ПОЧЕТКОМ овог месеца (3. и 4. мај) у два стравична догађаја, у Основној школи „Браћа Рибникар“ у центру Београда и дан касније у околини Младеновца, два помахнитала момка убила су – седамнаест особа!
Србија је занемела. Читав Западни Балкан је констерниран.
За прва четири месеца ове године, у Сједињеним Америчким Државама, статистички изражено, дневно се одиграло 1,5 „масовних пуцања“ (Mass Shootings). Мајкл Мур је ставио рутинску најаву: „У време снимања овог прилога, САД су имале 199 масовних пуцњава у првих 128 дана 2023. Пре него што завршите ову епизоду бројка ће бити 200.“
Док стојимо запрепашћени пред оним што се одигравало ових дана на свим нивоима нашег друштва, поред нас је прошла вест о 9 смртно пострадалих у „масовној пуцњави“ у Тексасу. Да ли је то било 200. или можда 203. није ни важно.
То је у Америци – нова нормалност!
Кад једном, иако се ми надамо да неће, поново стигну вести о „масовној пуцњави“ у Србији, или некој другој земаљи на Западном Балкану, мање ћемо се запрепастити него овог маја. То је логика живота. Из трећи пут ћемо само слегнути раменима. Бићемо духовно, тј. антидуховно 51. америчка држава, заједно са десетинама таквих по свету.
Од тога се можете бранити само тако што ћете се окренути од Америке, тј. мирно и без мрве сумње одступити од – „европског пута“, како се та самоубилачка трака ауто-пута за западни антихуманистички свет овде зове.
Сваки покушај решавања те драме баналним досеткама као „треба да разговарамо са својом децом“, „обратите се психологу да вам помогне да успоставите контакт са својим дететом“ и сл. неће решити ништа. То је само дневно узимање опијата да се ублажи страх од сусрета с реалношћу.
А опијати не доносе решења. Само одлагања судњег часа.
Може бити утешно у домишљању: како би тек било да нисмо предузели те мере, на шта се своди јавно оглашавање савремене државе и њој придодатих слуга у облику НВО. Колико год да медији буду имали разумевања за ту испразност, то не може зауставити суморни ток.
Овде се разговори о решењу морају вратити на – суштину. Никаква крпљења неће решити ништа. Своју децу ћемо гурати све дубље. Нашој савести ће бити све неподношљивије. И колико год инструменти политичке коректности бивали жустрији толико ће бити више појединаца који ће пуцати – себи у главу или у главе људима око себе.
Статистика ће ово друго хладнокрвно подводити под одредницу Mass Shootings – код нас ће се превести као „масовно пуцање“. Онда ће се у подрубрику уписивати број мртвих, па рањених и – одредница шта би са пуцачем: да ли је полиција већ извежбана, као у Америци, да га упуца на лицу места и поједностави процесе који следе, или је – он био вешт и преживео што оптерећује правни систем, али има и добрих страна – таблоиди могу рачунати на „сигуран тип“.
И, важно је, ово су проблеми који надилазе све наше балканске разлике. Свет из давосовске галаксије на то гледа као на најјефтинији начин контроле људских ресурса (Human Resources), што за њих значи бригу као кад власник стада преко чобана и верних пастирских паса одржава потребни ред.
Пошто се, у овом трену, свакако ми на Западном Балкану не можемо окупити скоро ниокочега – страх од добронамерности добротвора које предводи Клаус Шваб и дубински страх од последица њихових чињења – могу бити заветрине где су наши контакти могући.
Овце ретко показују способност да се заштите од вукова, али постоје приче као „Аска“ Иве Андрића. Сви ми смо некад волели ту љупку приповест нашег Нобеловца.
Поводом београдске крваве драме у хрватском Сабору говорио је Марин Милетић, из Ријеке, „отац двоје дјеце, кршћанин“, завршио Католички богословски факултет. Нисам чуо да је ико смисленије говорио о проблему пред којим смо сви ми, а говориле су хиљаде људи.
Пустићемо те речи in extenso. Сви можемо све да разумемо. И свако може да дода део свог наратива.
У његов непретенциозан говор стало је све, од израза саучешћа: „Жао ми је као човјеку, као оцу двоје дјеце, као Хрвату и као заступнику у хрватском Сабору“ до констатације, у последњем петом минуту – шта да се ради.
„Оно што се догодило у Србији мора и нас потакнути да се и ми у Хрватској запитамо: какво друштво стварамо? Која и колика је одговорност родитеља? Медија? Јавних особа? Која је одговорност вјерских заједница?“
Онда логично суочавање: „Какво смо то друштво створили?“, јер одређене ствари се догађају у одређеном друштву. Друга друштва другачије раде и имају другачија решења и другачије проблеме. Свако друштво, ако је здраво, мери да ли је то што оно ради најбоље што оно може да смисли и чини, преузима од других или из свог искуства оно што је лек плус. Болесна друштва воде бескрајне расправе после којих су све даље од оздрављења.
Маринов одговор на реторско питање је да ми живимо у „друштву у коме се негирају темељне вредноте. Оне наравне на којима почива цијели свијет.“
Конкретно: „Нападнута је обитељ, заједница мушкарца и жене на којима је ово друштво стољећима, стољећима опстало. Негира се фундамент нашег бића, сполност као темељна одредница.“
Да, ЛГБТ идеологија је данас стожер западног друштва и омча која се на нас набацује као ласо на говеда. То је тако, иако нема значајног европског мислиоца који није друштво видео као низ веза слободног појединца који се подиже и живи у породици а онда породице успостављају темеље државе која опслужује друштво. Главни напор је успостављање хармоније у том колоплету.
Кад уопштимо мисао о данашњем стању видимо: „Зло се приказује као пожељно, а Добро се представља као одбојно.“
Особе које одрастају у тако поремећном друштву су „млитавци, који не знају рећи да, да – не, не. И то тамо гдје треба рећи не и тамо гдје треба рећи да. Ради лажне политичке коректности имамо људе који се плаше истакнути да без здравих и снажних наших обитељи нема здраве и снажне дјеце. Без здравих и снажних обитељи које одгајају здраву и снажну дјецу Хрватска неће имати будућност.“
Треба ли подсећати да се ово исто може рећи и за Србију? И за било коју заједницу или државу у нашој околини.
Важи и следеће на шта је Милетић подсетио како су „наши преци робијали за истину, гинули за истину“ а „нас многе данас страх је остати без пола нокта ради истине“.
Даље, свима нама „недостају вертикални узори“, те се „разне фарме, задруге, шарлатани и лопови, мафијаши и лаки људи представљају као узори нашој дјеци. А онда кад се дјеца погубе, онда се филозофира и упире прстом, ваљда на Мјесец.“
Да, тако народ назива бескрајне поплаве тзв. експертских знања која се изливају из екрана, са радио таласа, из друштвених мрежа и бескрајних полемика анонимних слободних свезналаца.
Народ је то некад звао млаћење празне сламе. Јер, из тог никаквог решења бити неће. У празној слами нема зрна ни за погачу, ни за семе за следећу сетву. А такве расправе се и воде да решења не би било, јер би решење ударило на „нашу ствар“ (тј. њихову), а то је и непотребно и недопустиво.
Али вратимо се говорниковој дијагнози: „Оног трена кад је отац престао бити отац, оног трена кад је мајка заборавила бити хранитељица и бранитељица живота, оног трена кад су отац и мајка у јурњавама за каријерама престали бринути за своју дјецу, кад су дали дјеци таблете и мобителе, неограничени интернет и допустили да им дјецу одгајају тик-ток и друштвене мреже, онога трена кад су наши учитељи изгубили ауторитет, поштовање и постали мета исфрустрираних родитеља, неостварених властитих амбиција, тог трена ми смо кренули према пропадању.“
Пропадање траје. С тим, што се до јуче крајње уверљиво представљало као прогрес, успон, достигнуће.
У тај рад је укључено све што је друштво подигло да би се заштитило: школе, универзитети, академије, експерти, наука, култура… Све уоквирено политичком коректноћшу и ограничено људским правима. Оквир је то у коме никакве коректности нема, а ни права за којима људи вапију. Из хришћанског реда ствари прешло се у сатанска наговарања – од божјих запосвести оријентири су постали смртни греси.
Терапија, по нашем говорнику, полази од тога што кад се додирне дно „онда нема више нигдје другдје, него једино кренути горе. Народ мора прогледати и вратити се темељним вреднотама. Чувати обитељ и нашу дјецу. Вратити се драгом Богу, да би напокон дошао онај прави мир и истински благослов на ову земљу.“
На својој службеној страници Марин Милетић држи мото: „Добро ће на крају побиједити.“
Има нешто у овим првим данима маја лета Господњег 2023. што нас изводи на чистац и јасно предочава алтернативе. Овде, као што је јасно и из говора овог мислећег човека, не могу решти драму полицајци, КВ врата, камере и дојављивачи из сфере вештачке интелигенције, кампање против оружја, проглашавање преступника следбеницима Хитлера…
Ово је посао за људе и људско. И ако нема тога, само „филозофирамо“. Овде не треба много речи, а дела су тако једноставна. Да бирамо између наших предака и наших америчких узора.
Може бити да јесте било тешко 1989. (кад пада Берлински зид) не ухватити се „америчког сна“, зато што је он обећавао – живот у рајском шаренилу. Не рај, него рајско шаренило, али опет се и то чинило изузетношћу. Данас више тамо нема ни шаренила. Сиве и потрошене приче, одсуство смисла и – Mass Shootings.
Свакодневни Mass Shootings, који све више пуни дане и повећава број медијских извештаје из беспризорности. Бира се, дакле, између нормалне нормалности и нове нормалности. У којој нема ничега везаног са нашом нормланошћу.
Више нема тајни. Постоје само локални капои који имају улогу и добијају накнаду да се не допусти – избор. Да се изабере смрт као будућност. А ми се надамо да Сатанина моћ није неограничена.
То је крај приче.