Рељић: Није без основа упозорење да је стање у Босни горе него у време рата, а она је само „срце невоље“

Пише: Слободан РЕЉИЋ

ЛЕП пример и баш очигледан пример колико су овде, на Западном Балкану, „заживели“ западни пелцери државе је недавно одбијање бошњачког члана Председништва БиХ Шефика Џаферовића да се састане с руским министром Сергејом Лавровим, јер је тиме „нашим пријатељима у Европи, нашим партнерима“ хтeо показати „да смо поносни и одлучни људи“.   Али, он се није могао „истаћи“ сам.

 Други „поносни човек“, Бошњачки Хрват, Жељко Комшић, није хтeо „бити руски пијун у играма и обрачунима са земљама ЕУ и чланицама НАTО“.

Јавно признање да су њима њихова држава и њихов народ нико и ништа. Они су ту због ЕУ и НАТО и верују да имају пријатеље по Вашингтону, Берлину и Бриселу. Не, ово није епизода из ситкома „Луд, збуњен, нормалан“. Ово је оригиналан допринос двојице самураја.

Иако се „владари“ у колонијалним демократијама често тако понашају, обично сачувају зрно разума па се тиме не хвале. То не воле ни тутори, јер огољује њихове идеје колонизације, а они су, ипак, демократи.

„Стара демократија“ као стара ракија.

 „’Одлучни’ државници нису ни помислили да су ту ретку прилику могли искористити за покретање властите иницијативе“, одговорио им је немачки новинар и политичар Норберт Мапес-Нидик који је потрошио преко две деценије своје каријере настојећи да од ових људи „створи“ фронт који би насупрот Срба представљао „европски“ или боље рећи „немачки одговор“.

Мапес-Нидик је средином деведесетих радио као саветник специјалног изасланика УН за бившу Југославију. Сад је са сетом могао да призна да смо гледали „Аутогол са два стрелца“. Толики труд узалуд. И мора поново да даје лекције понављачима. 

Гледај овамо Џаферовићу: „Ако министар иностраних послова једне велике силе одвоји своје драгоцено време, да без посебног повода посети једну малу, сиромашну, неутицајну, политички неспособну и од њега зависну земљу, он за то има добар разлог“, писао је Мапес-Нидик, а који свакако не спада у оне „Шредерове Немце“ који не држе до санкција Русији и који би „посумњао“ да је у причи о тровању Наваљног много тога несувисло. Дакле, Немац по мери немачке спољне политике.

Не знам коју врсту псовки је, мрмљајући употребљавао овај тренер „западнобалканских муфљуза“, али мора да су биле и масне и гадне.

Аутогол двојца без кормилара је по Мапес-Нидику у томе што је „свет из овога, ако је уопште нешто приметио, научио две ствари. Прво: ускоро, када Џо Бајден врати БиХ на дневни ред, то ће у ствари бити утакмица између Русије и Америке, Истока и Запада и друго – у Сарајеву владају тврдоглаве племенске вође које првенствено занимају заставе, грбови и питања протокола.“

За Мапес-Нидика је то груб прекршај, јер он четврт века ради на томе да се Русија не пита у Босни.  

Зашто су аутоголови нормална ствар у Бе-Ха кадровској игри? Па, зато што Мапес-Нидик и хиљаде других западних радника на терену (што они не доживљавају као мешање у унутрашње послове оваквих држава) нису успели да направе ни осредњи државни механизам који ће потребне радње изводити са минимумом смисла за научени ред. Бар да им не прави проблеме.

Али код таквих ликова увек има „вишка лојалности“ која прија колонизатору а онда доводи до распадања. Јер, колонизатор није Бог, он је само силеџија који узима шта му треба из „своје зоне интереса“ а мало ужива гледајући папане. Али вишак лојалности често толико одлепи од реалности да постане непоправљива штета.

То је, наравно, све ишло у том правцу, јер је овде од стране западних патрона све чињено несолидно. И у основи они презиру своје „ђаке“. Скупљани су људи који слушају „кога треба“ и лају на све друге караване не улазећи у суштину ствари.

Селектовани су они којима не може ни пасти на ум да своју државу поставе испред намера и циљева покровитеља из Брисела, Берлина и наравно Вашингтона.

Зато се њихово балканско чедо круни и побољева. Иако никад није ни заживело, сем у пропагандним причама и „на путу за ЕУ“.

На југоистоку Балкана убрзава се цепање успостављеног реда: падају стубови „америчке балканске конструкције“. Друштвене прилике су миц-по-миц отерале локалне босове утемељиваче држава криминала.

Мали преглед тока ствари.

Непобедиви Мило Ђукановић се држи на стрмој падини али без власти. Из његових бисага сад ће почети да испадају хрпе дугова, опљачканих друштвених богатстава и да испливава беда а сиромаштво се шири као лишај. Кад почне демонтажа шрафова криминалне структуре – ствари могу кренути у сваком правцу.  

Његов добри пријатељ Хашим Тачи је „на сигурном“, у Хагу, али су његов бизнис и његова „држава“ (НАТО-криминални затвор) сад на ветрометини. То сигурно носи нестабилност друштва које стабилности није ни видело три деценије. Засад ће хаос да се концентрише на изборе као могући излаз.

То је највећа од свих илузија, али најомиљеније склањање са ветрометине. Сваки час може запуцати, јер у бизнису који су Тачи и новозатвореници држали – послови се не преузимају на берзама.

Еди Рама, шеф највеће илегалне производње канабиса у Европи, довео је демократију (колонијалну демократију) до осипања у коме она постаје непрепознатљива, и улази у фото-финиш.

Кад бисмо могли да одвојимо поглед од корона-бројки и буке кризних штабова чули бисмо како се у „земљи орлова“ пуца и хвата за гуше у „политичким борбама“.

Не говоримо језиком симбола. Све је доведено до епидемије безакоња. Сада мањи криминалци не седе по затворима него у седишту партија. Наравно, Европска унија ће претити поглављима и недовољном слободом медија.

То је као кад би се са вулканом водили преговори куда да пусти лаву и жар.

Македонија се ту клати као крлетка за птице којима сунце не излази ни на Истоку ни на Западу. Унутрашњи мир пада као слана и држи стања и границе до првог топлијег ветрића.

Бугарска претња изгледа као лет лешинара изнад плена који још није окончао али су му трзаји све слабији. Помоћ неће доћи ниоткуда. Северна Македонија је клекла и после тога није занимљива Бриселу.

Између Уне и Дрине све се увија под навалом неискрености коју шири Бошњачка страна, а све по одобравањима по западним „центрима моћи“, ма шта то данас значило. Да се успостави „грађанско друштво“ у време у којем се до грађанина у западном друштву држи као тридесетих година. Било би цинично да све није граници опасног по опстанак.

Једном успостављеној Вашингтонској конструкцији централног Балкана поткопавају се основне тачке ослонца. Они који су успоставили стаблизатор Дејтонског споразума за централну земљу балканске (не) равнотеже, Босну и Херцеговину, сад инсистирају да се он разбије и демонтира. Потпуни парадокс.

Кад су САД правиле БиХ, имале су и моћ и извршне механизме које су могле да граде. Да стварају, шта год. Данас кад шаљу поруке за „промену по сваку цену“ – нити се зна ко би то размонтирао, ни шта се у ствари жели.

Централизована БиХ? Па, ни у Федерацији два конститутивна народа више не могу да одрже поверење међусобно. Сад ћете на два експлозивна неповерења додати треће а да би се дочепали стабилности!?

Све се гледа као могућа превара и подметање. Тако унитарна Босна клизи ка продубљивању бошњачко-хрватских пукотина до тачке кад се оне неће моћи ни крпити.

Шта ће се унитаризовати? Ко у тој земљи говори о „заједничком животу“ а да није активиста бошњачких странака? Или западњачке НВО-фаланге? Или Ал-Џазирин извештач с лица места?

Унутрашњи распади на Западном Балкану су само део ширег распадања. И „балканизација Балкана“ је према „балканизацији Запада“ дечја игра.

Зато је овде сад све опасно и сваки час све опасније. Запад улази у фазу кад све мање може да контролише и своје проблеме. Корона-криза је све убрзала али и затегла.

„Знакови економске кризе већ су се видели у већини земаља. Упознао сам се с економском статистиком Јапана и Италије за IV квартал 2019. године, што је показало да је у тим земљама већ започела економска рецесија. Стога не искључујем: да би се некако прикрила предстојећа економска криза покренута је специјална операција под називом ковид-19“, осветлио је ових дана највећу драму Запада Валентин Катасонов, у свету чувени руски економиста.

„Све је приписано вирусу иако су у ствари разлози дубоки, темељни и постоје најмање три века (период капитализма). Као и увек, ‘господари новца’ избегавали су да одговоре на главно питање, који су основни узроци кризе и све су свалили на вирус“. (Катасонов)

Потреба за одржавањем уздрмане контроле постмодерних колонизатора ће се „продубљивати и прошириваће офанзиву против човечанства“. Нема провокација на које они нису спремни да би остварили своје интересе. „Можда ће започети други талас пандемије или терористичких напад попут 11. септембра 2001. године. Узгред, управо је од тог дана започела изградња новог светског поретка, или ‘врлог новог света’, исказано речима Олдоса Хакслија“, подсећа Катасонов.

Надвија нам се мач над главом, то се осећа у сваком погледу. Све може постати предмет спора и сукоба у сваком тренутку. Свет се некако приближава стању које највише личи на оно пред Први светски рат, кад су од великих царевина и сила остали стокови оружја и моћ деструкције али се, унутрашњим распадом, друштво толико растројило да је то тада могао уједињавати само страх од рата. Постројавања и гурања у ровове. И тако је и било.

Наша зебња је оправдана. Без обзира што спољна сила, Запад, није у стању да обнови своју моћ од пре четврт века, способни су да начине бескрајно зло. Односно, што су они рањивији у том се нама повећава ризик.

Ако и има неких планова с Балканом то су све више групе а све мање целе државе. Држава увек има неку одговорност, групе које раде из сенке никакву. И они ће наставити да гаје наше слабости.

Није без основа упозорење да је стање у Босни сада горе него у време рата. Босна је ту само „срце невоље“.

Балкан је у таквим приликама и у оваквим временима бивао „згодно место“. То је лоша вест. Још лошија је – да је Балкан овако растурен па набуџен – тесто за лаку обраду. Зато је здраво имати на уму да нам се „нешто спрема“.  

То не може бити нетачно ма колико вам Данијел Сервер и слични аналитичари – који и овде на терену сами убирају неки долар, а да би бесловесностима давала државну галзуру и обол америчког националног интереса – изгледали олињало и неуверљиво.

Процеси увелико надилазе овакве памети. А процеси су опасни.