Рељић: Лето када сагоревају америчка пријатељства и распада се трулеж ЕУ

ДА ЈЕ Чарли Чаплин жив и да има Холивуда који би му дозволио да снима своје филмове о стању у свету – “сцене из Џеде“ из средини јула узимале би се као изузетна уметничка обрада стварности.

Читав свет би се смејао, али и знао да иза свега постоје озбиљни људи и озбиљне институције. Али, ово је време у коме нема таквих уметника и сви гледамо како се светска реалност „игра“ пред нама а очекује се да ми верујемо да је оно што гледамо – хумор и сатира. Јер, ти смешни, раде иза сцене…

Свет се брзо мења. Много брже него што би они који су до јуче монополно владали светом желели.

Није се Џо Бајден ни одморио од дуга пута по Блиском истоку кад је стигла вест да се млади престолонаследник Мохамед бин Салман (36), који у ствари влада краљевством, чуо са Владимиром Путином. Comedia del’ arte…

Да, личи на тако шта, али комедија дефинитивно није.

Американци су још увек анализирали како се принц Салман, који иначе стварно влада државом, руковао с добрим Бајденом – песницама, и шта то значи. Речено је да је то због короне. Али, кад је Бајден стигао до свог парњака – старог краља Салмана ибн Абдулазиз ал-Сауда (86) – руковали су се баш онако како је то некад бивало кад су се у Џеди или Вашингтону сусретали владари „пријатељских земаља у присуству новинара“.

Руковање!? Ма, дајте! Нећемо ваљда о најозбиљним стварима говорити на нивоу досетки на социјалним мрежама.

Али, ево, и Америкнаци су одмах схватили да ту нешто не ваља. И то: баш не ваља.

Издавач Вашингтон поста Фред Рајан је поздрав са престолонаследником назвао „срамотним“, а његов колумниста Џош Роган је на CNN-у климао главом: „Слажем се, био је то срамотан тренутак за владу САД!“

Пропагандни пад у игри која надилази билатералне односе. „Победа Мохамеда бин Салмана“, констатовао је новинар-професионалац.

Политичари су морали да проблем бар локализују: „Ако нам је икад требао визуелни подсетник за утицај аутократа богатих нафтом на америчку политику на Блиском истоку, добили смо га данас“, твитовао је интервентно председавајући америчког Одбора за тајне службе Адам Шиф.

„Поздрав песницама говори више од хиљаду речи“, рече овај демократа, а мора да је ударао шаком о сто кад је аутократа/султан разговарао са „руским царом“ ко зна о чему.

Успут речено, потом је објављено да је Џо Бајден добио корону! Од Салмана није, можда у Израелу одакле је долето у саудијско краљевство. Јер, у израелској држави проценат вакцинисаних је међу највећим у свету. Али и оболелих. А није више ни важно. Кога брига за корону, док се свет овако разлама.

Протоколи знају бити тако досадни за посматраче, али у овом случају – кад су се чули здрави Путин и неуцењиви млади саудијски принц – не постоји тај ризик.

Путин и ибн Салман су „разговарали о ситуацији на глобалном тржишту нафте“ и поздравили „висок ниво пријатељских билатералних односа две нације и њихове сарадње у оквиру ОПЕК-плус“.

А све то тако док Волстрит џорнал објављује да су „односи Вашингтона и Ријада на историјски ниском нивоу“ а „непријатељство између председника САД Џоа Бајдена и бин Салмана – важан фактор у хлађењу односа“.

Кад би се тако велики проблеми могли свести на личне односе, они и не би били проблеми него инциденти.

Не узимати озбиљно поруке и чињења Запада постаје нормалност у свету у коме живимо. Ево нас у нашем суседству, земљи која је 2018. пристала да се зове Северна Македонија, па јој би јављено да је „пут ка ЕУ отворен“.

Али, бриселски чиновник који је то објавио није питао Бугаре. Мислио је да и не треба. Кога брига за Бугаре у срцу Европске уније, мислили су и у Скопљу. Међутим, кад пута за ЕУ, у ствари и нема, Бугари могу да се размашу као никад.

А да се нису јавили, неко из Брисела би морао да се чуди, шта им је, да л’ су нормални. Јер, општепознато је да Бугари на сав глас не признају ни језик, ни историју, а ако баш хоћете – мада за то још није тренутак – ни македонску нацију, ни актуелну државу. Формално се мора, али будућност нешто носи.

У бриселском фолирању – прокламације неусклађене и са властима а тек са народима Уније – Македонија (да не заборавимо Северна) је само неоригинална лего-коцкица која нема своје место у лику али није време за бацање. Нека је. Има дана.

То, наравно, не значи да бриселски бирократа може дозволити скопским бирократама да се понашају логично. И у скаду са реалношћу.

Тако су парламент и влада, противно народном распложењу, подржали „француски предлог“, што је маска за бугарске захтеве.

Али, јавља ових дана један искрени еврофил из Скопља, „Брисел се надао да ће отпочињањем приступних преговора са Северном Македонијом и Албанијом показати своју посвећеност земљама Западног Балкана и побољшати свој имиџ и истовремено смањити утицај Русије“, међутим ђаво је однео шалу и: „Резултат је драматичан пораст антиевропских осећања у Северној Македонији и повећање популарности проруске странке у земљи.“

Проруских странака у еврофилским наративима до јуче није ни било (био је то „малигни утицај Русије“), али у западноевропском страху су велике очи.

Брисел ће, наравно, одговорити претњама и опоменама, као што сваки час сикћу на чињеницу да је подршка ЕУ у Србији испод сваке европожељне разине.

Ових дана је у Београд бануо неки надобудни билмез из немачке ЦДУ и обећао – само да се уведу санкције Русији – шаргарепу. Канцелар Шолц је махао само батином, а овај добри човек, који о свему одлучује колико писац ових редова, неће жалити да нам затвори уста некавом шаргарепом, каквом год. Не би жалио и кад не би било никаве шаргарепе, јер кад си Немац – не мораш да испуњаваш обећања која испљунеш на Западном Балкану.

Западна ароганција све више поприма размере циркуских трикова. Пошто се све урушава, они почињу да верују да ми и не знамо да је вађење зеца из шешира опсена која се не једе, а посебно – они не верују да је ико, икад и игде држао до људског достојанства, имао пред собом као обавезу некакав морал, знао за неке принципе.

Од свих нас који овде на дивљем Западном Балкану очекујемо некакво „праведно решење“ од империјалистичке Америке и слушамо како наши политичари њихова чињења означавају као „пријатељска“, најсмешнији су, ипак, Бошњаци. Прво, империјалистичка Америка, њена „дубока држава“ која настоји да буде „јединствена светска влада“, нема на уму ни добробит Американаца. Не да они то неће, просто не умеју тако да мисле. Не могу. А онда, бити „паметан“ и неке њихове потезе који у неком тренутку иду теби у корист, разумевати као „пробошњачку“ (иза „про“ можете ставити ознаку било којег народа) политику, е то је одсуство везе са стварношћу.

Деценијама се у Сарајеву слави, подржава и снажно гура антисрпска политика Високог представника УН. Годинама се са миром праведника подржава таква политика против босанских Хрвата. Али, куцнуо је час…

Високи представник Кристијан Шмит, који је у стварности нелегално изабран, спрема у самозатајности, као неки монах, неке измене изборног закона а по којима ће се Хрватима дати да имају свог представника… И, наравно, он ће то грубо наметати – као, рецимо, Инцко свој, у самозатајности, скрпљен закон о забрани геноцида или тако некако – јер постоје „Бонске овласти“.

Ево, професор међународних односа са Сарајевског универзитета позива на – народни устанак! Добро јутро, Хаџидедићу Златко!

Храбар је и разуман захтев за „прекид свих односа са Европском унијом и протеривање њихових дипломата“. Јесте, професоре: „То би урадила свака суверена држава! Али, ето, ми то нисмо још од Лисабонске конференције.“ И, наравно, разумевају се као чист вапај последњи остаци наивног веровања о „изузетности Бошњака“ у западњачком лонцу: „Можда и неке земље ЕУ промене политику или се ангажује САД, али…“

Да, то је оно „што сваку девојку квари“! Али, додаје љути професор који је до јуче више држао до ауторитета разумевања „европског пута“ него до европског разумевања Бошњака (и свих „нових Европљана“ и Западнобалканаца посебно) као талашике из ђубровника, али „све је то мало вјероватно у овим околностима“. Све је то, једини њихов став од почетка! А „ове околности“ – било је само питање дана када ће доћи.

Да трагикомедија буде комплетна, нико нормалан се не би изненадио да Шмит, љутог професора и све љуте Бошњаке означи као про-Путинове агенте и запрети како ће по Бонским овлашћњеима строго санкционисати „антиукрајинско деловања“ „у овим околностима“.

Кад је Марио Драги „у овим околностима“ морао да поднесе оставку на место премијера -амерички аналитичари су разумели да ће то „из корена променити став Италије према Русији и украјинском рату. То ће се догодити чак и ако десница (најјача партија је Лига Матеа Салвинија) не однесе убедљив тријумф на предстојећим изборима“.

Аналитичар Нешнел интереса подсећа да је Салвини носио мајицу са Путиновим ликом и говорио о њему као „једним од највећих државника света“; председница странке Браћа Италије Ђорђа Мелони сматра руског председника заштитником „европских вредности и хришћанског идентитета“; а Силиво Берлускони је стари пријатељ Путинов. „Наравно, ово не значи да ће следећа италијанска влада здушно подржати Путинову Русију… Али ће италијанска десница водити политику која слаби јединство Запада против Русије.“

Очигледан је процес…

Круг се затвара. Принц Салман нит је први нити последњи који ће се „песницама“ руковати са америчким председником. Дошло такво време.

Иранци седе с Турцима, а Саудијци прате. Све три те државе би досад имале шта да кажу једна другој – и то тако оштро да би се морала вадити сабља из корица, али све три се јављају БРИКС-у (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Африка) који ће добити нове савезнике, што се америчком председнику свакако неће допасти. „Старе“ империје имају мало разумевања за насилништво америчких империјалиста. Досад су морале да трпе, сад могу да иду својим путем.

Оптимистично је, што је у лето 2022, то постало чињеница разумљива и на Западном Балкану.

Кад стари Чаплин није прихватио да се одрекне својих социјалистичких уверења једино решење у „демократској Америци“ је било – изгнанство у Европу. Отад у Холивуду више нема оних филмова који имају живу везу са нежељеном реалношћу. Чак се у једном трену поверовало како измишљена стварност може заменити – реалност. Али, не може. Богу фала, не може!