Рељић: Како ће Трамп Србима средити да уђу у НАТО

ИЗГЛЕДА да ћемо пре Трампа сазнати шта ће с нама чинити Трампова администрација.

Ових дана се по Западном Балкану разбацује нешто што се зове нон-пејпер, а што је нека врста безусловне понуде нове владе из Вашингтона за овај регион. Aнонимни типови (свакако под контролом) саставили су текст о томе какво је стање и шта ће ваљати радити и – сугеришу да је то већ видео (и климнуо главом) Марко Рубио са Флориде, републикански сенатор коме је Трамп обећао место државног секретара.

То се некако може читати и као одговор Доналда Трампа на српска надања после свесрпске посвећености Трамповом доласку на место председника.

Сећаћете се Џоа Бјадена као србофила.

Ту нема никаве понуде. То су већ изречени ултимативни закључци у којима се представници држава на Западном Балкану узимају као празноглавци – које ће они сабрати на некој конференцији за мир и сарадњу… И рећи им шта да се ради.

Наравно, толерантни су Американци – пустиће и приведене Балканце да кажу шта мисле (јер знају да ће приведени говорити шта се очекује), а онда би се приступило успостављању „краја историје“ на Балкану.

И шта нам нуде? Спремите се да будете Украјина!

Односно, да се прошири „пројекат Украјина“ (празноглавих беспризорника као Зеленски ће се и овде наћи на буљуке). Требаће им топовског меса за Исток. Исто као Хитлеру у оно доба.

Елем, слушајте шта вам се каже и брините о америчком националном интересу.

Из Вашингтона се ствари гледају у овим димензијама: 1) „Две и по године траје војна агресија Русије на Украјину, блискоисточни Гордијев чвор се чини замршенији него икад а регион је под снажним утицајем руске пропагандно-медијске агресивне кампање која се пре свега спроводи преко Србије, једине државе (поред Белорусије) у Европи која није увела санкције Русији.“

Трамп, наравно, планира да се договара с Русијом, али са Србијом – не.

2) „Кинески економски утицај који има за циљ слабљене европске економије и зависност Европе од стратешких сировина, још је једна сенка која се надвија над регионом Западног Балкана уз обилату помоћ Србије. Поред ових спољних утицаја, регион Западног Балкана данас оптерећују нерешена питања граница, државности и националности. Однос између Републике Србије и Републике Косово и даље је оптерећен непризнавањем државности Републике Косово од стране Републике Србије.“

Јасно се оцртава Трампов „пријатељски флуид“ – установљен у Вашингтонском споразуму (4. септембар 2020) који ће се у дипломатским академијама изучавати као кандидат за пример најидиотскијег документа (групација „корисни идиоти“) у новијој историји. (Сећате се: сређено је да Израел призна Косово, а Србији се дарује да отвори своју амбасаду за Израел у Јерусалиму што нико на свету не чини.)

И, остаје нам да се надамо да у Београду, ипак, нема политичког субјекта који ће ући у игру чији је основни циљ: Заједничка апликација за чланство у НАТО! (Надамо се а свесни да је ризик све већи и већи.)

Пазите, да БиХ, Србија и Косово (као суверене државе) затраже заједнички пријем у Северноатлатску алијансу.

Заједнички!

А кад добри празноглавци поднесу молбу – добиће Мапу пута с датумом пријема свих земаља Западног Балкана у условно ЕУ чланство!

Кретенима ће се дати „условно чланство“ а док не среде „пуну примену демократских избора, слободних медија, независног судства и полиције, као и потпуно усаглашавање спољне и безбедоносне политике са ЕУ до пуног, безусловног чланства“.

Што, иначе, раде. Без икаквих изгледа да се процес оконча.

Дакле, билмези са Западног Балкана – даћете све низашта и подразумева се да ћете бити сретни због тога. И спремите се да нахватате младих за војну обуку [могу мушки, могу женски а и они који не држе до пола – јер слободи краја нема] па – да их се спреми за – правац Исток.

Четврти Рајх понавља лекције Трећег Рајха. Године 1941, па после 1943, Милан Недић је одбио фирера, сад се очекује да Срби исправе ту грешку.

То што су већ радили с Украјинцима, узеће се као важно искуство – да се не понављају грешке.

Не грешке у вези тетоважа. Моћи ће да се тетовирају кукасти крстови, него што се тиче година за мобилизацију. Од лудих Балканаца (мада западних) очекује се да одмах мобилишу и осамнаестогодишњаке, а не да се после (као сад у Украјини) мењају правила у току игре. После „Орешника“ нема више времена за грешке.

Шта нама, Србима, сад остаје?

Да се сетимо – Иракли Кобахидзеа. Зашто? Па да им одмах поручимо: Заборавите нас четири године! До 2029. (колико траје мандат председника.)

Сад ћемо читаоца да подсетимо Кобахидзеовог гола главом – Европској унији.

Кад су се завршили избори у Грузији, Запад је био незадовољан. Странка Грузијски сан која им није по вољи добила је подршку од 54 одсто, а противници 34 одсто. Али, нема везе: Брисел и Вашингтон су извикивали како је губитник победник.

Демократија са Запада одавно практикује ту врсту одлучивања. Најпознатији пример је онај из Белорусије – кад је противница Лукашенка добила подршку од 8 одсто, што је Бриселу било довољно да ју прогласи за победника.

Кад држава не пристаје на такву врсту пресуда (без права жалбе!), покрену се „обојене револуције“.

Некад је та врста марша демократије имала разултате – сад све мање.

Зато ваља запамтити име Иракли Кобахидзе – председник грузијске владе који је на западне уцене одговорио једноставно и одлучно: пошто нас не признајете, ми силазимо са европског пута до 2028! Ћао! Ако тад победе неки „европљани“ договарајте се с њим. Нас заборавите.

А онда је Европска унија јаукнула. Како је могуће да неко неће да се гура и моли да уђе у „породицу европских народа“? Показаћемо ми њему!

Одмах су се сви сетили како је у Грузији пре две деценије (2003.) на власт доведен „обојени револуционар“ Михаил Сакашвили, који је такође изгубио изборе. То се зове Револуција ружа, или Ружичаста револуција. После се Грузија уверила шта значи кад своју сувереност предате западним извршиоцима.

Тај недотупавели ратник је насрнуо на Јужну Осетији – и побуњена област се окренула Русији.

Иракли Кобахидзе не изгледа као неко кога чуди оно што раде постреволуционари „ружичасте револуције“. На примедбу, председнице Саломе Зурабишвили, иначе доведене из Француске да председникује Грузијом – „Не признајем ове изборе!“ – Кобахидзе је одговорио да се госпођа не нервира, отпремиће ми њу с том фотељом у њену матичну земљу.

Говоримо о случају Грузије јер он показује да „западне демократије“ нису одустале од својих „демократских“ метода које смо ми упознали деценијама пре. (Али сад се власти у Београду често понашају као да су заборавиле.)

Европска унија (по узору на Вашингтон) признаје само изборе у којима побеђују њихови сателити. Али, то се не зове мешање у унутрашње послове држава и нарушавање суверенитета – него процес демократизације. Од домородаца се очекује да то разумеју. Па и ако не могу да разумеју, да прихвате губитничке победнике.

Суморно! Потпуно деградирање демократије као система. Избацивање права народа да одабере – 1) у ком систему ће да живи а после 2) које људство ће да одабере у државне органе за управљање земљом.

С том врстом јавне нетолеранције према народним изабраницима се није могао похвалити ни совјетски систем, а да не ризикује отпор народа.

Трулеж мозга!

Баш тако се може описати овај беспризорни приступ помахниталих политичара земаља „старе демократије“. (Brain rot – је, иначе, појам године 2024, по Оксфордском речнику.)

А „труљење мозга“ је „пропадање менталног или интелектуалног стања људи, посебно због прекомерне употребе тривијалног или незахтевног садржаја“.

Прво коришћење израза труљење мозга настало је много, много пре интернета – записано је 1854. године у књизи под насловом Волден (Walden) енглеског писца Хенрија Дејвида Тороа. Он је критиковао тенденцију друштва да потцењује сложене идеје и да је то део општег пада менталног и интелектуалног напора. „Док се Енглеска труди да се избори са трулежом кромпира, зар нико неће покушати да излечи трулеж мозга, који је далеко распрострањенији и погубнији”, писао је Торо.

Век и по после, трулеж мозга на Западу је епидемија. И најозбиљније се шири међу најпопустљивијим.

Западни Балкан је у великој шанси да се истакне. Јер, до Запада се више нигде не узима тако озбиљно као у овом тужном региону. Румуни и Бугари дижу главу, и Молдавија се љуља, а Грузија јасно објављује „историјско Не“.

Не видети то – достигнуће је које превазилази и оно из Домановићевог „Вође“.