукама као онај дрвени дечак мајстора Ђепета, него је и фугира од формата, као негдашњи немачки министар пољопривреде, Кристијан Шмит – који се већ био увелико припремао за улогу Виског представника – морала да одложи кофере спремљене за Сарајево.

Тако ће Пинокио који је пре 12 година дошао у град на Миљацки остати још да хода около и глуми баџу који ће „продавати цигле“ уплашеној раји.

Приповеда освештени Вофганг Петрич: „С једне стране, Ангела Меркел није тек тако предложила Шмита на ову позицију. С друге, шта то значи за позицију Русије? Да ли је одустала од идеје о затварању Уреда високог представника? Да ли ће се уздржати од коришћења вета у Савету безбедности? Не знам одговоре на то, али сам недавно присуствовао разговору мање групе људи са Шмитом и поставио сам ова питања, али његови одговори су били неодређени. Истовремено, чуо сам да је руски амбасадор у Београду рекао да нема сагласности о Шмитовом избору. Ако Немачка буде инсистирала на свом предлогу без сагласности Русије, тиме ће се драматично умањити легитимитет Међународног представника.“

Лепо човек почиње да схвата где је место његове екипе, мада је питање да ли се више уопште може умањити легитимитет тако темељно обесмишљеног представника. Боље би било да се паре које он разбацује дају јадним људима за витамине и цинк, на пример. Од тог би било неке користи. Овако нема нижег представника на свету од Високог представника у БиХ.

Распадање америчког демократско-бирократског франкештајна који је дизајниран за Босну а и шире, свакако није неко „добро време“. Али како је говорио Лав Толстој „Боље је и мршаво поравнање него дебела парница.” Ствари већ клизе у неком правцу. Пале се неке свеће на крају тунела. Колико год да је Блинкен одрешит, то сад другачије звучи.