Рељић: Кад окупирани окупатор ради на окупирању Западног Балкана

Пише: Слободан РЕЉИЋ

САМО му је фалила једна од оних униформи које је Хуго Бос креирао тридесетих прошлог века за војску своје земље па да за наступ Кристијана Шмита, пре неки дан у Горажду, помислимо да је сцена из оних наших партизанских филмова.

Говорио је енглески, али су искрена љутња и праведни бес били тако немачки! Мислим на немачки кад је Немачка била баш права Немачка, сила пред којом је дрхтала цела Европа.

Rubbish! викао је Шмит. Као прави окупациони управник, он босанске политичаре није називао ђубретарима, него ђубрадима. И њему је то просто нормално.

Јер, да је заиста Високи представник Уједињених нација, као што се представља, то не би могло ни да му падне на ум. Изасланик УН је посредничка улога, помоћ у успостављању аутономне државне власти, а не устројавање послушника, трајних болесних зависника. У шта се немачки политичар упустио.

Врхунац цинизма је био кад је овај Немац, чији је долазак део најпрљавијих западних политичких игара, дотле да је прескочен Савет безбедности УН надлежан за доношење те одлуке, оптужио локалне политичаре за „политичке игре“. Шта је овом човеку?

Али, мало је сто војника Бундесвера да би његов ауторитет постао респектибилан. Немци који извикују такве поништавајуће речи у нашим филмовима су такође упали на ове територије супротно правилима међународног права, али су имали историјски легитимитет – били су окупатори.

Окупатори способни да изведу окупацију, што је знана историјска улога која се легитимише у реалности кроз отворено демонстрирање моћи. Није потребно сумњати да би се Шмит прихватио средстава типа „сто за једног“, успостављања сабирних центара где би се концентрисали недисциплиновани, увођења полицијског часа и привођења сумњивих… Али за то морате имати снаге.

Кристијан Шмит наликује оним јунацима из серије „Ало, ало“. Понаша се као да држи све дизгине у рукама, а долази из Немачке која није суверена земља. Односно окупатор о којем говоримо, од 1945. је окупиран. И то на начин који досад није виђен. Те би Шмит овде пре могао преносити искуство како се живи у „мекој окупацији“ него да успоставља државу.

Према подацима америчке војске, јавља Дојче веле, у Немачкој је стационирано 29.000 војника у пет гарнизона. Ту је и Амерички морнарички корпус за Европу и Африку са седиштем у Беблингену. И 9.600 припадника авијације распоређених по разним базама, пре свега у Рамштајну и Шпангдалему.

Дакле, „према подацима америчке војске“, јер немачка војска и немачка држава не могу бити извор за ту врсту података. „Између 2006. и 2018. у Немачкој је било 72.400 војника, а број се сада преполовио… Разлози су промењена безбедносна ситуација на глобалном плану на коју су Американци реаговали премештањем јединица“.

Пошто се сад опет мења, још очигледније, „безбедносна ситуација“ број окупационих америчких војника ће бити како Американци одлуче.

Е, сад таква Немачка нема где да се јуначи и демонстрира силу него у Босни. Можда спреми и „аншлус“.

Посебно, како им сад Пољаци у Европској унији, која „никад није била јединственија“, прете – да виде да је немачко наоружавање пре против Пољске него против Русије. Јер, приметиће и Пољаци и Естонци да су баварски филхармоничари овогодишњи традиционални концерт на отвореном на Одеонсплацу у Минхену – отворили концертом за виолину и оркестар Пјотра Иљича Чајковског! Истог оног Чајковског кога су у фебруару, кад је почео рат у Украјини, избацили кроз прозор заједно са чувеним руским диригентом.

Тако је то у Европској унији. Не зна левица шта спрема десница!

Aли је и другачије.

Официјелни сајт ЕУ прошле недеље је у нечему што се зове Learning corner објавио мапу Европе у којој се даје Learning materials за млађарију од 9 до 12 година. Та мапа „са малим сликама илуструје националне карактеристике и традицију сваке земље“. И свaком су уцртали шта се веже за дату земљу, a на Западном Балкану – један добри меда и зелена трава.

Коментар једног пријaтeља: “Пази, како се ради пропаганда. Од малих ногу ми по карактеру медведи. Катедрала и хрватска застава насред Босне, кер лаје из Дубровника на медведа… А Русију крече. Ово је званични наставни материјал за децу у ЕУ.“

Дирљиво је наше доброумно настојање да се чудимо што „унијатски Европљани“ – нас несклоне свакој врсти уније из Европе – не држе за своје. Вера према толерисању другачијег од стране Европљана – чиме се Европа неискрено хвалише кад настоји да убеди и посрами оне који су несклони добровољном ропству – толико је неразумна кад се сравни са историјом, па и свакодневицом.

Ако је и у чему Европа (како год да се склопи тај скуп) доследна, онда је то – потцењивање сваког и свих, од Индијанаца у обе Америке преко црних Африканаца, свих врста жутих из Азије до свих Словена на евроазијском простору, православних народа где год да су.

Ако је то неупитно прихватање европских вредности и имало смисла у доминантној фази Запада у XIX и XX веку оно је данас у потпуном нескладу са стањем у свету.

Не бити Европа, а посено европски слуга, постаје тренд.

Кад су кренули да уводе санкције Русији после заоштравања Украјинске кризе, Европљани (чак и уз помоћ дојуче свемоћне Америке) сударили су се са зидом. Нико у офуцаној Европи није видео ни силу, ни узор! Нису успели да наговоре или натерају ни једну земљу на свету да послуша њих и уведе санкције Русији.

Некадашње моћне колонијалне, па неоколинијалне, силеџије које су опљачкале континенте сада су само оронули самозванци. А онда мигрантски таласи разарају то друштвено ткиво истрајно, незаустављиво. Дошљаци се понашају као неко ко је дошао по своје.

Каже ми један наш гастарбајтер, ови мигранти неће да се уклопе у немачко, данско, холандско друштво. Неће! А зашто би кад већ не морају.

С другу страну је маса остарелих деомородаца без вере, морала, принципа… Зато варвари наступају без стрепње. Њих само може, за трен, засенити сјај реклама и излога, а свакако не европска култура јер је она – мртва; то су артефакти у музеју; сјајни су, има ту нешто, али они који су то креирали историјски и биолошки су избрисани.

Тако је уз нашу некритичку жељу да Европу и даље видимо као хоризнот наших надања – упркос томе што стижу вести да је то илузија – још дирљивије настојање Европе да шаље свету поруке о својој моћи. Као кад пијанац настоји да покаже како може да иде по линији. Кад успева, аплаудира сам себи, а кад то не иде – настоји да то представи као „није ни важно“.

Како се разливао талас Украјинске кризе тако се ширио воњ европске трулежи. Одједном су се владе, које су аутосуверено подучавале све по свету, указале као председници и хигијеничари разредне заједнице до чијег настојања да наређују нико не држи. А на крају ни они сами.

Што су претње бивале бучније то су букачи постајали смешнији… Сад већ је то сумњиво и њиховим народима заморно.

Почети од тога да је Путин крив и да ћемо га „ми“ звекнути санкцијама а он ће зацвилети и молити да га Европљани помилују по глави као малог блесавка – а за месец-два се суочити са чињеницом да то у ствари штети увођачима санкција и онда… Шта? Уместо да неспособни премијери и министри подносе оставке, они оптужују Путина да је он крив што ће се Европљани смрзавати следеће зиме.

Сва та европска сила и вековно искуство у терорисању народа и влада по Африци, Азији, Јужној Америци, Европи само су се распали. Прах и пепео.

Где се деде сва та сила и сав тај „европски углед“?

Та метиљава сила се преселила на Балкан да подбуњује Косоваре и Бошњаке, лажно теши Северомакедонце, не омета Монтенегрине…

Од свега је засад успео немачки десант на Босну – прво стиже Кристијан Шмит, намрачен и латентно бесан на све, а онда и сто војника Бундесвера.

Шта ће бити последице?

У општој буци, да све треба предузети против „малигног присуства Руса“ и „еконмског ширења Кинеза“, засад нема реакција. Сем Пољака. Поред Качињског огласио се и гувернер Народне банке Пољске Адам Глапински: „Ако се раније радило о спајању немачких држава или апсорпцији ДДР, односно бивше совјетске окупационе зоне, онда се од тренутка када је овај задатак завршио, радило о повратку у овом или оном облику њихових бивших земаља а које су сада унутар пољских граница.“ После изласка Велике Британије из ЕУ отвара се „пут за реализацију овог сценарија“, а што Немачка сматра „равнотежом у Европи будућности“. То, наравно, није само Пољска, већ и Чешка и друге земље, а и Балкан као незаобилазан у немачком Drang nach Osten.

У Босни су се после играрија Кристијана Шмита сви почели да се хладе. Нико не воли да буде „ђубре“, чак и кад Немци немају сумње у то. Јесте тешко је исправљати америчке радове на Балкану а и ризично за окупиране окупторе. Никад се не зна шта Бајдену може пасти на ум. А чак и кад му ништа не падне на ум последице су могуће.

Читав амерички пројекат Балкана је заснован на систематском произвођењу непријатељстава. Divide et impera! Бољег средства није било. Словенци сумњају у Хрвате, Хрвати мрзе Србе и презиру Бошњаке, Бошњаци зазиру од Хрвата а прете Србима, Монтенегрини арлаучу у хору против Срба и удварају се Загребу, (Северни) Македонци трпе под обећањима која немају никаве везе са стварношћу а и никад се неће испуњавати и страхују од Албанаца са којима немају никаве блиске везе ни у самом главном граду, Албанци верују да се од њих очекује да прете свима…

С времена на време се појави неки безвезњак као што ових дана би амбасадор Чешке у Скопљу који обећава „пријем у ЕУ до 2030“. Озбиљније би било да се тако с Македонцима (који не смеју да се тако зову) зезао Хомер Симпсон… Али, то су вам европски радови на Западном Балкану.

Као гласање жаба крекетуша у време суше.

Тимоти Лес, Енглез који се сместио на Кембриџу, а провео је неко време у овим нашим крајевима, скреће пажњу на себе док рачуна да долази време да Запад гура своје карте ка – Великој Албанији. Лес мисли да ће се тако решавати проблем са Косовом као „вештачком творевином, државом којој недостаје нација“.

То што сила у опадању намерава да учини не значи и да ће се десити. Толико су се могли научити и ови наши владаоци који су у кабинете дошли с улице. Али, да ће се око нас нешто од тога дешавати – извесно је. Ми пред тим страхујемо и надамо се ће се десити нешто добро…

Тако то иде док се деци у ЕУ се јавља да на овом простору не живе евро-људи него пре медведи. То можда и није само лоше. Јасно нам се показује да је најбоље да се окренемо сами себи. И највећи проблем Западног Балкана је што не показује способност да то прихвати.

Иако није тешко да се то схвати.