Рељић: Kовид-19 донео и нешто добро на Западни Балкан

• Познати француски историчар и балканиста професор Алексис ТРУД са Универзитета у  Версају: Пандемија и пример Србије доказали су да ми Европљани можемо заштитити не само здравље наших грађана већ и економију, под условом да обновимо суверенитет у различитим стратешким областима производње, као и кроз међусобну сарадњу свих нација
• Вашингтон је преко Ентони Блинкена обећао да више неће демократију свету наметати силом, да ће то чинити другачије. Али, какву демократију? Недавно истраживање из Британије, Шведске и Немачке, показало је да у Италији и Француској 79, односно 67 посто испитаника мисле да је њихов политички систем у потпуности или делимично сломљен. Ове цифре су такође биле високе у Пољској (63 процента), Великој Британији (58 процената) и Мађарској (55 процената)
• Нешто се (на простору екс Југославије) мора чинити на успостављању поверења међу народима и државама… Нешто ће ићи само од себе, по инерцији. Нешто чине и чиниће сами грађани. И оно што се зове `привредни субјекти`. То би морало да буде и живље и одаљеније од „органзованог криминала“ и сиве економије. А нешто би морали чинити, пројектовати и договарати они који су одабрани да „воде“ ове народе. Не да само следе команде из западних центара моћи
• Наравно да је опасно Западу поручивати „Балкан Балканцима“, али без тог правца кретања ово ће остати само бара и гладних и бедних, и унижених и презрених. А нисмо ми тако лош материјал да можемо дуго да будемо робље. Живели смо и као поробљени, али живели смо и као народи суверене државе која је у Европи третирана као респектебилна држава

Пише: Слободан РЕЉИЋ

ТЕШКО јe наћи нешто добро у ковид-манији која се шири светом годину дана. Све је као у кошмарном сну.

 „Све је то без преседана, сумњиво и, искрено, чудно“, пише Американац, писац Ц. Ј. Хопкинс који живи у Берлину и пита се: „Да ли смо икад закључали читаву Земљу да успоримо ширење вируса? Да ли смо икад ставили у карантин 300 милиона здравих људи, наредили свима да носе маске, угасили предузећа, барове и школе и гурнули економију са литице? Кад? Никад!“

Последице су глобално застрашујуће: најмање 225 милиона радних места угашено је широм света прошле године, што је четири пута више него у великој финансијској кризи 2008. (извештај Међународне организације рада).

С друге стране, у корона капитализму најбогатији су се за час „опоравили“ и све велике проблеме узроковане коронакризом претворили у невиђене добитке у финансијским трансакцијама. Милијардери су на крају зарадили 3.9 трилиона долара, а у то време су радници изгубили укупно 3.7 трилиона долара (Оксфам).

Колико ће ово повећати смртност популације пошто се друге болести сада занемарују, колико ће бити депресије, самоубистава… Шта ће се дести са школским генерацијама чије се знање баца у дигитална беспућа? Тешко је и бројати све последице.

Међутим, ни ђаво није тако црн као друштвени инжењеринг који се спроводи око вируса ковид-19.

Тако је ковид-19, што је парадоксално, помогао да људи на Балкану у тој невољи погледају једни друге. Њихова очекивања од Запада су се променила пред нужношћу у коју су их увели тутори и – Ковакс.

„Мале балканске земље нису добиле ниједну вакцину из европског програма Ковакс“, пише познати француски историчар и балканиста професор Алексис Труд са Универзитета у  Версају. „Нажалост, њихове елите, које су се сложиле да следе политику Брисела о санкцијама против Русије и да избегавају сарадњу са Кином, сада су препуштене саме себи.“

Иако су и у Србији од 5. октобра 2000, на почетку новог миленијума, на власт дошле елите спремне да слушају Вашингтон и „следе политику Брисела“, однос Запада према Србима је био сумњичав и толико условљавајући и нефер да западни геополитички приступ никад није прихваћен у народу. Тако и данас професор Труд може рећи:

„Чак и ако Србија настави и одржи свој процес придруживања ЕУ, и даље остаје верна свом партнерству са Русијом. Упркос свим врстама притисака, Срби нису пристали да уведу санкције против Русије, што резултира да данас редовне испоруке руске вакцине стижу у Србију, а руски специјалисти из Института ‘Гамалеја’ раде у сарадњи са Српским институтом за вакцинацију да започну производњу руске вакцине у Србији.“

Поглед професора Труда иде и даље: „Постепено напуштајући своју неолибералну политику, Србија сада успева да контролише своју здравствену политику. По престанку производње и рада свог Научног института у области вирусологије, Србија обнавља суверенитет у производњи вакцина.“

Чак би се могло рећи да је Трудова мисао далекосежнија и креативнија од половине садашње владе у Београду: „Уз помоћ националне производње вакцина, српска влада жели да превазиђе будуће пандемије и одржи свој економски развој. Срби не желе да њихово здравље зависи од интереса различитих фармацеутских компанија или бриселске администрације.“

Коначно, износи професор Труд за француски месечник Causeur , „добри економски односи Србије са Кином резултирали су доласком значајне количине кинеских вакцина у критичном тренутку кампање вакцинације. Ништа није важније од здравља грађана. Притисци које су Срби годинама трпели да се одрекну савеза са Русијом или економске сарадње са Кином нису могли да утичу на њихову политику.

То једноставно није било у њиховом интересу. Као слободна нација, српска нација је одлучила шта је у њеном најбољем интересу и она се залаже за то, без обзира на све претње које свакодневно трпи. Међутим, то Србима није било лако, и знајући да никада није лако водити независну и суверену политику; они, то ипак и сада раде.“

У историји никад није до краја јасно колико су политички ставови и вођене политике ствар (слободног) избора а колико плодови „царства нужности“, геополитичког распореда и тренутног поретка моћи. Али, то са вакцином су чињенице. И производе одређене последице. Постоји и друго лице операције `вакцинација`, али сада се нећемо бавити тим проблемом.

И пре корона-геополитике Срби су „били мета неутемељених напада на њихове политике“, а сад су „изненада постали предмет велике пажње и комплимената због своје стратегије у вези са набавком вакцина и поступком вакцинације српског становништва“, подсећа француски геополитичар и додаје да је „невероватно то што је Србија постала лидер у Европи по питању вакцинације својих грађана. Вакцине у Србију стижу са неколико страна, што у стварности значи да у различитим центрима за вакцинацију грађани Србије имају веома широк избор вакцина: руске или кинеске или оних које производи Фајзер или АстраЗенека.“

Као и право да не изаберу ни једну.

Тако смо дошли до ситуације да је Србија могла да поред Републике Српске пружи извесну помоћ за хитна вакцинисања најважнијих група у Северној Македонији, Црној Гори, Босни и Херцеговини. То није комплетна услуга у поступку вакцинације, али јесте помоћ. И гест комшијске добре намере.

И чини, оно што каже Француз који из Версаја гледа шта се дешава на овом нашем простору, да ће „од сада ће њихови грађани сигурно видети ствари из друге перспективе, укључујући обећања из Брисела и вештину бриселских политичара“.

Додуше, ми на Балкану (Западном Балкану, како нас они зову) ћемо схватити само оно што мање више постаје јасно и многим грађанима и државама из Европске уније. Брисел, наиме, није успео да успостави било какву озбиљну стратегију у прокламованој корона-акцији а ни да својима грађанима обезбеди имунизацију, иако сада увелико размишља о увођењу ковид-пасоша. То је у ствари, даљи неуспех у рату с короном. Ово само води томе да се сегрегирају они који не желе да приме вакцину, иако им се то право обећава важећим прописима.

Зато ћемо још остати код оног текста француског историчара који из тога извлачи далекосежне закључке: „Верујемо да су читава пандемија и пример Србије доказали да ми Европљани можемо заштитити не само здравље наших грађана већ и економију, под условом да обновимо суверенитет у различитим стратешким областима производње, као и кроз међусобну сарадњу свих нација, што би било праћено разменом њихових искустава, знања и технологија. Глобалне претње и изазови захтевају сарадњу слободних нација у свим сферама, а не диктат интереса неколико великих сила и мултинационалних компанија, које са своје стране сигурно немају у интересу постојање независних националних политика или обнављање индустрије и производње.

Све ово захтева радикалну промену политике европских држава, чији би први задатак био дефинисање, а затим и одбрана интереса сопствених нација.“

Овде стајемо са завиривањем у текст Алексиса Труда о вакцини, Србима, суседима, Бриселу и Унији. Давање нама превелике улоге је пре начин утицања на своју јавност једног пробуђеног евроскептика него описивање наше реалне улоге. Чињенице су тачне, али Брисел је далеко од тога да се с њима суочи и помири.

 „Одбрана интереса сопствених нација“ је у оваквој Унији пре проблем над проблемима него идеја о излазу. Гледали смо и гледамо какав отпор пружају отуђене елите у Британији у процесу „Брегзита“.

То јесте важно и поучно али наш је проблем, овде око нас. И они који воле помоћ Брисела и они којима Брисел помаже бичем – суочавају се с новим стањем.

У се и у своје кљусе, што би рекли сви ови народи.

Што се пре дође тој памети то ћемо стајати чвршће на сплаву који ће се све више љуљати од таласа који ће бити све већи.

Нови, Бајденов, државни секретар Ентони Блинкен најављује радикално нови приступ Американаца свом неоклонијалном царству у шта спада и простор бивше Југославије. То је и обећање шта ће да се ради и оцена успешности оног шта су Сједињене Државе досад радиле: „Вашингтон више неће рушити режиме и наметати демократију силом, пошто то не доноси резултате“, изјавио је он.

Неће, каже Блинкен, „садашње америчко руководство престати да подржава демократију“. А и како би могло, јер они немају речник којим би се обраћали земљама по свету ако не би брбљали о демократији, правној држави, слободним медијима, итд.

Али, „нећемо демократију наметати кроз скупе војне операције нити силом обарати ауторитарне режиме. Пробали смо у прошлости такву тактику и, колико год да смо имали добре намере, то није дало резултате.“ Вашингтон ће „то чинити другачије“, каже Блинкен, – сопственим примером и подстицањем на реформе и демократију.

После почетне буке и празних претњи Блинкен се вратио реалности.

Каква демократија? Па у тај систем нема више поверења ни на Западу. Недавно истраживање из Британије, Шведске и Немачке у којем су учествовала 34 водећа научника, истраживача и активиста о односу институција и десних кретања нађен је „дубоки извор неповерења“ у власти.

Либерално настројене истраживаче не брине стање у институцијама које су на либералним темељима и под либералном контролом – они цвиле пред могућношћу да би „популисти и екстремисти“ широм Европе могли покушати да искористе такво окружење.

Политичко незадовољство било је посебно изражено у Италији и Француској, са 79 и 67 посто испитаника, који су изјавили да мисле да је њихов политички систем у потпуности или делимично сломљен.

Ове цифре су такође биле високе у Пољској (63 процента), Великој Британији (58 процената) и Мађарској (55 процената).

Паметни људи у било ком делу света ће се замислити над тим чињеницама.

С друге стране, какав амерички пример?

Шта да се следи у земљи у којој су последњи избори личили на она карикатурална извештавања западних медија са биралишта из Африке шездесетих? Да се свет не почне угледати на слободу медија у САД, у којима је и сам председник избачен из јавности од стране „дубоке државе“.

Није Трампу помогло ни што је добио десет милиона гласова више него пре четири године – Твитер га је избацио за сва времена.

Или, упад гомиле у Конгрес? Па, недавно одлагање заседања Конгреса јер су стигле анонимне претње. У којој земљи на свету и која власт не може да обезбеди заседање парламента?

Мислим да су САД једина земља која је то признала. Додуше, не знамо због чега. Али како год, то није за угледање.

Или, коме ће Европска унија помоћи да успостави ред у држави кад је у корона-времену распад њихове односе довео до неповерења које не постоји ни између непријатељских држва. Сетићете се како су кинеске и руске екипе долазиле да помогну у успостављању реда у корона-пролећу 2020.

Наравно да је опасно Западу поручивати „Балкан Балканцима“, али без тог правца кретања ово ће остати само бара и гладних и бедних, и унижених и презрених. А нисмо ми тако лош материјал да можемо дуго да будемо робље.

Живели смо и као поробљени, али живели смо и као народи суверене државе која је у Европи третирана као респектебилна држава.

Нешто ће се морати чинити на успостављању поверења међу народима и државама. Нешто. Шта, није лако рећи.

Нешто ће ићи само од себе, по инерцији. Нешто чине и чиниће сами грађани. И оно што се зове `привредни субјекти`. То би морало да буде и живље и одаљеније од „органзованог криминала“ и сиве економије. А нешто би морали чинити, пројектовати и договарати они који су одабрани да „воде“ ове народе. Не да само следе команде из западних центара моћи.

Четврт века такве политике је ваљда доста.

Иза састанка око вакцине у Сарајеву почетком марта остале су изјаве наде:

„Кад ми разумемо да јесмо снага, заједнички можемо да идемо много брже напред, ако заједно радимо и ако стварамо поверење једних према другима. То јесте и биће политика Србије.” (Александар Вучић)

“Дотакли смо се и других питања, оних око којих се слажемо и оних на које различито гледамо. Било је корисно и искрено.” (Жељко Комшић)

“Солидарност, поштовање, уважавање, решавање отворених питања договорим и применом међународног права када договор није могућ – то су принципи на којима желимо да градимо однос.” (Шефик Џаферовић)

Ово заиста није много, али јесте нешто. Надајмо се да сад сви виде да досадашње тумарање није пут.