Рељић: Како би Запад могао да помогне БиХ? Тако што би напустио БиХ!

Пише: Слободан РЕЉИЋ

ДA СЕ подсетимо: избори су радња, у политичкој сфери, где народ бира политичке субјекте – то су обично странке или појединци, опет из странака – да обављају политичку власт и у одређеном периоду (обично четири године) „представљају народну суверену вољу. Избори су због тога извор и темељ целовитог система државне власти“.

Тако стоји у приручницима о демократији који се преписују деценијама, а у неким државама вековима.

Истина је, у коју данас нико не сумња, да се „сервис народа“ претворио у манипулативно тело преко кога реалне силе у друштву – они најбогатији, они најнаоружанији, они чије друштвене улоге обезбеђују да се одлучује без одговорности и обавеза – пљачкају друштво (апсолутну већину оних који су ушли у политику у нашим друштвима „пас није имао за шта да угризе“), испуњавају своје велике жеље да владају и доносе одлуке, јавно показују како су „паметнији“ од просте светине и својих конкурената, обезбеђују себи „и за унуке“ (куће, школовања, летовања, путовања, лечења, итд) све оно – од чега је њихов народ са сваким даном њихове власти деценију удаљенији…

У свету где је западна демократија настала, то се увелико зове – постдемократија.

Постдемократија је оно што је настало после демократије и како год се дефинише горе је од оригинала. Пре двадесет година чак је и Трилатерална комисија, нека врста самозване светске владе која се може узети као главни ликвидатор демократије, „уочила проблем превенствено у све мањој способности политичара да политички делују, јер им се легитимитет доводи у питање због све мањег одзива бирача“.

Критика оних који желе да владају светом а за то никад, нигде, ни од кога нису изабрани?! Али тачна.

 Британски политиколог Колин Крауч, писац студије Постедмократија, додаје да су „такође, аутори могли да прошире своју анализу и да разматрају проблем јавности која тешко да има поверење у своје политичаре“.

Тако се оно што се зове демократски процес своди на намамљивање народа да у што већем броју (али се не ограничава колико) изађе до гласачких кутија сваке четири године (или ако они на власти нађу да је то за њих корисно и чешће) и да бира између оних којима не верује.

Преизборне манифестације су зато потпуно ослобођене сваке обавезе – политичари настоје да измисле што убедљивије поруке које обично тек појавно имају везе са стварношћу и да на том конфигуршу обећања која се – сад сигурно, не испуњавају.

Предизборне кампање се своде на то да политичари настоје, као на естради, да привуку што већу пажњу иако знају да се тога нико неће сећати, а бирачи се задовољавају неким малим надокнадама од оловке до литре уља и дечје играчке, или да им се асфалтира триста метара пута до места где станују. Обе стране знају, да је све изван тих ситница, гола лаж.

И кад се од тог посла уморе, обоји желе да се све то што пре заврши. Бирачи да то више не гледају, а изабрани да крену у „конкретне послове“.

Као у знаној песми Ђуре Јакшића: /Вашар је био — а на вашару/ Сабље, пиштољи, арапски ат;/ Туниске капе, сребро и злато,/Млетачка свила, женевски сат./ „Е, шта ћеш, сине, да купи бабо?“/Детета склоност кушаше свог./

Пред нове опште изборе у Босни и Херцеговини, у првој недељи у октобру ове 2022. године, објављује се „податак да је преко 80 одсто обећања из протеклих избора у БиХ остало неиспуњено, што довољно говори о озбиљности страначких програма. Оно што се могло видети првог дана кампање не улива наду да ће овај пут бити друкчије“. (Дојче веле)

Наравно, и то је све одокативно и са лажном надом унајмљеног извештача који, из своје мале позиције посматрача са немачке тачке гледишта, држи да се у Немачкој остварује много више обећања. И то неупитно.

Тај приступ је у темељу колонијалне демократије, каква се практикује у овим земљама.

Нада је у овом случају већа од узора. Умногоме.

Кад би земље које у БиХ супериорно уводе демократију, ево трећу деценију, имале добре резултате у демократији код себе – процес старатељства би одавно био завршен а демократија би цветала и давала резултате. Али, ствари не стоје тако како мали слуга евро-демократије замишља велику демократску машину која, ево, и њему одваја бољу платицу него да ради са домаћим демократама.

Политика на Западу се иселила из реалности у “потпуно спиновање политичког света“ а ка политици брендирања,  где „управо попут рекламе Кока-коле која само на неким местима непосредно упућује на пиће.“

Сада имамо само „слике које изазивају одређене асоцијативне токове, а не нешто чиме се бавимо у суштини.“ 

Ту наступа „потпуна немоћ грађана да своје бриге преобразе у политичку активност. Избори су постали игра око брендова, а не прилика за политичку акцију“.

Све се своди на отворену „употребу манипулативних техника које се користе у продаји производа“. У таквим условима демократија с времена на време обезеђује промену лица на челу владајуће пирамиде, али ништа се не мења у реалности. Односно, читав тај механизам чини друштво депресивним и без могућности да нађе смисао у томе.

Демократија у Босни и Херцеговини је, наравно, постављена тако да не може да достигне ни то. У овако имплементираном систему, над онима које треба да изабере народ, појављује се Високи представник који јавља: „Годинама смо били и превише великодушни према босанскохерцеговачким политичарима“.

Дакле, демократија схваћена као надгледање народног избора. И то не на доношење правила да би се то поправило, него надзор људи. Кад механизам не доноси „добре резултате“ за прокураторе, надгледнике онда се мења механизам.

Направио је Запад, тј. Американци, широм света таквих система, и назива их демократским, иако они не могу имати никакве везе с демократијом ни по најприземнијој дефиниције „владавине народа“. То шта су направили у БиХ је и – испод просека демократске катастрофе.

Кристијан Шмит још увек користи онај смешни појам „међународна заједница“ – где западне земље себе тако зову. Што није ни чудо, јер и сам Шмит који би морао имати подршку Савета безбедности УН, наступа у Сарајеву бесправно, позивајући се само на смехотресну „међународну заједницу“.

Е, да је добри војник Швејк жив!

Западу би боље ишло да уводи „меке окупације“. То не би било по међународном праву, али би било у складу са историјским легитимитетом. Бивало је тога.

Овако Шмит седи у Сарајеви и без легалитета и без легитимитета. И не само да га не поштују Милорад Додик (СНСД) и Драган Човић (ХДЗ) него се и велики заступник „грађанске Босне“ Жељко Комшић (чим Шмит сиђе са „јединог исправног пута“) обрецне на њега: „Ја бих му препоручио да оде мало међу обичне људе и да се макне са асфалта. Па да види шта они кажу на ту тему.“ Бог те твој!

Шмит се негде, да би показао „ко овдје коси, а ко воду носи“, осврнуо на неке Комшићеве слободне саставе – мало подигао прст па казао – да ни „они који кажу ‘сад ћемо направити револуцију и поништићемо све идентитете‘, такође не раде у корист побољшања ствари“.

 А Жељко Комшић, сила од Хрвата-кукавичије јаје, онда удара бекенд. Да кад би он правио револуцију „то би сигурно било много, много другачије и жешће него што Шмит може и да замисли“. Да у Сарајеву има надреалиста, ево материјала… Жељко, револуција. Па то је и њему самом смешно, те наставља: „Не знам ко му је (Шмиту) саветовао да такву реченицу изговори, или је то из његове главе. Онда је још горе.“

И онда плима фраза које се понављају без краја и конца свих ових година од Дејтона: „Ко то нама може укинути право да будемо Бошњаци, Срби, Хрвати, вјерници, атеисти, муслимани, католици, православци, Јевреји и Роми? Ко је тај ко то може? Па не постоји нико на свијету ко то може било коме да уради. Не говорим о укидању идентитета. Ја говорим о једнакости људи у Босни и Херцеговини”.

А једнакост људи у босанској демократији, која јесте по дефиницији представничка, подрзумевала би да све те идентитете не морају да представљају представници из њихове групе – него комшићи и слични. Јер, демократија ће бити комшићевска или је неће бити.

И тако избије понекад понека варница. И тако трећа деценија.

А народи ћуте и пливају: далеко је нормалан живот уз помоћ Запада.

„Већина аналитичара слаже се да ни ови избори неће донети значајну промену“, јавља Дојче веле. То је реалност иза предизборне буке.

А зашто би „донело промену“? Како ће бити, они знају из искуства. И знају да неће ваљати ни за оволико.

Професор из Бањалуке Владе Симовић каже да је људима лакше прихватити оно што им је већ познато, страхујући од великих промена.

Уосталом, они који су на власти већ су се научили и прилагодили – бука је обавезна, али онда ваља се понашати рационално. „Створили су армије чланова и симпатизера, или кроз запошљавања у јавним институцијама, или кроз неки други вид прикупљања сигурних гласова“.

Не траже се никаква идеолошка уверења, не морате долазити на састанке, не морате се ни заклињати да волите тај свет странака. Довољно је да само убаците тај проклети листић.

Таквих је половина од бирачког тела. Једна четвртина би да све промени у дану. И подигне се тонус неколико недеља. Заокружи се, баци у кутију.

Одеш кући. Јаве на телевизији резултате.     Они који нису победили прете како ће тражити провере. Преварени су. Покрадени. И одјека има и у понедељак. Уторак већ мање буке. У среду већ досадно да се о томе прича уз кафу.

У четвртак ће се сви питати шта оно рече Путин у вези нуклеарне опасности.

Шта би ту Запад могао да помогне?

Па, да оде из Босне и Херцеговине и допусти да се ти људи забрину над својом судбином и да сами нађу оно што се на Западу зове „одрживо решење“.

Нешто би нашли.

Да ли би то било идеално? Не. Врло добро? Вероватно не. Јер демократија у доба постдемократије не добацује ни до тога. Али, било би као код њима суседних држава.

Могао би се народ припремати за време које долази.

Нови светски поредак настаје.