Рељић: Ни „политички коректан“ Немац никад се не може сложити са Ивом Андрићем

Пише: Слободан РЕЉИЋ

ИВО Андрић је говорио да се о успешности књижевног приповедања може говорити, ако преживи бар педесет година. Нема сумње да је то њему успело.

Интерес за његово дело траје. И врло је жив. Полемичан, такође.

Последњи осврт на нашег Нобеловца је настојање немачког новинара Михаела Мартенса да Андрића опише као „један европски живот“. Испало је и употребљиво и парадоксално. И полемично.

Не може се рећи да је то књига која не држи пажњу. Иако је писана за немачког читаоца и српски/јужнословенски читалац ће ту наћи доста тога на једном месту. И успешно поредано.

И књига и полемика њеним поводом од користи је Андрићу као писцу који је изнад дневних поједностављивања и политикантских баналности.

У томе је парадоксалност књиге „У пожару светова – Иво Андрић један европски живот“. Јер се немачки новинар налази на другој обали од Андрића!

Од много тога што је – извештавајући с Балкана у овим преломним годинама – доказивао недопустивим и неевропским Михаел Мартенс је у биографији одустао. Готово да је разочаравајуће за оне који су Мартенса пратили као бескомпромисног подучаваоца Срба као народа „на погрешном путу“. Он од тога није одустао, али јесте, суочавајући се с Андрићем, довео у питање логику тог напора.

Јер, ако је Андрићев живот за Мартенса „европски“, шта онда није европско у историјском кретању Срба у последњих век и четврт? Што нису пристајали на окупационе диктате из Беча, Берлина, Брисела, Вашингтона?

Иво Андрић је писац слободе – његова животна водиља било је ослобођење његовог народа (који се састоји од три углавном религијом одређене нације) од страних окупатора. И ту је он бескомпромисан. Толико бескомпромисан да је учествовао, на начин како је он то умео и могао, и у крику „Младе Босне“.

Наравно, да Андрић није био карактер који би могао узети улогу Гаврила Принципа, али његова уверења се никад нису одмакла од принциповских. „Волови јарам трпе а не људи, Бог је слободе дао за човека“, како је став целе те генерације сажео Алекса Шантић у два стиха.

„Ми млади смо били непомирљиви противници Аустроугарске, а за уједињење Јужних Словена“, говориће Андрић. Да, и то је било неупитна „европска вредност“ тог доба, која се уз помоћ америчког председника Вудра Вилсона на Версајској конференцији формулисала као „право народа на самоопредељење“.

Михаел Мартенс, пак, типичан је неолиберални „политички коректан“ извођач радова великих сила (Немачка, Немачка изнад свега!) на Балкану који зна и стално шаље поруку да је Андрићевим народима слобода само оно што им се да. И да њихову побуну Европа неће толеристи. И у овој књизи Мартенс није могао а да то не потврди. То је јаче од њега. То је он.

Признајући да је Андрић писао о универзалном проблему људске патње, „биограф“ Мартнес је, ипак, директно показао да његово разумевање слободе противречи Андрићевом: „Јер, ако већ мора бити патње на свету, боље је да је Југословени наносе једини другима него да то чине Турци, Хабзбурговци, Немци, Руси или неки други окупатори.“ То је, као цинично. У ствари, арогантно саопштено да није слобода за свакога.

Да је Мартенс могао да „убрише себе“ као што је чинио Андрић и да чита Ивине књиге „отвореног ума“ свакако би уочио да се зло окупатора на Балкану не окончава у чину окупације, него и кроз дуговечни утицај у претварању балканских подељености у „рат до истребљења“.

Уосталом,и та Андрићева антиокупаторска мисао је европска вредност, само што мартенсовски Европљани верују да то не спада у права балканских народа.

Андрић је био близак са Карлом Шмитом и Ернстом Јингером – и иако су то Немци не баш либералне репутације – не верујем да су они у расправама с мудрацем из Београда падали до Мартенсовог погледа на слободу – и убеђивали Андрића да је срећа да нађеш цивилизованог окупатора/колонизатора.  

Кад постаје јасно да неће успети настојања југословенског амбасадора у Берлину да спречи освету Хитлера за 27. март – у амбасаду је стигао пакет у коме је „Библија у Лутеровом преводу са посветом на немачком језику: ‘Иви Андрићу, од једног поштоваоца његове уметности и пријатеља његове људскости, са дубоком захвалношћу’. Потписа нема.“ То се не шаље човеку за кога мислиш да нема право на слободу.

Та Библија је заувек остала у Андрићевој библиотеци. Проћи ће рат и деценије, и графолози ће утврдити – то што Андрић свакако знао – да је пошиљалац био Карл Шмит.

Али, да не претерујемо у оваквим поређењима.

Андрићев биограф о коме говоримо није од тог формата. То је човек који разуме „шта треба да се каже“: тако ће спомињући Мартина Хајдегера, који је предлаган за Нобелову награду за књижевност, знати да је он „само петнаест година раније још лупетао о ‘величини и блиставости’ Хитлеровог националсоцијалистичког успона“.

Рећи за човека који је један од најутицајнијих филозофа XX века – због тога што је уз нову власт 1933. постао ректор Универзитета у Фрајбургу а већ 1934. уклоњен с тог места – да „лупета“ може само правоверни либерал коме је слободно мишљење мора.

Ако се мало упознате с (скромном) биографијом Михаела Мартенса, пред вама ће се указати лик који је прво радио као „државни новинар“ (делегиран је из Министарства иностраних послова да у Русији, у доба кад је била на коленима, мешетари уређујући локалне новине на немачком језику), а онда тако обучен и прекаљен откомандован је у „слободне новинаре“. Ухлебљење ће наћи у, што би се рекло угледном немачком дневнику, Франкуртер Алгемајне Цајтунгу.

У Википедијиној биографији за његово највеће новинарско достигнуће наводи се како је Алексиса Ципраса, пре него што је овај дошао на власт, тако интервјуисао да се Грк после жалио на „неетичност испитивања“. Шта год да је Ципрас под тим подразумевао, немачка држава је после артиљеријске припреме својих медија наметнула Грчкој такав „програм опоравка“ да се земља нашла у дреку до грла. И излаз се не незире.

Ако се заинтересујете за извештавање М. Мартенса из Београда (допсиник ФАЦ, 2002-2009) ето вас пред делом „слободног новинара“ који се ни за живу главу није упуштао у нијансе сложеног балканског сукоба који је свесрдно потпаљиван из „демократске Европе“. Храбро се одлучио за „политички коректну“ матрицу – „зли“ Срби и „добри“ остали а који су, наравно, М.М. видели као поузданог војника Бундес Републике.

Зато и јесте мало отужно и дозлабога трагикомично да личност иза које стоје таква „слободарска достигнућа“ арогантно узима фину вагу којом „за немачког читоца“ мери да ли је Иво Андрић био храбар или конформиста!?

Храбри Мартенс читаво време одмахује главом над Ивом, „европски човеком“, а који се не одважује да буде дисидент. Па да емигрира у Немачку и отуд говори о својој земљи као конц-логору. Кад критичари не виде његов поглед на Андрића као озбиљан, он ће се бранити великом мишљу да се међу Србима ни данас није родио неко ко сме без страха да гледа на „заштићеног“ Нобеловца.

Смешно је рећи да је то смехотресно.

Наравно, да је у свету „слободног“ комерцијализовања свега нормално да се амбициозан момак подухвати да састави књигу о Андрићу.  Али таква одлука свакако више говори о биографу него о Андрићу. Празнина колонијалистичког погледа на свет –  да се локални губитници уче памети – онда писце Мартенсове памети заувек удаљава од могућности да разумеју зашто је Андрић „српски писац“. А могао је да буде оно што се мартенсима чини паметнијим.

Али, не будимо неправедни према писцу и његовом вишегодшњем напору. Мора се признати да је Мартенс – Немац. Кад то кажем, мислим на онај квалитет који је енглески циник, говорећи о фудбалу, описао као игру које воле сви, али увек побеђују Немци који то трчање за лоптом узимају најбозбиљније.

Мартенс је утрошио године (рече ли седам година?) у сакупљању чињеница, детаља, записа, белешки, мишљења о Андрићу као дечаку, студенту, дипломати, писцу – од Травника и Вишеграда, преко Сарајева, Кракова, Берлина, Стокхолма до Београда и Херцег Новог. То је увек за поштовање.

Ту је шта су о Андрићу рекли Стојадиновић или Ђилас, како је Андрић упознао своју будућу жену у Берлину, да је Анджеј Вајда желео да сними „Причу о везировом слону“, да се Бергман интересовао за неки сценарио који би Андрић написао за њега, да је Иља Ернбург пио кафу на Андрићевој херцегновској тераси, да Орхан Памук Андрића сматра човеком кога следи, па до тога да је Нобеловац, коначно, добио стан од државе 1957. од 140 квадрата у Пролетерских бригада… И задњи Ивин јавни наступ: „У октобру 1974. Андрић заједно с повратником из егзила Милошем Црњанским, Босанцем Мешом Селимовићем и још неколико других аутора учествује на књижевном матинеу у Народном позоришту у Београду. Чак је спреман да чита делове својих текстова.“

Наравно, као судија из колонијалистичких висина Мартенс неће држати до Андрићевих критичара. О познатом делу Мухсина Ризвића „Босански муслимани у Андрићевом свијету“ (1995) написаће, готово с презиром: „Андрић једноставно нема нарочито позитивну слику о томе како се људи на власти опходе према онима који немају моћ… Пошто се велики део његових прича одиграва у време кад су ‘Турци’ владали Балканом, његова негативна слика људи односи се нарочито на приказивање муслимана – јер они имају највећу моћ а тиме и највише могућности да чине зло. Ризвићева књига о наводној Андрићевој мржњи према исламу (након тога су изашле још друге сличне књиге других аутора) до данас има приличан утицај на рецепцију Андрића о Босни. Али та књига и поред неких занимљивих пасуса није убедљива, већ из простог разлога што Ризвић поступа са једнаком идеолошком једностраношћу и филистарском страшћу коју пребацује управо Андрићу.“

Баш да наљути љубитеље свог извештавања о јужнословенском распаду од деведесетих. Гром из ведра неба!

Не знам колико је Мартенс имао на уму себе кад је у књигу ставио и неку врсту портрета Немца у новијој историји а који је Андрић исписао 1946. у самоћи свог дневника: „Немци и Немачка, то је највећа мука мога живота […] то је проблем, од којег ће боловати цела Европа још сто педесет година. Па ни тада му не видим решење.“ Даље: „Без мржње или жеље за осветом“, пише Мартенс, „за оно што је од Немаца или због Немаца претрпео, он (Андрић) се пита: Како ће ови Немци наћи своје место међу људима и ‘на људским пословима’? И када? […] Они су по рођењу и васпитању у заблуди; они би хтели да их сви остали људи и воле и поштују, и у исто време да их слушају и да их се боје. Све уче и све би хтели да знају, а не виде ни то да онај ко не поступа са људима као са људима престаје да буде човек.“

А тек смо на пола од оних Андрићевих сто педесет година!

На крају, као закључак: биографија Иве Андрића Михаела Мартенса је солидно урађен поглед савременог Немца на „један европски живот“ великог човека „из једне земље с брдовитог Балкана“. Да се лепо чита у корона-добу. Па и ако не идете на море.

Бедно је што је комерцијализација књиге досегла размере да се и осредњи спис рекламира као „прва свеобухватна биографија нашег Нобеловца“.  И што је јавност (да кажемо културна) у Андрићевом Београд у ово постандрићевско доба тако провинцијализована да се то узима као нормална чињеница.