Рељић: Кога год да Никшић побеђује – ил четнике ил партизане – против Ханџар дивизије су били и једни и други

Пише: Слободан РЕЉИЋ

ДВАДЕСЕТ петог дана месеца новембра цела БиХ се забављала праведним напором двојице храбрих политичара из Сарајева који су објавили да ће тог дана отићи у Бањалуку.

Из Бањалуке су јављали да није проблем у доласку него то што та два силна Бошњака имају намеру која се неће допасти готово ни једном Србину у Српској: да Репулици Српској објасне да је 26. новембар дан њенe државности, а не 9. јануар. („Готово ни једном“ не значи да нема професионалних „љубитеља“ овог тока мишљења, јер Сорошево семе је дало неких изданака.)

Ово беше, како је певао Балашевић, прича и за сузе и за смех. Нико премијеру Федерације БиХ Нермину Никшићу и Елемедину Конаковићу из Федерације изабраном за министра иностраних послова БиХ не брани да они дан заседања Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Босне и Херцеговине (разумљивије ЗАВНОБиХ) 25. новембар доживљавају као дан држаности земље Босне. Али, пошто су они „грађанска опција“ то њима није довољно.

Прави грађаниста у БиХ мора своје мишљење да наметне другима! Мора!

Јер, он није обучаван да буде обични грађанин. Ко би за то давао паре.

У БиХ „грађанин“ мора да се бори на фронту који је одређен негде другде, а из америчке амбасаде се посматра да ли он то ради „како треба“. И, наравно, да не може да буде толерантан!

Кад би био толерантан – то би државу која је настала нежељена од пола становништва – учинило немогућом у трену. Тако да позивати се ту на европску грађанску традицију и класичне мислиоце нема никаквог смисла.

Рецимо да се неко ухвати Спинозе (1632-1677): „Остављам сваком да живи према својој нарави и слажем се да људи умиру за оно што они сматрају да је добро, с тим да мени дозвољавају да ја живим за своју истину.“

Па то би амерички амбасадор осудио на сав глас и без обзира што се човек зове Барух, а Никшић и Конаковић би га презрели у трену.

Грађанска опција у БиХ не подноси грађанску мисао. Верују да су комунисти из ратних времена – права ствар. Дакле, ЗАВНОБиХ.

Али проблем у позивању на комунисте је што су они свој политички став – да БиХ треба бити „ни српска, ни хрватска, ни муслиманска него и српска, и хрватска и муслиманска“ – заснивали на очигледној диспропорцији са етничким саставом борбених јединица које су они предводили. Срби су се борили, а ствар се политички пеглала па после рата и испеглала.

Наравно, догађања у времену оном имају своју логику. Срби нису имали избора – НДХ им је јасно и гласно нудила да их побије, покрсти и протера. Баш тако – и ни једна од тих трећина није их остављала на миру. Неке су штитили наоружани Срби – остали су познати као четници, а други који нису имали своје четнике или су следили наднационалну комунистичку идеологију окупљали су се око комесара и командира са црвеном петокраком као знаком. Они су имали још један адут, увек важан за Србе – веровали су да ће Црвена армија победити у рату и, на крају, и по логици историје – њима помоћи. ЗАВНОБиХ је дело ових људи.

Пошто се кроз ову ратну скупштину пројектовало друштво после рата, логика КПЈ је носила инсистирање на националној једнакости па су сви напори, без обзира колико их њихов народ у броју бораца подржавао на терену, узимани као чињенице за респект. У том има нечег узвишеног и вредног поштовања. Али,  такав принцип мора да се осветљава у кореалицији са ондашњом реалношћу.

Ево како је то изгледало. Ради се о једноставним и сваком доступним чињеницама.

Јосип Броз Тито је у Казерти (12. и 13. август 1944) код Напуља британског премијера Черчила известио:

„Морамо овдје подвући чињеницу да се у редовима Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, од самог почетка па до данас налазе у огромној већини баш Срби, умјесто да то буде обратно. Баш српски, црногорски, босански и лички партизани и бригаде, које су биле састављене готово искључиво од Срба, водиле су и данас воде немилосрдну борбу не само против окупатора, већ и против четника Драже Михаиловића и осталих непријатеља народа.“ (Маршал је морао да инсистира на античетништву Срба јер га је Черчил суочавао са ризиком – како ће српске сељаке увести у комунистичку државу.)

И поред интерпретације која је прилагођена разговорима с партнером који је већ на Јалти договорио основе игре – у основи је све јасно.

На пример, кад је представник Хрвата Владимир Бакарић, годину дана раније, узео реч на Другом заседању АВНОЈ-а 29. новембра 1943. (чему је претходио ЗАВНОБиХ) могао је да саопшти: „На првом засједању (крај новембра 1942.) ми смо били више представници српског отпора у Хрватској него представници НОП Хрватске.“

Тито се у Казерти могао похвалити „да је сада састав (његове војске) вишенационалан“. Причало се да се „на то Черчил окренуо Шубашићу и Косановићу који су му климајући потврдили Титове речи“. Требало је да прође три четвртине рата да би ово било стварност.

Идеја да се боре као антифашисти појавила се код Далматинаца од друге половине 1942, а омасовљавање је донела капитулација Италије 1943. У НДХ ће се партизана ко у гори листа појавити тек 1944, кад је свима било јасно куда све иде, а на то је дошло и обећање НОВЈ да ће бити амнестиран онај ко до 1. септембра 1944. пређе у партизане.

„Док се у Хрватској Хрвати почињу укључивати у партизане у другој половини рата, у БиХ ће огромну већину партизана чинити Срби и до самог краја рата.“

И сам Врховни комаднат партизанског покрета, који се већ називао НОВЈ (Народноослободиалчка војска Југославије) изјавио је лондонском Тајмсу маја 1944. да се у партизанским јединицама борило два и по одсто муслимана. Можда зато данас, док се Бошњаци тако гласно позивају на Тита, „више Титових улица има у Италији него у БиХ“ (Џевад Галијашевић)

Е, сад кад се вратимо у новембар 2023. сазнајемо: „Четници су изгубили, партизани побиједили.“

Не, грађански шехид Нермин Никшић не приповеда о 1945, него слави десант себе и Конаковића на просторије СДП у Бањалуци, где су локални чланове партије уприличили једну академијицу важним поводом.

Побеђени четници су, у ствари, окупљени ветерани Срби из последњег рата који су се скупили да падобранцима јаве шта мисле о њиховој понуди.

Дакле, ради се о унуцима оних чије су пушке омогућиле да се 25. новембра 1943. у Мркоњић Граду одржи ЗАВНОБиХ.

По биографији коју „партизан“ Никшић разбацује на интернету, види се да је играо рукомет, али не и да је из породице чији су чланови  као Осман Карабеговић, Авдо Хумо или Скендер Куленовић ратовали заједно са Србима оних тешких година.

Жао ми је ако грешим. И не мислим да то дисквалификује доброг Никшића да проповеда политику по својој памети и интересима, али је непримерено за грађанина, социјалдемократу плус, да мисли да унуци оних без којих никаквог ЗАВНОБиХ не би било – немају право као и он.

Како би рекао Спиноза, на чијим мислима су подизане европске (грађанске) вредности, кад би се сад појавио у некој старој пивници у родном Амстердаму: дозволи Нермине да и они живе своју истину.

Наравно да Нермин „зна“ да је боље ухватити се било којег предводника Квинте или Шмита у Сарајеву него свих филозофа од Платона до Хајдегера.

И Никшићу и Конаковићу&comp  остаје да се за то боре. Није претерано рећи: као и њихови дедови.

Они једино немају среће што Четвтри рајх није у могућности да преузме све начине деловања Трећег рајха.

Има ту и среће за Нермина – ови данас неће моћи спремити једну добру Ханџар-дивизију за украјински фронт. Иначе би се морало бежати од мобилизације.

Мало подсећање: ханџар-идеја је била Химлерова, а кад је Хитлер аминовао „у вељачи 1943. године, хрватски поглавник Анте Павелић ју је одобрио нешто касније почетком ожујка исте године.

Ускоро је оформљена дивизија у којој је било Хрвата, Бошњака, Фолксдојчера, али и косовских Албанаца. Прихватни логор за новаке био је на загребачком Чрномерцу.

Дивизија није оформљена на чисто добровољној бази и приличан број људства у дивизију је ушао на основу присиле док је добар дио пребјегао из службе у усташким и домобранским јединицама због боље плаће. Ова је дивизија оригинално названа 13 Waffen-Gebirgs-Division der SS Handschar, но тај је назив добила тек у свибњу 1944. године. Име Handschar је добила по закривљеном турском мачу, који је био повијесни симбол Босне односно Османског Царства. Крајем 1943. била је то највећа Waffen SS дивизија која је бројала више од 20 000 војника.“ (сајт Povijest.hr)

Кога год да данас силни рукометаш Никшић побеђује – ил четнике ил партизане – ваљало би му да има да уму да се Ханџар дивизији нису радовали ни једни ни други. И у томе се није имало шта мењати. Иако је њему важније мишљење Кристијана Шмита. Да с њим расплиће историјске заврзламе и слаже коцкице у антисрпском мозаику у једном времену које ни у чему не личи на добро. А стаје у ону мисао домишљатог Ирца Бернарда Шоа (1865-1950) које се неко сетио ових дана: „Научили смо да летимо небом као птице. Науичили смо да пливамо под водом као рибе. Још само да научимо живети на земљи као људи.“

У томе би нам помогло да изађемо из потпуно неутемељених историјских лажи и да погледамо око себе. И да нико не ради комшијама оно што не би волео да они њему раде.

Или како то рече један без кога се такође не може замислити ново (грађанско?) доба: „Поступај тако да максима твоје воље увек може истовремено важити као принцип свеопштег законодавства.“ (Кант, Имануел, „Критика практичног ума“)

То ваљда важи и у рукомету. Племенит је то спорт.