Рељић: Шта би требало да раде народи који нестају најбрже на свету

ДОК слаже цигле и размазује малтер у неки зидић, прича ми мајстор, тек се вратио из Хрватске и Босне и Херцеговине (био у родном крају): „Човече, од Сиска доле кад кренеш… живе душе нема. Људско биће не можеш да сретнеш…“

Драматичност запажања је, наравно, лична – јер човек о проблему прича с више емоција кад се њега то лично тиче. Али статистика, коју справља и около шири држава, а никад без неких намера и рачуна, показује истинитост и „највеће клевете“.

Тако ћете наћи да је сада у Хрватској „најмање становника од 1948“, а да је за двадесет година – дакле после грађанског рата, „нестао град величине Загреба“. А то је скоро 800 хиљада људи. Земља сад има само два града са више од 100 хиљада становника – Сплит 160 хиљада и Ријеку 108, Осијек је пао испод те црте.

Хрватска сада има 3,8 милиона становника, а пре сецесије из 1990. имала је – 4,8 милиона.

Узимамо хрватски случај због повода за ово писаније, а иначе нема другачијих тонова ни у једној балканској и јужнословенској државици која су настала у – тзв. транзицији.

Транзитирало се из оног чиме нисмо били задовољни у – катастрофално. Овакава оцена се не може релатизовати – јер ради се о основној супстанци – људској. О онима који ту живе.

Најгоре стање је у Албанији и Босни и Херцеговини.

Кад почиње транзиција 1990-их у Албанији је живело 3,3 милиона, а сада 2,4. Од 2011. је, према званичној статистици, отишло је 409 хиљада, тј. 14 одсто становништва. Реално их сада нема много више од 2 милиона, јер стотине хиљада одлазе а одјављују се постепено, годинама.

А у Босни и Херцеговини је оних 1990-их живело 4,4 милиона људи – а по попису 2013. око 3,5 милиона. Сада, по процени независних демографа, у БиХ реално живи „око 2,7 милиона становника јер је огроман број људи на раду у иностранству или се трајно иселио ради политичке или економске ситуације, али се никада није званично одјавио са бх. адреса.“

Расељавање, по различитим основама које је донео грађански рат, довело је до реалног резултата да су „1990. године у нашој земљи (БиХ) рођене 66.964 бебе, а 2022. тек 26.539. Овај податак практично значи да је у 2022. рођено чак 40.425 беба мање него 1990.“

Математика је тако безосећајна. Само политика може да је надиђе.

Да би се разумело колико је то друштвено катастрофално, узимамо чињеницу из извештаја УН за 2022. годину „Перспективе светског становништва”: Босна и Херцеговина је прва на листи земаља с највећим смањењем броја становника на свету, годишње губи више од 1,5 посто становништва.

У светских топ 10 земаља по то суморном основу су чак три из бивше Југославије. Србија је седма, а Хрватска осма.

Овај извештај има и своје пројекције „светле будућности“: за очекивати је да ће Летонија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Литванија, Косово (неки бројачи то узимају као државу), Јерменија, Северна Македонија и Пољска изгубити између 40% и 50% становништва до краја века.

И ту предњачи Босна и Херцеговина – „земља са ‘најнижим ниским’ фертилитетом на свету (1,25), високим нивоима миграција и старења становништва“. Те је за БиХ логично очекивати да ће већ до 2070. „довести до смањења укупног становништва за преко 50%, док ће демографска структура нагињати старијој популацији (са њеним уделом у укупном становништву од преко 40%)”.

Пројекције су врло варљиве. Јер, ако Пакистанци, Индуси, Сиријци и разни Африканци, који сад долазе да возе наше градске аутобусе и раде преко агенција на нашим пољима, једном одлуче да ће им бити лакше да овде живе с породицама – све ово ће се преокренути. А кад дођу, неће се деценијама моћи начудити како су неки примитивни народи – који су живели на овом благородном простору – толико ирационално решавали своје несугласице да их је нестало.

Биће занимљиво како ће се, пре тога, тумачити та изузетна намера да се и даље протерују Срби из, у једном тренутку политички произвољно одређених граница. А онда је неки Бадинтер (можда ће се већ тад звати Бандитер) изумео да су то – државне границе. Затим су Пентагон и НАТО помогли да се по тим мерама успоставе „правне државе“ по највишим стандардима либералних пројекција – по којима је нормално и правно одобрено да се протера један народ који се побунио против те бесмислице.

Додуше, то траје дуже време. У току Другог светског рата, после рата, у време грађанских ратова у бившој Југославији, Срби се „путовали“ ка Србији. А онда су и они по логици америчког решавања „балканског питања“ на крају XX века, тј. по логици и законитостима евромигрантских процеса – одлазили даље на Запад…

Обојих миграција је било и пре, али никад тако инжењеријски убрзаваних. Из чисте самовоље.

Простор је уређен тако да, у ствари, нема суверених држава које су способне да се самоорганизују,0 већ се њима управља из амбасада а у складу са директивама из глобалних центара.

Пишу им се закони, контролишу се политичке партије, организују се НВО-мреже које намећу друштвене структуре и културне токове, контролишу медији, имплементирају основе самопонижавајућег погледа на свет, одређују им се токови економије, организује судство, локална самоуправа, одређују оквири и модели за здравствени и образовни систем, од њихови армија се праве „мировни“ јуришни одреди који ће под НАТО-командом храбро стајати на фронту одбране америчког националног интереса било где и било кад… И све тако.

Кад живите у том свету, потпуно је јасно: све што је друштвено корисно реално пад, а само дугови расту.

Кад је разбијана Велика држава, онда је један од главних аргумената био онај да је она била задужена, да смо се ми разметали на туђим парама – да се живело лепо али на дуг.

Дуг СФРЈ је био 22 милијарде долара. Данас ни једна наследница нема ни близу тако малу суму дуга. Што је и логично јер они који владају нама чине то непрестаним задуживањем и непрестаним репроргамирањем дугова. Једног дана ће нам јавити да та земља и није наша.

Купљено! Приватна својина. А већ су нас (на)учили да је приватна својина – светиња.

Блек-рок ће нам то саопштити као промену равнодневнице.

Сад ваљда свима постаје јасно да ми нисмо растурали Југославију да бисмо решили своје проблеме, који их је било – и било је историјске логике да је наступио тренутак да се они реше – и дисолуцијом.

Не, ми смо само узвикивали пароле које су нам се чиниле као адекватне смернице и готово сви, неки одмах неки касније, радили „шта је требало“. Уместо реда и напретка стваран је хаос који је само увећаван.

Требало је неко време да се види резултат. Он је сад ту.

Живимо у земљама за које се проливала и крв – али резултат је да све мање наших грађана, наших нација, жели да живи у својој земљи. Кад су нас гурали у грађански рат нису нам рекли да је то резултат по сценарију 1.

Некад су народи бежали, или протеривани, кад су им окупирали земљу. Данас, углавном се верује да смо ослободили своје земље, да смо „своји на своме“, да не живимо у „тамници народа“, а – исељавање и самопоништавање у сваком погледу је неупоредиво с оним како смо живели у оној лошој историји. Без слободе.

У ствари је истина да окупација никад није била ни перфиднија, ни тоталнија. И тако народи који одлазе бесомучно воде кампање за наставак протеривања Срба и отимање још српских територија…

Шта ће им? Да дају корпрацијама да копају угаљ, литијум, шта год? Да праве НАТО-базе? Да асфалтирају НАТО-путеве, својим парама?

Где је ту логика живота? Шта је смисао? Који циљ се има пред собом? Ваљда да неки полусвет, чије су диде још имале склоњене иконе на тавану, могу да имају муниције за запаљиве говоре и одговоре на екранима. Нпр.: председник Скупштине Херцеговачко-неретвљанског кантона, Џафер Алић (СДА) сматра да су Бошњаци власници у БиХ, а друга два конститутивна народа, Срби и Хрвати – подстанари.

– Ја мислим да смо ми власници у земљи, а да имамо неугодне подстанаре, иза којих увек морамо чистити, мести и тако даље, поправљати, изграђивати, градити, надограђивати – рекао је Алић за ТВ Бир, одговарајући на констатацију новинара да има утисак да су ‘Бошњаци подстанари у својој земљи’“.

Мисао (из)губитника. А којима је дато да воде народ који тражи сламку спаса у овом преломном времену.

Наравно, то се мора рећи, историјска одговорност највећег народа на неком простору је највећа. Ма шта о томе мислио изгубљеник у времену и простору из Беле куће.

Зато се овој суморности, која не види куда иде овај свет, мора додати и српска централа, Београд, која игра у тој игри тако – да смисао процеса чини још недоступнијим. Ваљање у блату интереса глобланих корпорација, кукавичко бежање од сигнала ослобођења света и свести са Истока, самопонижавање у подвргавању НАТО-политици па све до разарања своје културе за потребе самоубилачког ЛГБТ-идеолошког конструкта…

Да, како је могуће да нације које нестају (прваци света у нестајању!) организују спектакле геј-парада које су највиша јавна манифестација – нерађања? И расипања сваке енергије обнове живота!

На Народној скупштини српске државе је овог септембра истакнута застава – нерађања?

Могуће је. Ми смо се предали друштву сепктакла. Навикавају нас на све оно што је пројектантима спектакла корисно и пожељно, а – ми да се самоубијамо. Да пуштамо да нам памет и концентрација отиче кроз екране – велике и мале.

„У мозгу прегори лампа“, како јави велики филозоф наше уснуле паланке Бора Ђорђевић и наш естаблшмент (оно што контролише моћ а користи нашу државу да то чини за њих) организује колективно самопоништавање.

Кад је, ето, освојена Народна скупштина (чуј, народна!), противно народној вољи – где смо? Раји која то види као окупацију, а систем као дахијски, остаје да се окупља и скупштинари по марићевића јаругама.

Јер, логика опстанка се успоставити мора.

Или нас неће бити! А не би било лепо да нестанемо.

Историји људског рода ти догађаји нису страни. Било би добро да нам та мисао буде наочиглед!

Засад, иако слабо радимо у своју корист, волимо да у овим ситуацијама цитирамо Николу Пашића: „Спаса нам нема, пропасти нећемо.“

Он је те 1915. гледао Егејско море, после повлачења преко Албаније, и једина му је нада била што му је руски цар обећао да ће „учинити све“ за Србе.

Историја се углавном не понавља, али изреке које трају имају неког вишег смисла. Чувају наду.

Једном то неће бити довољно. А нама се чини да то неће бити сад.